предраг Р. Драгић Кијук

Уморна цивилизација

 Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом моралних, идеолошких и философских система. „Осмотрите Запад: пренакрцан је знањем, бешчашћу и тромошћу... Када је Рим одашиљао своје легије широм света није познавао историју, нити лекције о сумраку. Наш случај није такав. Какав црни Месија ће се обрушити на нас“! (Е.М. Сиоран, Силогизми горчине).

Свет није имао снаге ни да се суочи сам са собом после Првог великог рата (1914-1918) у коме је нашло смрт десет милиона погинулих и десет милиона умрлих од болести и глади, а унесрећено двадесет милиона рањених. Политичка и лихварска похота је, наиме, ловила час у име демократског тријумфализма: после две мароканске кризе (1905. и 1911), анексије Босне и Херцеговине (1908), те италијанско-турског рата (1911) – европски антрихришћански Кронос је кренуо на пут без повратка, којим су се упутиле Аустро-Угарска и Немачка 1914. године.

Зар је чудно, онда, што је услед неговане гордости Запад открио меланхолију као извориште, а перманентну супротност као спасење? У такву трку универзализације супротности укључиће се и западна црква. Ево прилике да, себе и вас, подсетим на такав пример.

Појавом модернизма, римокатоличка црква није успела да помири своју мисао са изазовима нове философске, културне, па и политичке стварности. Папа Пије X је својом енцикликом Pascendi Dominici Gregis (1907) и пописом осуђених ставова (Lamentabili Sane Exitu) кренуо у прави рат против модернистичких тенденција. То је и био разлог што је од свих који су ступали у црквену службу тражен завет против модернизма. Иако је термин „Die Moderne“ први пут употребљен у Немачкој, осамдесетих година XIX века, модерна ће означити размеђе векова. Али не и тачку германског одлучења од сопствене митологије, па је уместо „уметности душе“ модернистичког погледа на свет открила политичку похоту и рађање идеологије „Drang nach Osten“.

Свет је све више опсесивно откривао моћ политике као судбине, па је модернизам, на размеђи векова, бранила једино уметност. Тај крик против безнадежности, очаја и самозаљубљености сабирао је у себи језик унутрашњег бића и бекства од објективизације и реалног света у субјективну, ирационалну чак, осећајност. И стваралачки индивидуализам. Насупрот, охоли дух политике пленио је страст и мисао, и интелектуално одушевљење према тиранском и етноцентричном. Није ли управо таква опредељеност прерасла у привлачност према ауторитарној моћи, тако јасно уочена код Фројда (одушевљен Аустро-Угарском, залагао се 1914, за кажњавање „дрских Срба“), а свеобухватно изражена код Хајдегера. Овај проминентни философ XX века није крио своју приврженост нацизму. Од 1931. држи пропагандна предавања широм Немачке „која је завршавао обавезним: Heil Hitler!“

Протестантска предодређеност и Калвиново изабраништво, истовремено, утемељују пут светом секуларизму. Баш као што су француски просветитељи (Волтер и Турго) били убеђени да прогрес почива на људском уму и да само он, а не истина историјског хришћанства, јесте основа бољег и будућег друштва.  Просветитељи, попут свештеника Malthusa, чак имају решење да се пренасељени свет сведе разумној демографији уз помоћ метода у које спадају глад, куга и рат. (Томас Малтус, Есеј о принципу популације).

Шта је, у ствари, обећавала ова брутална утопија и шта су биле њене последице, Токвил је јасно дефинисао: „Овај страствени идеализам постајао је... заправо нова религија... Верске институције и цео државни систем бачени су у исти котао претапања, а резултат тога постали су потпуно збуњени људи“ (Alexis de Tocqueville). Последично, европоцентрични свет се кретао ка новој утопијској идеји, аријевцима и новом човеку и ко зна којој по реду реформацији, загубивши хришћанску философију живота.

Заокупљени новим читањем хришћанства, па тако и темом о Исусу историје и Исусу вере, немачки философи и теoлози се посвећенички враћају делима „образованог филистра“ из XIX века, Штрауса (David Friedrich Strauss), који је хришћанском свету поручивао: „Резултатима досадашњих истраживања, како се чини, уништен је највећи и најважнији део онога што хришћанин верује о свом Исусу, ускраћена су му свa охрабрења која црпе из тога веровања, одузете су му све утехе“. У XX веку место корифеја и арбитра реконструисане Библије, и зналца који је пресудно утицао на америчку хришћанску мисао, задобиће немачки протестант Бултман (Rudolf Bultmann), теолог и истраживач Библије.

