Оснивање Хиландара као српског манастира

Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви су били део братства и ктитори Ватопеда и одатле су обнављали манастир Хиландар, који је требао да буде подређен Ватопеду. Тада се Светом Сави јавио непознати човек и рекао му: „Нађи место и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења“. 

Свети Сава и Свети Симеон су схватили Духом Светим да им се јавио анђео Господњи. Добили су од Прота и Ватопедског игумана грамату за обнову Хиландара, који ће бити самосталан манастир. Свети Сава је отишао и у Цариград и од цара Алексија III Анђела добио хрисовуљу која потврђује да је Хиландар у потпуности  независтан српски манастир.

Свети Сава је написао Типик, у којој 12.глава говори о самосталности манастира. Типик се читао сваког првог у месецу. Манастир је био општежитељни са игуманом. 

На самом почетку се говори: „Заповедам свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту власти, и од прота и од других манастира, и од особних владика. И да није ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него да је под једином слављеном Богородицом Наставницом, и под молитвом преблаженога и светога оца и онога који игуманује у њему.“ 

Пресвета Богородица постаје Игуманија Хиландара 

Икону Пресвете Богородице Тројеручице је Свети Сава добио као дар од Светог Јована Дамаскина и оставио је у Хиландару. Икону је цар Душан однео на свој двор и после распада српске државе икона је однета у Студеницу. Почетком XV века, због турских напада, братство Студенице је причврстило икону Тројеручице на магаре и пустило га да га води сама Пресвета Богородица. Магаре је дошло до Хиландара и монаси су икону поставили на Горње место у олтару. Крајем XV века појавио се проблем око избора новог игумана манастира Хиландара. У манастиру су били српски, руски, бугарски и грчки монаси и свако је мислио да игуман треба да буде из његовог рода. Док су расправљали, чуо се глас Пресвете Богородице са иконе. Пресвета Богородица је рекла да је одлучила да ће она бити игуманија. Сутрадан су пронашли икону у игуманском трону, где је сама прешла са Горњег места у олтару. Мислећи да је грешка црквењака, вратили су икону. Чудо се и други пут догодило. Пресвета Богородица се јавила и једном познатом пустињаку, који је пренео вољу Пресвете Богородице. Отада се у Хиландару бира проигуман који седи у почасном проигуманском трону поред Игуманије. 

Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић предали Хиландар Фанару

Током османске владавине функционисао је идиоритмијски систем са више проигумана и Пресветом Богородицом као игуманијом. Сваки монах је бирао старца проигумана коме је био послушан. Старац се бринуо о потребама монаха. Заједничка су им била Богослужења. Проблем је настао деведесетих година прошлог века, када је уведен нов монашки устав Светог Василија Великог, Хиландар изгубио слободу - односно припао Цариградској патријаршији, а поред игуманије Пресвете Богородице су почели да се именују „игумани“. 

Игумани у Хиландару су у ствари проигумани: и данас седе у проигуманском трону, а монаси прво узимају благослов од Пресвете Богородице, па онда од њих. Пресвета Богородица се није одрекла свог игуманства у Хиландару.

Покојни епископ Атанасије Јевтић је поставио писмо Пресветој Богородици иза иконе Тројеручице у коме је тражио благослов за оно што су после учинили. То значи да је Атанасије писмом тражио следеће: смену Пресвете Богородице са игуманског трона, губитак слободе манастира, анатему на Хиландарски устав Светог Саве. Сутрадан су нашли то писмо на поду. Овде се пројавио и немање вере новотараца, јер су игуманство Пресвете Богородице доживљавали симболично, алегоријски, а не реално. То је и последица екуменизма, који одликује слабљење  и отпадање од вере. У Хиландар су могли да врате само Хиландарски типик Светог Саве, а и по њему може бити само 1 игуман. То је Пресвета Богородица Својом вољом.

Још две чињенице које потврђују да манастир Хиландар административно више није српски и да је изгубио аутономију коју је Свети Сава издејствовао од стране тадашњег византијског цара и патријарха (потврђено царском и патријаршијском хрисовуљом), јесте да је (про)игуман Методије устоличен по општем светогорском уставу (за који је Свети Сава врло добро знао да постоји, али је промислом Божијим ипак био подстакнут да издејствује аутономију - знајући за грчку посесивност) од стране игумана Велике Лавре (који му је и уручио жезал), а не на основу типика Светог Саве.

А како је текла предаја српског Хиландара фанариотима, детаљније у тексту са сајта "Фејбук репортер" и видео записа са "Јутјуба"...

+ + +

СВЕДОЧЕЊЕ:

Издаја Хиландара, укидање Типика Светог Саве, укидање аутономије, страдање…

(видео)

Сведочење је из 2004. године

Пре неколико дана опет је на друштвеној мрежи Фејсбук почео да се дели и шири видео снимак, који на јутјубу постоји од 2008.године, а то је интересантно сведочење монаха Серафима (Србина, не Хрвата патрона Атанасија Јевтића) из манастира Хиландар, разговор у коме он говори о издаји Хиландара, укидању Типика Светог Саве, губљењу аутономије, увођењу новог реда у манастир…

Не улазимо у то да ли је ово истина или не, сама појава овог видео записа је занимљива, јер даје неке „мало“ другачије информације од оних које смо до тада имали… Просудите сами.

„1989.године ја сам отишао из Белог Манастира у Хилендар. Значи, већ сам једно петнаестак година монах. Био сам две године прво у Хилендару. За време док сам био тамо десила се издаја Хилендара, мора тако да се каже, јер је укинут Типик Светог Саве, и онај аманет што је Свети Сава оставио српскоме народу, за чување слободе манастира у тој нашој највећој светињи. Опширније, ако треба нешто да се каже о томе, није проблем.

Ради се о томе да је Свети Сава, у време када је оснивао манастир Хилендар, успоставио аутономију. Значи, манастир Хилендар је имао статус, отприлике као што има манастир Свете Катарине на Синају. Успоставио је тај свој типик који је садржао 40 глава, и све што се тиче унутрашњег устројства манастира, док у 12.глави Свети Сава заповеда о чувању слободе манастира Хилендара. Та глава је једна од централних моментара у том Типику. Свети Сава је у 12.глави јако жестоко запретио сваком ономе који се дрзне да укине тај аманет што је он оставио манастиру Хилендару. Значи, баца страшно проклетство, такво проклетство да то нигде никад нисам прочитао.“

„У време Турака, морам да кажем, та идиоритмија је била уведена као нека врста икономије управљања манастиром, јер је била ненормална ситуација. Када су Турци били истерани са Балканског полуострва почели су на Светој гори да, полако у 20.веку, враћају та општежића. Негде `75-е године у Хилендар је уведено неко полуопштежитељно стање, међутим, није било игумана, били су проигумани који су продали манастире. Тек `90-е године су решили да се пређе на општежиће и то је било остварено негде у јуну или јулу `90-е године. Ја сам тада био искушеник у манастиру  Хилендару, и добро се сећам свега тога што се десило тада.

Проигуман је био Никанор, њега је Пајсије, на неки да тако кажем неправилан начин, уклонио из манастира. Отац Никанор је умро у Аустралији, у то време, и Пајсије је практично, тада био главни у манастиру.

По Типику Светог Саве Хилендар има игумана. У време идиоритмије уведена је та функција проигумана, т.ј. неколико тих стараца који су управљали манастиром неким, да тако кажем демократским путем манастиром. То је та идиоритмија, сваки старац је имао одређено послушање и монах који долази у манастир могао је да бира код којег ће старца да буде у послушању. Тако да је то била нека врста скитског живота у манастиру. Они су живели у послушању, имали су заједничку службу само у Цркви, а остало је све решавао старац сам како је знао, и како је хтео, што се тиче њиховог молитвеног правила, јела и свега осталог. Значи, био је дужан да се брине о својим искушеницима, да им набавља одећу, обућу и све остало.

И онда су решили, што је било правилно, да се врати општежиће у манастиру Хилендар, међутим није било изведено на правилан начин.

У јуну/јулу `90-е године било је уведено општежиће на основу Савиног типика. Значи, 12 најстаријих монаха који су се тада налазили на Хилендару састали су се у Цркви и био је изгласан Пајсије да буде проигуман. Био је жив Митрофан, а Никанор није учествовао у томе јер је већ тада био у Аустралији, не сећам се да ли је тада већ био умро. Углавном, Пајсије је био изабран и био устоличен по Типику Светог Саве.

