Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић ПРАВОСЛАВЉЕ И ВАСКРСЕЊЕ И Рождество и Васкрсење Господа нашега Исуса Христа су непојмљиве тајне и догађаји космичког значаја. Међутим, пажња западних хришћана је усмерена првенствено, ако не и искључиво, на један од њих: на Рождество. Овакав став потврђује чињеницу да рационалистичко и секуларизовано западно хришћанство боље разуме и лакше прихвата човечанство Исуса него божанство Христа.
Ово је даље посведочено начином како западни хришћани прослављају Божић и Ускрс. Бљесак и галама предбожићне сезоне нема паралелу у предускршњој сезони. На Западу, а нарочито у Америци, недељама пре Божића празнично украшене улице, радње и куће одзвањају радосним звуцима божићних песама у којима се, међутим, пева о Санта Клаусу, његовим јеленима и даровима које доноси, а не о Христу. Без обзира на то, тачно је да је предбожићна атмосфереа препуна радошћу и празничним расположењем. Ништа слично томе се не запажа у ишчекивању Ускрса. Нема празничног расположења, нема украса по улицама и домовима, нема ничега што би указивало на припрему за прослављање Христовог Васкрсења. На Велики Петак школе раде као и на сваки други петак. Студенти на универзитетима и другим школама обично имају краћи или дужи распуст за Божић, али не и за Ускрс. Рекло би се да и сам друштвени систем и васпитне установе све чине да се Васкрсењу Христа посвети што мање пажње. Што се тиче Православља, његова дубока свест о двострукој природи Господа Исуса Христа, божанској и човечанској, огледа се, поред осталог, и у начину на који оно прославља и Рождество и Васкрсење Господа Исуса Христа. Космички значај оба ова догађаја, који су кључни за спасење људи, је потпуно схваћен и оба се радосно прослављају у црквама кроз црквена богослужења, као и у домовима и срцима православних верника. Оба ова празника су верски празници и по својој суштини и по начину како се празнују. Рођењу Сина Божијег, које је сведочанство Његове љубави за род људски, се православни хришћани радују као "почетку спасења", а Васкрсење Христово се прославља као доказ Његовог Божанства, као остварење искупљења рода људског, и као победа живота над смрћу. По начину како православни хришћани прослављају Рождество и Васкрсење Христово, очевидно је да је Васкрсење Христово срж православног богословља, учења о Христу, учења о Цркви, учења о спасењу, и православне литургије. Православна Црква, неоптерећена западњачким рационализмом и секуларизмом, добија своју дубину и виталност од тајне Христовог Васкрсења. Њен мистицизам се храни и њено веровање у вечност Живота се потврђују необјашњивом тајном Васкрсења. Православна Црква обожава не Исуса лишеног божанства, већ васкрслог Господа Исуса Христа. Ово се јасно показује и садржином њених литургичких богослужења и богослужбеним песмама, чија је централна тема васкрсење Христово. То је такође означено и у поретку икона на иконостасу: Икона Христовог Васкрсења заузима централно место исто тако као што Васкрсење Христово заузима средишно место у веровању и учењу православне Цркве. Овакво наглашавање Васкрсења Христовог изгледа да је одсутно у црквама западних хришћана. Недавно сам присуствовао скупу православних свештеника који је одржан у просторијама језуитског дома близу Акрона, Охајо. Унутрашњост капеле тога дома је била типична за римокатоличко богослужбено место. Тамо сам на зидовима капеле видео рељефе који су изображавали сцене Христовог страдања и агоније. Ти рељефи су вршили функцију сличну оној коју врше иконе у православним храмовима. Међутим, рељефи су изазивали сасвим различит утисак од онога који производе православне иконе. Реалистички изображено човечанство Исуса Христа, Његово слабо тело покривено мрљама крви, и Његово лице изобличено од бола, изазивали су жалост и сажаљење за Исуса Христа, измучену особу која је клецала под тежином свога крста. Да, изазивали су и бунт противу људске