Уочи Другог светског рата не само да се теоретичари хришћанства нису занимали заветном идејом о светињи живота већ су сву своју ерудицију уложили, попут Бултмана, у опсесивно „демитологизовање“ Библије. Научни свет опседнуст модом реконструисања и демитологизовања хришћанства, баш зато и није марио за смисао, дар, сврху и тајну живота. Тек не за идеје св. Јована Златоустог (око 350-407) који биће и свет није сагледавао као појаве препуштене случају („Рећи да је све што постоји настало из постојеће материје и не признавати да је Творац све твари створио ни из чега знак је крајње умне поремећености“). Можда је то и био разлог што су нихилизам надсводили тријумфализам и прагматизам.

*

Трансформација идеје да Бог није свемогућ оформила је културу геноцида. Тако је 26. априла 1937. немачка легија Кондор уништила Гернику, шпанско село у Баскији које није имало никакав војни значај. А потом су нацисти (14. маја 1940), посвећени истој идеји, засули Ротердам са 97 тона бомби.

Ничеов свет „смрти Бога“ учинио је и корак даље: поништио ограничење допуштености на штету корисности (в. 1Кор. 10,23). Привлачност деструкције главна је одлика цивилизације у којој човек сме да учини шта је наумио. И заиста, бомбардер са смртоносним товаром („чији резултат превазилази сва очекивања“, како је гласила шифрована порука Труману на конференцији у Потсдаму) био је спреман да потврди човекобожну моћ. Шестог августа 1945. прва америчка атомска бомба (носила је назив „Малишан“) бачена је на  Хирошиму, град и луку у Јапану. Температура у епицентру износила је 6.000 степени. У овој демонстрацији свемоћи 85.000 становника је спржено, 14.000 нестало, накнадно помрло 20.000 од радиоактивног зрачења. Три дана касније злочин се поновио: 9. августа 1945. друга атомска бомба (носила је назив „Дебељко“) сручила се на Нагасаки, трговачку и ратну јапанску луку: погинуло је 36.000 становника, а рањено 40.000, порушено у тренутку експлозије 1.326, а у пожару после експлозије изгорело 18.408 зграда.  

*

Манифестација „поновног рођења“ у неспутаној слободи и сабласни хуманизам дефинитивно су финализовали успостављену идеологију грађанске врлине. У ствари, нова догма се рађала на развалинама горчине и пепела, па се постхитлеровска цивилизација претварала у „социјалну патологију нашег времена“ (Jessica Gress-Wright). Тачније, патологија постхришћанског и постхуманистичког идеала јавила се свету као синоним грађанске етике. Истовремено, у Америци је обновљен спор између Исуса вере и Исуса историје, не би ли се секуларна благодат потврдила мноштвом секташких заједница и вером у квазимистичне грађанске култове. Напросто, „на чувеној пијаци идеја, где су све идеје равноправне и где не сме бити никаквих процена, а самим тим ни вредности, неке идеје су једноставно искључене (попут хришћанске философије живота) и тешко онима који се за њих залажу“ (Page Smith).

Повратак аутентичном хришћанству (на шта је некада позивао и Еразмо Ротердамски „противник корупције у Римској цркви и сујеверја“) Запад је давно напустио у име цивилизацијске површности. Али, тек је у савремености социјалног дарвинизма, откривши страст политике као fundus animæ, хуманизам заменио просвећеним империјализмом. Последично, новоизабраништво се родило на Новом континенту.

Американци су културни секуларизам покушали да утопе у ново хришћанство, да помире „амерички сан“ и веру у Америку као преображено изабраништво. Без изворно-хришћанске етике, ново хришћанство је постало параван за ауторитарну демократију која је проповедала о Американцима као изабраном, заветном народу. Дабоме, земља у којој живи изабрани народ је „нови рај“, у коме напредак успоставља доброту, а предузетништво савест. Уверен у индивидуални и колективни месијанизам Џорџ Буш (старији) 1992. године је, urbi et orbi, разгласио да су „Американци добар народ“, што ваљда друге, ако и није сврставало у нижу, лошу категорију народа, јесте упућивало на једини примерени путоказ. Истозначно, Америка се представља за нови Ханан, чему треба захвалити исправној политици, односно, економској користи.

