Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

ПРАВОСЛАВЉЕ И ВАСКРСЕЊЕ

 И Рождество и Васкрсење Господа нашега Исуса Христа су непојмљиве тајне и догађаји космичког значаја. Међутим,  пажња западних хришћана је усмерена првенствено, ако не и искључиво, на један од њих: на Рождество. Овакав став потврђује чињеницу да рационалистичко и секуларизовано западно хришћанство боље разуме и лакше прихвата човечанство Исуса него божанство Христа.

Ово је даље посведочено начином како западни хришћани прослављају Божић и Ускрс. Бљесак и галама предбожићне сезоне нема паралелу у предускршњој сезони.  На Западу, а нарочито у Америци, недељама пре Божића празнично украшене улице, радње и куће одзвањају радосним звуцима божићних песама у којима се, међутим, пева о  Санта Клаусу, његовим јеленима и даровима које доноси, а не о Христу. Без обзира на то, тачно је да је предбожићна атмосфереа препуна радошћу и празничним расположењем.

Ништа слично томе се не запажа у ишчекивању Ускрса. Нема празничног расположења, нема украса по улицама и домовима, нема ничега што би указивало на припрему за прослављање Христовог Васкрсења.  На Велики Петак школе раде као и на сваки други петак.  Студенти на универзитетима и другим школама обично имају краћи или дужи распуст за Божић, али не и за Ускрс. Рекло би се да и сам друштвени систем и васпитне установе све чине да се Васкрсењу Христа посвети што мање пажње.

Што се тиче Православља, његова дубока свест о двострукој природи Господа Исуса Христа, божанској и човечанској, огледа се, поред осталог, и у начину на који оно прославља и Рождество и Васкрсење  Господа Исуса Христа. Космички значај оба ова догађаја, који су кључни за спасење људи, је потпуно схваћен и  оба се радосно  прослављају   у  црквама кроз црквена богослужења, као и у домовима и срцима православних верника.

Оба ова празника су верски празници и по својој суштини и по начину како се празнују. Рођењу Сина Божијег, које је сведочанство Његове љубави за род људски,  се православни хришћани радују као "почетку спасења",  а Васкрсење Христово се прославља као доказ Његовог Божанства,  као остварење искупљења рода људског, и  као победа живота над смрћу.

По начину како  православни хришћани прослављају Рождество и Васкрсење Христово, очевидно је да је Васкрсење Христово  срж православног богословља, учења о Христу, учења о Цркви, учења о спасењу, и  православне литургије.  Православна Црква, неоптерећена западњачким рационализмом и секуларизмом,  добија своју дубину и виталност од тајне Христовог Васкрсења. Њен мистицизам се храни и њено веровање у вечност Живота се потврђују необјашњивом тајном Васкрсења.

Православна Црква  обожава не Исуса лишеног божанства,  већ васкрслог Господа Исуса Христа. Ово се јасно показује и  садржином њених литургичких богослужења и богослужбеним песмама, чија је централна тема васкрсење Христово. То је такође означено и у поретку икона на иконостасу: Икона Христовог Васкрсења заузима централно место исто тако као што Васкрсење Христово заузима средишно место у веровању и учењу православне Цркве.

Овакво наглашавање Васкрсења Христовог изгледа да је одсутно у црквама западних хришћана. Недавно сам присуствовао скупу православних  свештеника који је одржан у просторијама језуитског дома близу  Акрона, Охајо. Унутрашњост капеле тога дома је била типична за римокатоличко богослужбено место. Тамо сам на зидовима капеле видео рељефе који су изображавали сцене Христовог страдања и агоније. Ти рељефи су вршили функцију сличну оној коју врше иконе у православним храмовима. Међутим, рељефи су изазивали сасвим различит утисак од онога који производе  православне иконе. Реалистички изображено човечанство Исуса Христа, Његово слабо тело покривено мрљама крви, и Његово лице изобличено од бола, изазивали су жалост и сажаљење за Исуса Христа, измучену особу која је клецала под тежином свога крста.  Да, изазивали су и бунт противу људске окрутности, али нису  инспирисале веру у Бога. Дуги ред ових рељефа се  завршава изображењем Христовог распећа а изобажења  Христовог  васкрсења нијебило.  Добија се  утисак као да се победа смрти  наглашава и прославља.