окрутности, али нису инспирисале веру у Бога. Дуги ред ових рељефа се завршава изображењем Христовог распећа а изобажења Христовог васкрсења нијебило. Добија се утисак као да се победа смрти наглашава и прославља. У тој римокатоличкој капели, исто тако као и у многим другим римокатоличким и протестантским капелама, храмовима и катедралама, Распеће, изображење распетог и мртвог Исуса, заузима централно место у унутрашњости њихових храмова и поимању њихових верника. Фјодор Достојевски помиње у свом роману "Идиот" очајање изазвано једном западњачком сликом на којој је Христово скидање са крста приказано тако реалистички и на такав начин, да победа смрти изображена на тој слици има погубан утисак на оне који ту слику гледају. А, као што је познато, "круцификс" (распеће) и "пиета" (сахрана Исуса Христа) заузимају најважније место у храмовима западних хришћана, а у њима нема изображења Христовог Васкрсења које би ублажило поразни ефекат произведен изображењем мртвог Исуса Христа. Није могуће отети се утиску да су у неправославним хришћанским храмовима сувише наглашени Христово страдање и смрт, а недовољно наглашени Његово Васкрсење и победа над смрћу. Такође је тешко не увидети да је ова атмосфера у којој јсу толико много наглашени страдање, распеће, и погреб, а не Васкрсење Христа, погодно тло за теологију чије је најновије и наводно највеће достигнуће прокламација "смрти Бога". "Бог је мртав" не би било могуће прогласити у православљу у коме се Васкрсење Христа прославља као доказ пораза смрти. "Бог је мртав" је немогуће и несхватљиво у православљу чији је ускршњи поздрав и непоколебива вера да: Христос воскресе ! "Бог је мртав" је скоро природна последица и закључак једне теологије којој су распеће и погреб централни појмови. Насупрот таквој теологији, православно богословље је богословље Васкрсеења и ради тога оно је вера у живога Бога који је без почетка и без краја. Све ово не значи да православље не поклања пажњу страдалном и распетом Христу. Довољно је бити присутан на православним богослужењима, а нарочито на богослужењима која се врше у току страсне седмице, да се запази колико је православна Црква свесна страдалног и разапетог Христа. Његово страдање је живописно исказано у литургијским песмама, али оне увек садрже поруку наде о томе да Његово спаситељно страдање неодложно води ка крајњој победи. Као илустрацију православног начина описивања Христових страдања на такав начин да се не проузрукују безнадежност и очајање, наводимо стихиру која се пева за време богослужења на Велику Суботу: Када си Ти, Бесмртни Животе, сишао у смрт, онда си поразио смрт муњевитим бљеском свога божанства. А када си подигао све мртве из доњега света, све силе небеске су узвикивале гласно: Христе Боже наш, Дародавче живота, слава Теби. Нема ни страха ни опседнутости смрћу у овим стихирама, већ само чврста вера и неуздржана радост ради Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу. Православље схвата и проповеда истину по којој су распеће и страдање Господа Исуса Христа били само средства, а крајњи циљ је било васкрсење. Просвећени православним учењем и задахнути његовим духом, сваки православни верник схвата да је његов или њен хришћански задатак, најважнија брига"...да познам Њега и силу васкрсенија Његова и заједницу Његовијех мука, да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвијех...(Филипљанима 3:10-11) Обзиром на ово, разумљиво је да је код православних Ускрс, Васкрсење Христово, празник над празницима. Тај празник означава почетак православне црквене године и богослужбеног круга. Он даје смисао животу, доноси наду, радост, и код сваког православног верника поткрепљује веру у вечни живот. Ниједан други верски празник се не прославља са таквом огромном радошћу. На васкрсном јутрењу, које се обично служи одмах иза поноћи, светлост упаљених свећа, брујање звона и звуци радосних и победоносних ускршњих песама запљускују православне цркве, домове и срца православних верника. Држећи запаљене свеће православни хришћани почињу празновање Христовог Васкрсења идући у поворци око храма и певајући: "Васкрсење Твоје, Христе Спасе, анђели на небесима опевају; удостоји и нас на земљи да Те прослављамо чистим срцима.