Али, амерички месијанизам се није задовољио једино пропагирањем посебништва, већ је покушао да друштвени поредак (демократију) успостави као нову религију. Света америчка демократија је, отуда, форсирала идеју „Новог доба“ као окултне појаве, слободног сексуалног „животног стила“, као магијску привлачност, људска права као свету тајну, а универзални, милитантни политички интервенционизам као обредну радњу зарад одбране од силе зла. Тако је Америка почела да препознаје непријатеље свуда и у свима који су одбили да потчине своје интересе америчким националним интересима (Сирија, Иран, Кореја), док је у свом одгајалишту – како би придобијала јавно мнење – форсирала политички популизам, потхрањиван магијом и сексом. Допринос степену институционализовања нових вредности дали су универзитети, индустрија и медији.

Разуме се, америчка пропаганда новог доба, новог човека и новог поретка није успевала у намери  да свет усвоји нови месијанизам за општеприхватљиво начело. Штавише, критичари секуларизоване демократије, селективне правдољубивости и похлепне магије показивали су да просвећени апсолутизам месијанске нације нема ништа заједничко са хришћанством. Са друге стране, то је и разлог што су ново хришћанство америчког либералног капитализма критичари сасвим оправдано, и јасно, могли да препознају као неопаганизам.

Био је то одлучан знак да квазихришћанска, евроатлантска деспотија посвети посебну пажњу медијима, претварајући их у нове култне центре. Информативни центри сличе седиштима митраизмичких ритуала (Митра је ратник који ће уништити све демоне, а призива се као Sol invictus – уз помоћ одабраних отаца, Patres Sacrorum), или Јупитеровим светилиштима (пошто је само једно врховно божанство: Iuppiter Optimus Maximus, које доноси победу – Iuppiter Victor).

Средства информисања су претворена у средства обмане: Американци су се тог начела фалсификоване демократије држали и у Заливском рату (монтирана прича о угрожавању Кувајта), и у рату против Срба (монтирана прича о угрожености Шиптара), или Ирачана (монтирана прича о оружју за масовно уништење). Несумњиво, медијска сатанизација је најновији изум америчке културе геноцида, и то је једини разлог што су медији постали привилеговане, контролисане и усмераване институције. Прецизније, „медији доиста располажу силом“, јер организују виртуелну стварност „као стварност у нашим главама“ (Peter Sloterdijk).

Да би се савршенство остварило на Земљи, потребан је народ, и то изабран народ који ће после свих цивилизацијских грешака бити у стању да испуни наде човечанства. Очито, секуларизовани посвећеници нису у одступању од Христових таблица живота уочавали кључни проблем суноврата глобалне хришћанске заједнице, већ су, на против, у хришћанству препознавали препреку за остварење „новог раја“.

Амерички експеримент се, на тај начин, свео на реформисање хришћанства у оквире секташког мистицизма, односно, слободе да свако по свом религијском осећању гради верску заједницу. Америчка масонска школа истиче да Свемогући живи у срцу сваког и „људе треба подстицати да се помире са Богом“. У тако, сектама разуђеном и искључивом друштву, постигнуто је према Шеферу „релативизовање свих вероисповести“ (Frank Schaeffer), па се творац прихватљивог хришћанства преселио из цркве у политику и економију. И, више од тога: католичко-протестантска заједница, реформисана секуларизмом, удружила се са просвећеним секташима у пропагирању америчке наддржаве чије се изабраништво, без обзира на могуће падове, никако не може довести у питање.

У самозаљубљеном кључу треба разумети и месијански оптимизам Била Клинтона на инаугурацији за председника 1993. („Све што у Америци није у реду може излечити онај део Америке са којим је све у реду“). По свему судећи, свој месијански оптимизам Бил Клинтон гради на енергији која му је пренета са Џеферсонове Библије, „на којој се заклињу новоизабрани амерички председници“ (Предраг Самарџић). Чињеница да се ова ауторска Библија, то јест књига Томаса Џеферсона, под насловом: „The Life and Morals of Jesus of Nazareth“, чува у Великој масонској ложи у Вашингтону – треба ваљда да нас непобитно утврди у знању и истини.

За ново, прихватљиво хришћанство у Америци је најзаслужнији „Језус семинар“. Његови оснивачи (1985), чланови и следбеници су се заиста трудили да нам обелодане истину о реалном Исусу. Основни задатак ове групе је да деструира цркву, уз помоћ Фанковог и Хуверовог дела под називом „Пет јеванђеља“ (Robert W. Funk - Roy W. Hoover: „The Five Gospels: the Search for the Authentic Words of Jesus“) – иако је свети Кипријан Александријски, још 251. године, упозоравао интерпретаторе библијског текста: „Коме Црква није мајка, Бог му није отац“.

Амерички зналци реконструкције Библије сачинили су и нове преводе јеванђеља (прикључујући им и „Томино јеванђеље“) не би ли се тако приближили више историјском, а мање Исусу вере. По таквом учинку су њихови преводи, бар они тако мисле, вреднији од црквених превода, а ближи стварној историјској истини. Њихов напор најилустративније сведочи 41. стих из Прве главе Јеванђеља по Марку, који према Језус-зналцима треба да гласи: „Океј, очисти се“. Утолико је одбрањена историјска истина, пошто је молби губавца да му се смилује („ако хоћеш, можеш ме очистити“) Христос одговорио речима (пружајући му руку): „Хоћу, очисти се“. Исто тако, у име реконструисане истине Језус-зналци ће оптужити апостола Павла за „дисторзију Христовог покрета“, јер овај није ни „познавао историјског Исуса“.

Разумљиво, немајући потребу да тумачење сведу, на пример, на коментарисање о скривеном Богу (Deus absconditus) или о језику душе који Тома Аквински разуме као истину одговарања/одгласа односно подударања предмета и ума (veritas est adaequatio rei et intellectus) – Језуит семинаристи се искључиво баве „Томиним јеванђељем“, пошто четири канонска јеванђеља не преносе истину. У ствари, овај култни амерички центар за истину о хришћанству (те је Библија „Језус семинара“ управо књига „Пет јеванђеља“) узима „Томино јеванђеље“ за парадигму истине – иако је оно настало после писања четири канонска јеванђеља, а до нас је дошло преко коптског преписа из IV века.

Амерички секташки месијанизам је успешно спровео „релативизовање свих вероисповести“ једино из разлога стварања америчког хришћанства. Тако је и настао клон Језус семинариста директно пресељен у америчку политичку праксу која нема ничег заједничког са таблицама живота Исуса Христоса. Зар у данашњем свету, питајмо се, политика није успела да постане премоћна друштвена доктрина, ослобођена сваке врлине, па и праведности у име виртуелне нове стварности?

Дириговане, беспризорна профитократија и лупешка банкократија успоставиле су врлину „предрасуда о части“. Постојећи свет је према утопији Западног постхришћанског хегемона, требало перманентно реформисати. Нада у прогрес постала је мантра нове догме која је сва начела моралне философије гурнула у сенку. Политички лицемер је у слободу уписивао јецаје (од Вијетнама до Ирака), у мир хуманитарни рат (од Никарагве до Србије), а у демократију милитантни хуманизам (од Чилеа до Сомалије). Тачније, „друштво није проширило индивидуалне слободе, већ своју контролу над индивидуом“ (Херберт Маркузе).

*

Амерички тријумфализам је у безброј случајева показао да, уподобљавајући се социјалном дарвинизму, своју искључивост дугује секташком погледу на свет и реализованом хришћанству без Христа. Презир према другом, животу као светости божанског дара, није само пробудио неоколонијални политички апетит колико прврженост расистичкој култури. Зато није случајно што је ситуациона подударност део америчке политичке магије. Наиме, нацистичким снагама које су бомбардовале, 1941, Београд – командовао је фледмаршал Кеселринг (Kesselring), док су немачке тајне службе, задужене за милитантну логистику и припрему савезничке НАТО операције, 1999, против Срба – повериле команду његовом сину, Рајнеру Кеселрингу. Америчка НАТО фaланга је још једном показала ком узору указује своје дивљење.

Тако је једино могуће објаснити америчку србофобију и потребу да на малобројан народ, који није био у рату ни са једном чланицом НАТО, сручи 1999. године око 9 тона нуклеарног отпада (по српским изворима око 15 тона), користећи пројектиле са осиромашеним уранијумом, а делом и плутонијумом. О каквом је односу снага реч довољно је констатовати да је НАТО располагао са око 600 пута већом снагом од југословенске армије. Посвећеници културе геноцида, баш су зато обасули свет о измишљеним српским злочинима као што су спремали своје јавно мнење за бомбардовање реактора у Винчи (украј Београда). Према писању десничарског Фигароа, разлог за своју одлуку савезници су пронашли у српском прављењу „сиротињске атомске бомбе“ (?!).

Разумљиво, морбидни србофобични план није тиме испуњен до краја, требало је изазвати катастрофу невиђених размера пошто су „Срби (према писању Њујорк тајмса, још 1993) на нивоу звери“. Зато се приступило детаљном упражњавању културе геноцида. Прво је НАТО ударио по Републици Српској (5-11. септембар 1995), испаливши из својих авиона 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом. Потом је дипломатском иницијативом САД, према сведочењу бившег премијера Аустралије, Фрејзера (Malcolm Fraser), уследила преговарачка фарса у Рамбујеу која је „показала да је њена сврха изналажење изговора за рат“. И, он је, према педантним и морбидним плановима НАТО империје, почео 24. марта, наопаке, 1999. и трајао 78 дана.

Агресијом против Срба, НАТО хунта није следила само пример правне изопачености (акт међународног тероризма), већ и војне изопачености (почињен геноцид). Бомбардовањем панчевачке индустрије (надомак Београда), НАТО је планирао да казни Србе изазваном концентрацијом диоксида сумпора, диоксида азота и угљен-моноксида.

Прецизније, из нафтно-хемијског комплекса (Рафинерија, Азотара и Петрохемија) изливено је у земљу и отпадне воде 8 тона живе, 250 тона течног амонијака, 80.000 тона нафтних деривата, а запаљено и испарило око 100.000 тона разних хемијских једињења. Према истраживањима Винка Ђурића, у Новом Саду се, „око 74.000 тона сирове нафте нашло у подземним водама“; у Крагујевцу је „посебно гађан део полигона Фарбара“, па је разливено „више од 2,5 тоне трансформаторског уља“ (чије супстанце угрожавају имуни, живчани и репродукциони систем); у Краљеву су гађана „складишта са дизел горивом“, док су у Новом Београду разорени резервоари са керозином и нафтним дериватима: „У ракетном удару изливено је или сагорело 2.000 тона керозина, 1.650 тона моторног уља и између пет и шест тона пиралена“.  

Евроатлантски милитантни лоби (НАТО), заговорник блазираног хуманизма, за напад на III Југославију (односно рат против Срба), стационирао је у Албанији 15.000 војника (од тога 2.000 из Западне Европе), а 16.500 војника у Македонији. Изузев људских жртава представници ултимативне демократије уништили су 190 школа, 20 болница и 60 мостова. О том ритуалном и расистичком презиру, о геноцидној намери с предумишљајем најупутније говоре сведочанства: „Још у време почетка кампање бомбардовања виђао сам српске фабрике које су биле потпуно уништене, мада се њихова производња тицала искључиво цивила. Операције НАТО-а нису биле управљене једино против српских војника, већ и против српског народа. Стамбене зграде, болнице, чак и избеглички кампови нису били поштеђени“ (Malcolm Fraser).

Према програму америчке политичке школе, НАТО је против Срба користио 1.036 авиона, 35 бродова различитих типова, 157 тенкова, 350 транспортера, 84 артиљеријска оруђа, 46 хеликоптера, 19 ратних бродова и 3 подморнице. Током ове агресије учесника у удруженом злочиначком подухвату, извршено је 18.000 полетања борбене авијације, по НАТО изворима; Западни медији бележе 25.200 борбених летова, а српски 36.219. Истом приликом, хуманисти ултимативне демократије лансирали су око 1.000 крстарећих ракета.

*

Однос према Србији и Србима представља парадигму уморне цивилизације, која је остала зависник логорског двадесетог века. Делимично су измењени секуларизовани посвећеници злоћудне осовине, центар тријумфалне конквисте није више у Старом, већ на Новом континенту (па су глобалисти заменили национал-социјалисте), али актери, који демократију следе као хуманисту с бичем, нимало нису изменили језик: „Ми ћемо систематски и прогресивно нападати, ометати, деградирати, рушити и коначно уништити његове снаге (реч је о Милошевићу), њихове објекте (реч је о болницама, телевизијским станицама, пијацама, путничким возовима, цивилним стаништима) и подршку“ (генерал Весли Кларк). Чак је и политичку наду носило слично осећање: „До следећег пролећа, Срби ће јести из наше руке“ (Мадлен Олбрајт) – као што су и савезници углавном исти.

