Поводом 700. годишњице од смрти Светог Краља Милутина

Јесен 1321. године у Србији била је мрачна, хладна и суморна. Моћни владар србске државе, Стефан Урош II Милутин, изненада се тешко разболео, изгубивши и моћ говора. На свом двору у Неродимљу непомично је лежао у постељи, блед, загледан у мрачне обронке Шар-планине. Што је време више одмицало, бивало је све јасније да неће оздравити.

Али на двору као да су сви очекивали да ће енергични и неуморни краљ сваког часа поново устати и поћи да обиђе завршне радове на велелепној цркви Успења Пресвете Богородице у Грачаници, својој задужбини коју је претходних месеци често обилазио. Када је ступио на краљевски престо, заветовао се Богу да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву. И тај је завет испунио: подигао је четрдесет задужбина, не само по србским земљама, већ и у Ромејском царству, Светој земљи и Богом чуваној Гори Атонској.

Тог октобарског јутра врата краљеве одаје се отворише и у њу уђе епископ хумски Данило, потоњи архиепископ србски, краљев најближи и најповерљивији сарадник. Њихов однос био је готово братски, по много чему идентичан односу Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Њихови се погледи сретоше и на Милутиновом лицу као да се на трен оцрта благи, једва приметан осмех. Чело му се мало разведри, а поглед заустави на путиру који Данило принесе, изговарајући молитву пред свето Причешће. Из руку старог и оданог пријатеља, краљ је примио Свете Христове Тајне. Чим је сазнао да се владар разболео, Данило је пожурио у Неродимље. Своме господину, благочестивоме краљу Милутину годинама је верно служио као организатор, градитељ, дипломата, саветник, па и као ратник. Желео је да му послужи и крај болесничке постеље, али је убрзо схватио да ће их Милутин напустити и преселити се у ону праву и вечну Отаџбину свих хришћана.

Након причешћа, краљево се лице озари, а очи светлаше. Поново је погледом прелазио преко валовитих шумских предела Неродимља, али је својим духовним видом био сав загледан у Небеса, у Вечност, у дворе Христа Цара Коме је послужио подижући цркве и болнице, обнављајући древне манастире, хранећи сиротињу, сабирајући освештане србске земље, бранећи и уздижући Његово стадо – христоименити народ србски и веру православну. Грешио је, али је после великих падова умео храбро да устане. Покајничким сузама брисао је печат греха са своје душе. Учинивши своје срце станом Бога Живог, ишчекивао је коначан сусрет са Њим. Жеља за Богом једина је жеља праведника, па је отуда и краљ Милутин могао да понови речи Псалмопевца: Шта бих имао на небу? И на земљи шта бих захтео осим Тебе? (Пс. 72, 25)

Двадесет деветог дана месеца октобра 1321. године, блаженом смрћу отпочинуо је у Господу благочастиви и христољубиви Стефан Урош II, звани Милутин, по милости Божијој краљ и самодржац свих србских земаља и поморских. Свети изданак светородног корена: праунук Светога Симеона Мироточивог, унук првовенчанога краља Стефана и син великога краља Стефана Уроша I. Србски краљ који је највише умножио од Бога добијене таланте, јер је највише Богу и вратио кроз добра дела која обасјавају векове. Од тог далеког октобарског дана, усрдни је заступник рода нашега пред престолом Творца. Његовим молитвама нека нас Господ помилује и спасе. Амин.

Извор: Дружина Светог Краља Милутина, Ниш