То је прва интронизација. Њега су увели старци у трон, увели су га у Царске двери, пред Престо у олтару, он је ту правио метаније, и дао му је старац жезал као знак игуманства. Ја сам био црквењак, звонио сам пет минута на звонари од радости јер враћено је било оно што је аманетом од Светог Саве, успостављено пре много векова.

Том  општежићу које је било, тада није присуствовао нико од цивила или игумана манастира. То је било једно да тако кажем интерно славље – сам тај чин што се обавио. Рекли су нам да ће три месеца после тога бити прослављено то општежиће, и да ће тада доћи и владике и игумани светогорских манастира итд.

Неколицина је већ тада схватила да се ради о издаји. Конкретно, могу рећи, отац Рафаило из манастира Баваништа, он је тада рекао да је то све једна фарса обична и да нема ништа од тога. То јест, они кад су дошли на назови прославу увођења општежића, тада је било бдење. Једно 500 људи је било присутно, многи игумани светогорских манастира, 16 сати је трајало то бдење и на крају бдења, били су присутни Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић. Атанасије је тада био још увек јеромонах, Иринеј је био тек рукоположен за епископа. Тада се десило оно што сам ја описивао у књизи, да је Атанасије писао писмо Богородици, ја сам заједно са њим постављао то писмо позади Тројеручице, и сутрадан ујутру смо га нашли на патосу доле…

Ја нисам загледао то писмо, али колико сам из разговора са њим када је то радио, схватио да је он писао писмо Богородици, да она благослови то што ће они да направе следећи дан. То писмо смо нашли следећи дан доле на патосу. Ја сам био црквењак, имао сам кључ од цркве, црква је била закључана. Излазио сам последњи, улазио сам први у цркву, са оцем Јефремом тада.

Углавном, они су после тог свеноћног бдења, када смо сви били, онако мамурни, од 16 сати службе није лако да се издржи, узели да читају Синђелију коју је Цариградска патријаршија послала за тај дан. Атанасије Јевтић је преводио са грчког, симултано, и ту је било речено како се  – данас уводи општежиће у манастир Хилендар. Пајсије је тог дана био поново интронизован, по други пут. Он је био уведен у трон поново, уведен је био у олтар, и за време читања те Синђелије они су навели тамо,  да ће манастир од данас па надаље да се руководи по монашком уставу општежитељном светог Василија Великог, који је важио за друге манастире светогорске, а који је успоставио свети Атанасије Атонски неких 250 година пре Светог Саве. И уз то, бацају анатему на сваког онога који се дрзне да промени тај устав који су тог дана донели. Значи, практично је била бачена анатема на анатему Светог Саве.

Тада у Цркви, нити за трпезом, нити тих дана, није нико реаговао. Међутим, када су се разишли људи, када смо остали само ми, браћа манастира Хилендара, реаговали су неколицина њих и били су истерани из манастира. Тражили су да се поново чита Синђелија…  Ја у то време нисам схватао ту издају, да се то заиста десило, још годину дана сам ја испитивао, нисам хтео да журим, ни да доносим неке одлуке на брзину. Испитивао сам и усклађивао сам то све са оним што је Свети Сава заповедио у Типику хиландарском.

Једна од чињеница да је издаја учињена и да је манастир Хилендар престао да буде српски, јесте та да смо тада нас једно десетак добили држављанство грчко, укључујући и два искушеника. Пре тога не. Сваки монах који је долазио, странац на Свету гору у неки од словенских манастира, морао је да проведе у том манастиру по осам, или по десет година да би добио држављанство грчко. Ми смо то добили на благослов, од Цариградске патријаршије управо ради издаје Хилендара. Нажалост, ја тада то нисам схватао, али кад сам схватио ја сам напустио манастир заједно са оцем Данилом.

Ја сам читао Типик Светог Саве углавном, био сам чтец за време трпезе, јер Свети Сава је заповедио да се тај Типик чита сваког првог у месецу. Једна од чињеница да се манастир Хилендар више не придржава Типика Светог Саве јесте и тај – Типик се више не чита у манастиру Хилендару.

После пар година, неколицина монаха у Хилендару су схватили ту издају и покушали су са Мојсијем, тад је Пајсије већ био отишао, да виде шта се десило. Тада је онај о.Серафим – други, онај Хрват патрон Атанасија Јевтића, избацио буквално 12 главу Типика Светога Саве из Типика. Значи, направио је нову књижицу и одштампао БЕЗ 12. главе Типика о слободи манастира.