Да би остварили амерички сан о доктринарном либерализму, услужни лакеји су позивали у помоћ културолошки популизам, слободно исповедање различитости (дабоме, пресликане у потпуности из праксе земље усрећитеља) и право уживања у наметнутој идеологији. У том смислу изграђивана је и слика о светој сили, којој се није једино требало добровољно покоравати, већ је и волети. На то божанство нико није имао право избора, оно се само откривало свету да га усрећи, макар није крило силу, нити име које ће се, попут мантре (НАТО), помињати на све четири стране света. Упућен у својства овог војног божанства, дефиницију НАТО фаланге је најтачније дао Хенри Кисинџер. Описујући агресију против Срба за Њусвик (Newsweek, 31. мај 1999) он истиче, између осталог, да се НАТО трансформише у „институцију спремну да своје вредности намеће силом“.

У периоду медиокритетског измештања добара (остатке оштећених француских замака, у ратним акцијама током Другог светског рата, Американци су депортовали у своју земљу); рата банкократије са декларативном демократијом (што је природна последица финансијске еволуције, па је творац превентивних ратова, Пол Волфовиц, заменио место подсекретара америчке одбране важнијим: постављен је за председника Светске банке); у времену рата технолошког са религиозним човеком, рата медијског монопола са истином и рата контролора без контроле за ширење тржишта капитала – оформила се слика секуларизованог света. НАТО је тако постао природни ренегат таквог света, разлика је једино у томе, што су се раније казнене експедиције задовољавале покоравањем – ова је тражила захвално клањање и љубав према вредностима нових аријеваца. НАТО империја није крила своје мародерско савршенство (поседује, попут претходника, своје логоре, али и затворе у свим земљама – чланицама фаланге), али ни демо(но)кратски занос што је баш она прва казнена формација која поседује парламентарну скупштину!?

Најзад, привилегије које је себи одредио, преиначиле су НАТО у надфеномен интервенционистичког тоталитаризма, светог убицу, дух времена и дар демократског света одређеном добу. Тај земаљски genius saeculi, на тај начин, диктира привилегије које му, као показаном божанству, припадају: право да има за своја возила, бродове и летелице „неограничен пролаз и несметан приступ“ на територији коју ће цивилизовати, право на „изузеће од царина, такси и других наплата“, те право на имунитет у односу на „све законске прописе“ земље коју је одабрао да усрећи.

Одбијајући понуђене НАТО привилегије у Рамбујеу, Срби су навукли на себе бес и мржњу светог чудовишта, па је, 1999, Трећа Југославија бомбардована без одлуке Савета безбедности УН. Напросто, НАТО империја која треба да контролише свет нема потребу да буде контролисана, што је Американце довело до окаснелог усхићења и политичког олакшања – пошто ће нове слободарске мере, нови поредак и нове демократске вредности најзад моћи да „намећу силом“. У језику америчког новог хришћанства, секташке искључивости и расистичке културе то је значило примену војне демократије.

Наиме, да би имали покриће за удружени злочиначки подухват (иако се одговорност САД, као предводнице агресије, ублажавала акцијом изведеном у колоплету 19 чланица НАТО армаде), Мадлен Олбрајт је извршила жесток притисак на Шиптаре. Била је транспарентно јасна, хумана и демократична када је представницима ове националне мањине наредила, те 1999, да потпишу докуменат из Рамбујеа: „Ви потпишите Споразум да бисмо могли да бомбардујемо Србе“.

Међутим, констатација о униполарној хегемонији пружа одговор о идеалу савремене конквисте, а нас интересује њена расистичка доследност. Утолико је неопходно указати на редослед чињеница које потврђују србофобију као евроатлантско опредељење. То је, уједно, и разлог што интелектуалце оболеле од моралне лености упућујемо на књигу „Ратом против Европе“ у којој Александар Дел Вал (Alexandre Del Valle) уочава синдром србофобије као одлику уморне цивилизације. За умне скептике, пак, биће довољан поучан и краћи текст из области патографије („Две укрштене судбине“) Габријела Гарсије Маркеса.

На Берлинском самиту (3-4. јул 1998) донет је Политички програм нове Европе у присуству највиших представника западноевропских нација, те Израела, Турске, Русије и САД. У „доусавршеној Европи“ за Србију је резервисан санитарни кордон, а за Србе енклава као резерват. Образлажући овај рецепт евроатлантске политике, Клаус Кинкел је, у име корифеја престижног света, а после етничког чишћења (август 1995) Срба из Хрватске, закључио: „Срби су губитници у досадашњим сукобима, али ће још губити у догађајима који следе“.

Сличан програм анихилације Срба и поништавања Србије као важног политичког субјекта садржан је и у тајном плану „Roots“. Овај расистички пројекат припремила је ЦИА – сматрајући да би Срби, како потенцијални савезник Русије, могли да омету спровођење глобалног тоталитаризма као што су у Другом светском рату, на сличан начин, омели универзализацију хитлеризма.

Америчко министарство иностраних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке (American Entеrprise Institut) у Братислави су одржали скуп на коме су главне теме биле Балкан и проширење НАТО-а. Ако се изузму морбидне политичке идеје изнете на скупу априла 2005. („Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата“ – тачка 4; „Ваљало би да НАТО поново успостави територијалну ситуацију на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског Царства“ – тачка 7), значајно је истаћи интерес САД по коме „Србија мора да буде трајно искључена из европског развоја“.  

Према обимном плану Савета за спољне послове САД (140 страница), под називом „Балкан 2010.“, коначан статус „Косова“ је требало решити до 2007. године, „са или без промена граница“. Најкраће речено, Балкан ће бити позорница „евроамеричког протектората“, па је према томе „у следећих шест до осам година неопходно активно присуство САД у региону“. Америка, исто тако, признаје водећу улогу Европе, али наглашава да су САД једине способне да брзо реагују на изазове, у које спадају: заустављање корупције (!), повратак избеглица (!), хватање ратних злочинаца (?), извођење законодавне реформе и борба са „синдикатима организованог криминала“ (?). Шта су Американци од свог програма остварили на Косову и Метохији познато је: ни за један злочин над Србима од 1999. године нико није одговарао. Ни један ратни злочинац из редова ОВК није процесуиран, од протераних Срба враћено је на Косово и Метохију свега пет процената. Део програма који је остварен односи се на прву НАТО државу на отетој територији, и институције: синдикате организованог криминала и дистрибуцију дроге надзиру амерички службеници.

У овом документу (децембар 2002), који краси америчка политичка школа са девизом: ко није са нама тај је против нас, Србији се даје јасно до знања и њен статус и услови опстајања у ери дириговане демократије. Наиме, сви на Балкану (иако се докуменат тиче судбине Србије, односно „Косова“), укључујући и политичке елите, војску, вође јавног мнења и најширу јавност морају признати и прихватити да будућност лежи у Европи. Ко то схвати биће подржан. Ко не схвати биће маргинализован. Па ипак, остаје питање: шта ће Србија у Европи којој су Американци дали у налог да је „трајно искључи из европског развоја“?

Коначно, 7. септембра 2006. влада Републике Србије и САД су потписале Споразум о заштити статуса и приступу и коришћењу америчке војне инфраструктуре на територији Србије. Да овај акт у свему Србију третира као свој протекторат очигледно је из сваког од 14 чланова Споразума, макар што се у преамбули истичу жеље „за унапређивање сарадње“ и „поштовање суверенитета“ Србије и „Повеље УН“. Споразум предвиђа да оружане снаге САД, особље САД и партнери САД „имају право на слободу кретања у Републици Србији“, могу да „улазе и да напуштају Републику Србију са личним документима издатим од САД“ (члан 4). Толико о америчкој обавези „да поштује законе, прописе и обичаје Републике Србије“ и потписаној обавези „да се не мешају у унутрашње ствари“ српске државе (члан 3).

У овој фарси од споразума између равноправних партнера, Американци су обезбедили право да њихове оружане снаге, пловила и ваздухоплови буду „изузети од поступака инспекције, дозвола и других ограничења“. Разумљиво, како сведочи члан 10, „Србија је сагласна са могућношћу потребе“ (еуфемизам за ултиматум демократију) да ове снаге користе радио-фрекфенцијски спектар и „управљају телекомуникационим системима“. И више од тога: америчке оружане снаге су „изузете од поступака инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина и других дажбина“.