“ Гласови верника се спајају са брујањем звона и сви верници који присуствују овом богослужењу доживљавају стварност Христовог васкрсења као да се догађа у том моменту. Затим, пошто су у поворци обишли око храма три пута, стојећи пред главним улазом храма, они учествују у објављивању свету вести о Христовом васкрсењу. Тама ноћи се расипа светлошћу упаљених свећа и пробија брујањем звона и појањем победоносне ускршње песме: Христос васкрсе из мртвих, сатирући смрћу смрт, и дарујући живот онима који су у гробовима. Одушевљење православних хришћана на дан Ускрса је свуда присутна. Ускршњим богослужбеним химнама се прославља Христово васкрсење и победа над смрћу: Изузетност овог празника се кроз химне наглашава: Ово је дан Васкрсења, да се озаримо, о народе! Ово је Пасха, Пасха Господња, прелазак из смрти у живот и са земље на небо Христос Господ је превео нас који певамо песму победе!
Немогуће је за икога ко присуствује ускршњим богослужењима у православним храмовима да не осети радост слушајући ускршње песме. Врло је тешко отети се сугестивној моћи дивних химни и остати хладан и не узети учешћа у радости чији је узрок Васкрсење Христово. Човек се осећа као да би загрлио свакога, опростио свакоме, волео свакога. Сви присутни певају и свим бићем преживљавају оно што изражава следећа ускршња химна: Ово је дан Васкрсења, да будемо озарени за празник и да загрлимо један другог. Обратимо се са браћо, и онима који нас мрзе, и ради Васкрсења опростимо свима, а онда запевајмо: Христос воскресе из мртвих сатирући смрћу смрт и дарујући живот онима који су у гробовима. Ово одушевљење које се доживљава у прослављању Христовог Васкрсења има како богословски, тако исто и литургички значај. Оно потврђује православље као веру у којој је нагласак на вечности живота а не на суморности смрти. Као што је већ напоменуто, Васкрсење Христово је централно у менталитету, богословљу, учењу о Христу, учењу о Цркви, учењу о спасењу, и у литургији православних хришћана. Заједно са Апостолом Павлом, православни хришћани објављују: А ако се Христос проповиједа да устаде из мртвих, како говоре неки међу вама да нема васкрсенија мртвих? И ако нема васкрсенија мртвих, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша. А налазимо се и лажни свједоци Божији што свједочимо на Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе кад мртви не устају. Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вјера ваша: још сте у гријесима својијем. Дакле и они који помријеше у Христу, изгибоше. И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи. Али Христос уста из мртвијех, и би новина онима који умријеше. (Прва посланица Коринћанима 15:12-20)
На ово што проповеда Апостол Павле православни хришћани подсећају једни друге поздравом Христос воскресе, којим се поздрављају од Ускрса до празника Вазнесења Господњег, и отпоздравом: Заиста је васкрсао. На то их подсећају химне које се поју на свакој литургији и на свим богослужењима. Знајући ово, мора се закључити да су православље и Васкрсење нераздвојни, незамисливи један без другог. Ради тога сматрам да је на свом месту да завршим ово кратко размишљање о православљу и Васкрсењу овом поруком која се налази у једној од ускршњих стихира: Очистимо своја чула и сагледаћемо Христа како блиста у неприступачној светлости Васкрсења и чућемо га како јасно каже: радујте се , док ми певамо песму победе: Нека се небеса радују на пригодан начин и нека земља буде задовољна, и нека цео свет, видљиви и невидљиви, празнује празник, јер је Христос, наша вечна радост, васкрсао! Колумбус, Охајо Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
|