У тој римокатоличкој капели, исто тако као и у многим другим римокатоличким и протестантским  капелама, храмовима и катедралама, Распеће,  изображење распетог и мртвог Исуса, заузима централно место у унутрашњости њихових храмова и поимању њихових верника. Фјодор Достојевски помиње у свом роману "Идиот" очајање изазвано једном западњачком сликом на којој је  Христово скидање са крста приказано тако реалистички и на такав начин, да победа смрти изображена на тој  слици има погубан утисак на оне који ту слику гледају. А, као што је познато, "круцификс" (распеће) и "пиета" (сахрана Исуса Христа) заузимају најважније место у храмовима западних хришћана, а у њима нема изображења Христовог Васкрсења које би ублажило поразни ефекат произведен изображењем мртвог Исуса Христа. Није могуће отети се утиску да су у неправославним хришћанским храмовима сувише наглашени Христово страдање и смрт, а недовољно наглашени Његово Васкрсење и победа над смрћу.

Такође је тешко не увидети да је ова атмосфера у којој јсу толико много наглашени страдање, распеће, и погреб, а не Васкрсење Христа, погодно тло за теологију чије је најновије и наводно највеће достигнуће  прокламација "смрти Бога". "Бог је мртав" не би било могуће прогласити у православљу у коме  се Васкрсење Христа прославља као доказ пораза смрти. "Бог је мртав" је немогуће и несхватљиво  у православљу  чији је ускршњи поздрав  и непоколебива вера да: Христос воскресе !

"Бог је мртав" је скоро природна последица и закључак једне теологије  којој су распеће и погреб централни појмови. Насупрот таквој теологији, православно богословље је богословље Васкрсеења и ради тога оно је вера у  живога Бога који је без почетка и без краја.

Све ово не значи да православље не поклања пажњу страдалном и распетом Христу. Довољно је бити присутан на православним богослужењима, а нарочито на богослужењима која се врше у току страсне седмице, да се запази колико је православна Црква свесна страдалног и разапетог Христа. Његово страдање је живописно исказано у литургијским песмама, али оне увек садрже поруку наде о томе да Његово спаситељно страдање  неодложно води ка крајњој победи. Као илустрацију православног начина описивања Христових страдања на такав начин да се не проузрукују  безнадежност и очајање, наводимо стихиру која се пева за време богослужења на Велику Суботу:

Када си Ти, Бесмртни Животе, сишао у смрт,

онда си поразио смрт муњевитим бљеском свога

божанства. А када си подигао све мртве из доњега

света, све силе небеске су узвикивале гласно:

Христе Боже наш, Дародавче живота, слава Теби.

Нема ни страха ни опседнутости смрћу у овим стихирама, већ само чврста вера и неуздржана радост ради Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу. Православље схвата и проповеда истину по којој су распеће и страдање Господа Исуса Христа били само средства, а крајњи циљ је било васкрсење. Просвећени православним учењем и задахнути његовим духом, сваки православни верник схвата да је његов или њен хришћански задатак, најважнија брига"...да познам  Њега и силу васкрсенија Његова и заједницу Његовијех мука, да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвијех...(Филипљанима 3:10-11)

Обзиром на ово, разумљиво је да је код православних Ускрс, Васкрсење Христово, празник над празницима. Тај празник означава  почетак православне црквене године и богослужбеног круга. Он даје смисао животу, доноси наду, радост, и  код сваког православног верника поткрепљује веру у вечни живот.