Није незанимљиво ни хуманитарно право заступљено у овом документу: „Стране се одричу права да подносе захтеве у вези са штетом, губитком или уништењем имовине, или услед повреде или смрти особља једне од Страна“. Несумњиво, високо постигнути степен хуманости је и био пресудан не само да се Споразум потпише (између председника Србије и државног секретара САД), већ и што ће се у њему наћи и клаузула о „привременом примењивању од датума потписивања“.

И поред свега, услужна политика није умањила србофобију, нити дала икакве резултате: шиптарска мањина у Републици Србији је, по америчком налогу, самопрогласила за своју државу регију Косова и Метохије, 17. фебруара 2008. године. Инструирани Шиптари су то учинили из два разлога: да покажу како САД уважавају своје споразуме и потврде како се америчка политичка школа односи према суверенитету и територијалном интегритету држава-чланица ОУН.

*

Уморна од креативног и јеретичког духа који ју је створио, евроатлантска цивилизација је посегнула за униформношћу и безличношћу света, јер је философију тајне живота заменила философијом владања. Политика је премрежила духовну радозналост у име идеологије потчињавања. Да би га придобила сасвим, човеку је понуђена популистичка утопија, која га своди на производну и потрошачку машину, потпуно безгласну за властодршце и незаинтересовану за свет око себе. Према томе, америчка моћ је заснована на тој тривијалној субкултури која се успешно шири и на Европу као њен протекторат.

До степена моралног суноврата, евроатлантска цивилизација је дошла управо захваљујући политици као индивидуалној и колективној судбини. Од философије до економије, од науке до уметности, западњачки технолошки ум се подредио политици, а не врлини. Захваљујући медијским погонима за манипулисање створен је нови неслободан човек, духовно осиромашен и душевно изопачен. Ништа мање, посвећеност идеологији потчињавања западни дух више и не крије, самозаљубљен у безличност и равнодушно царство осредњости: „Један од четири стуба америчке глобалне моћи“ представља „утицај на глобалне комуникације, популарну забаву и масовну културу“ (Збигњев Бжежињски).

Исто тако, свет по мери тривијалности, а успешан у секуларизовању, усмерава сву енергију само у једном правцу: стварање политичке стварности као милитантне нове стварности. Отуда у новом свету нема места за аутентичну духовност, уметност и хуманизовану науку. Завршни чин ишчезавања културе, као употпуњења светости живота, одликују морална кастрација, прогонство хероизма духа и константна критика христолике милосности.

Зато је и било могуће да политичка мафија, у цивилизацији моралног колапса, генерализовано изврши сатанизацију неког народа, као што је то учинила са српским народом. Инструментализовани медији и услужни појединци, чак и јеврејске провинијенције, укључили су се у програмиран обрачун, пласирањем измишљених, лажних и фалсификованих информација. Напросто, у једном тренутку, светски медији су поздравили информативну блокаду успостављену над српском заједницом. И заиста, док су на једној страни припадници културе геноцида истицали тријумфализам („НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у камено доба“ – истиче Џејми Шеа, портпарол НАТО) – секуларизовани и помрачени хуманистички ум је допустио да у спровођеној србофобији буду поништене све чињенице и сваки траг истине. Тако је и било могуће да у својој ретроградној еволуцији уморна цивилизација обележи, као јубилеј, век свог трајања – протеривањем преко милион Срба са вековних огњишта.

Најзад, казнени одреди и трупе за преваспитавање су на древни европски народ извршили агресију, бомбардовали га пројектилима са осиромашеним уранијумом и плутонијумом (гађано је 112 локација), основали НАТО државу на анектираном делу јужне српске покрајине – са тенденцијом даљег ампутирања међународно признате државотворне територије мрвљењем воље српског национа. Једину „новину“ коју је уморна цивилизација пренела у XXI век представља глобалистичка идеологија која је разапела Србију уз помоћ нових савезника и пријатеља (friendly fascism).

Зато и није тешко закључити: одвратност према стиду, истини и врлини успоставила је западњачки нихилизам који није глобализовао хармонију, већ судбински хаос. Пред „агресијом будућности“, једино обожени човек, који не пристаје да постоји као леш без својстава, може да победи себе и вампире нових савезника и пријатеља (friendly fascism). Преображај је у сазнању када је, како и зашто цивилизација сумрак прогласила вредношћу, ако се он догађа у истини „предрасуда о части“. Зар врлина, питајмо се, није нестала „с појавом луцидности, с краљевањем кукавица, оних који, схвативши све, немају више ишта да бране“ (Емил М. Сиоран).