Да само напоменем, у тој 12. глави о слободи манастира, Свети Сава баца следећу анатему, па нека свако расуди шта се касније дешавало и зашто је Хилендар изгорео…“ – каже монах Серафим.

Глава 12: О СЛОБОДИ МАНАСТИРА

Заповедам свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту власти, и од прота и од других манастира, и од особних владика. И да није ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него да је под једином слављеном Богородицом Наставницом, и под молитвом преблаженога и светога оца и онога који игуманује у њему. А чувати и исправљати и управљати и владати још и хрисовуљима блажених царева, којима се слободно и ничијом власти непорабоћено тврђе привезује, да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никако пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, да на који начин поработи ово, или учини под неком влашћу, или ко од клирика или од лаика, или сам игуман или ко од братије у њему, потакнут демонским искушењем, да је крив не само божанственом телу и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматери Госпођи нашој Благодетељници, него нека му је и анатема, као што рече божанствени апостол,(54) и клетва на њему 318 светих отаца, и нека је наследник Јуде издајника и учасник са онима који су рекли: „Узми, узми, распни га!“(55) и нека се приброји онима који су викали: „Крв његова на нас и на децу нашу!“(56)

Јер многим знојем и трудом обнови се ово опустело место и сврши се, и би заповеђено од оних који су га поставили, да буде слободно; ако се пак згоди да злом и лукавом вољом падне под власт покварених и лукавих људи, који не гледају ни на што друго него на погубну корист, јадно јадник учиниће! И не само ово, него и крстове блажених царева, које они својом богољубивом вољом, написаше у хрисовуље, дајући слободу манастиру. Трипут је он један и трипут проклет, ма ко био, ко погази слободу и ништа не помисли. Ко би тако нешто учинио, како да неће после бити кривац? Нека ово буде на тај начин прописано. (ИЗВОР: https://www.rastko.rs/)

„Ја сам тада био келејник игумана Пајсија. Пошто је он после своје, назови интронизације, стално практично био одсутан ван манастира, ја сам чекао да се он врати у манастир и питам лично њега да ли је то заиста тако учињено или није. Отац Данило је на леп начин био одстрањен из манастира, и послан је био у испосницу Светога Саве у Кареју, тако да сам ја практично тамо био сам који се заступао да се врати то што је било уништено.

И, када се Пајсије вратио у манастир, ја сам насамо причао са њим и питао сам га. Рекао сам: Оче, да ли је заиста манастир Хилендар изгубио своју аутономију? Да ли је престао да буде српски? А он каже, подигао је обрве: Па, административно ми смо потписали да се манастир придржава тог устава, али за унутрашњу нашу употребу, то можемо ми да решимо сами како хоћемо…

То је лицемерје. Чињеница је, да је Пајсије када је дао оставку на место игумана, и сваки од тада па надаље, од те друге интронизације, т.ј. од увођења тог другог типика, не постоји могућност да манастир Хилендар самостално изабере и постави свог игумана без присуства представника Кинотите, цариградског патријарха или грчког. Значи, ниједан од тад, од тог момента. Зашто? Зато што је по том уставу, може Хилендар да изабере свог игумана међутим ако га Грци не потврде у Кинотити или у  Цариградској патријаршији – то се не признаје.

Када је Пајсије дао оставку, чини ми се, шест месеци није било игумана Хилендара. Онда су Грци наредили – или ћете поставити Мојсија или постављамо ми нашег игумана, значи Грка.

Ово сада што се десило са Хилендаром, нажалост то је плод те издаје. И ако неко има још мало савести и зна историју Хилендара, знаће да је изгорео део Хилендара – од трпезарије до Пирга Светог Саве, то јест, све оно што је било изграђено после Светог Саве. Значи, остао је само онај део манастира који је изграђен за време Светог Саве.

На неки начин то је опомена. Наравно, Атанасије Јевтић и сви остали провокатори ће рећи – а, видите како они у свему траже, повезују са не знам чиме итд. Свети Нектарије Оптински јасно и гласно каже, нека прочита свако ко хоће у његовој књизи, каже – да у свему гледамо дубоки смисао и да пратимо те знаке које нам Бог даје…“

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.

Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!