Ниједан други верски празник се не прославља са таквом  огромном радошћу. На васкрсном јутрењу, које се обично служи одмах иза поноћи, светлост упаљених свећа, брујање звона и звуци радосних и победоносних ускршњих песама запљускују православне цркве, домове и срца православних верника. Држећи запаљене свеће православни хришћани почињу празновање Христовог Васкрсења идући у поворци око храма и певајући:

"Васкрсење Твоје, Христе Спасе,

анђели на небесима опевају;

удостоји и нас на земљи

да Те прослављамо чистим срцима.“

Гласови верника се спајају са брујањем звона и  сви верници који присуствују  овом богослужењу доживљавају стварност Христовог васкрсења као да се догађа у том моменту. Затим, пошто су  у поворци  обишли око храма три пута, стојећи пред главним улазом храма, они учествују у објављивању свету вести о Христовом васкрсењу. Тама ноћи се расипа светлошћу упаљених свећа и пробија брујањем звона и појањем победоносне ускршње  песме:

Христос васкрсе из мртвих,

сатирући смрћу смрт,

и дарујући живот

онима који су у гробовима.

Одушевљење православних хришћана на дан Ускрса је свуда присутна. Ускршњим богослужбеним химнама се прославља Христово васкрсење и победа над смрћу: Изузетност овог празника се кроз химне наглашава:

Ово је дан Васкрсења,

да се озаримо, о народе!

Ово је Пасха,

Пасха Господња,

прелазак из смрти у живот

и са земље на небо

Христос Господ  је превео

нас који певамо песму победе!

Немогуће је за икога ко присуствује ускршњим богослужењима у православним храмовима да не осети радост слушајући ускршње песме. Врло је тешко отети се сугестивној  моћи дивних химни и остати хладан и  не узети учешћа у радости чији је узрок Васкрсење Христово. Човек се осећа као да би загрлио свакога, опростио свакоме, волео свакога. Сви присутни певају и свим бићем преживљавају оно што изражава следећа ускршња химна:

Ово је дан Васкрсења,

да будемо озарени за празник

и да загрлимо један другог.

Обратимо се са  браћо,

и онима који нас мрзе,

и ради Васкрсења

опростимо свима,

а онда запевајмо:

Христос воскресе из мртвих

сатирући смрћу смрт

и дарујући живот

онима који су у гробовима.

Ово одушевљење које се доживљава у прослављању Христовог Васкрсења има како богословски, тако исто и литургички значај. Оно потврђује православље као веру у којој је нагласак на вечности живота а не на суморности смрти. Као што је већ напоменуто,  Васкрсење Христово је централно у менталитету, богословљу, учењу о Христу, учењу о Цркви, учењу о спасењу, и у литургији православних хришћана. Заједно са Апостолом Павлом, православни хришћани објављују:

А ако се Христос проповиједа да устаде из мртвих,

како говоре неки међу  вама да нема васкрсенија

мртвих? И ако нема васкрсенија мртвих, то ни

Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд

дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша.

А налазимо се и лажни свједоци Божији што

свједочимо на Бога да васкрсе Христа, којега

не    васкрсе  кад   мртви не  устају. Јер ако мртви

не устају, ни Христос не уста. А ако Христос

не уста, узалуд вјера ваша: још сте у гријесима

својијем. Дакле и они који помријеше у Христу,

изгибоше. И ако се само у овом животу уздамо

у Христа, најнесрећнији смо од свију људи. Али

Христос уста из мртвијех, и би новина онима

који умријеше.

(Прва посланица Коринћанима 15:12-20)

На ово што проповеда Апостол Павле православни хришћани подсећају једни друге  поздравом Христос воскресе, којим се поздрављају од Ускрса до празника Вазнесења Господњег, и отпоздравом: Заиста је васкрсао. На то их подсећају химне које се поју на свакој литургији и на свим богослужењима. Знајући ово, мора се закључити да су православље и Васкрсење нераздвојни, незамисливи један без другог.  Ради тога сматрам да је на свом месту да завршим ово кратко размишљање о православљу и Васкрсењу овом поруком која се налази у једној од ускршњих стихира:

Очистимо своја чула

и сагледаћемо Христа

како блиста

у неприступачној светлости  Васкрсења

и чућемо га како јасно каже: радујте се ,

док ми певамо песму победе:

Нека се небеса радују

на пригодан начин

и нека земља буде задовољна,

и нека цео свет,

видљиви и невидљиви,

празнује празник,

јер је Христос,

наша вечна радост,

васкрсао!

Колумбус, Охајо              Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић