Како свештеник да сачува праведност

А ево шта ћу ти рећи: олтарски, црквени новац користи са опрезношћу - тамо се чува и лепта сиромашне удовице и лепта оног сиромаха који у џепу нема ни за црквену свећу. Сећај се тога увек и зарађено троши са трепетом, не узимај вишак, да не изазовеш Божији гнев. Ако хоћеш више, поступи као Апостол Павле, који је могао да има све од олтара, АЛИ СЕ ЦЕО ЖИВОТ ХРАНИО ПЛОДОВИМА СВОГА РАДА. А ти ако можеш да радиш, онда ради и не гледај на оне који себи спремају адски огањ користећи се црквеним новцем. Боље је да претрпиш и необезбеђеност, па чак и сиромаштво, али да се не огрешиш о оно што је даровано Богу.

Сети се Илијине деце, која су крала од прилога, принесених Господу. Они су се узмајући нечасно оно што је туђе, богатили смрћу не зарађујући драгоцени живот, мислећи да ће украдено користити њиховој срећи, они су по свом безумљу и непоштењу, навлачили Божји гнев дан за даном. Шта се променило? Ми свето исповедамо да је Господ Бог непроменљив, значи и сваки онај који нарушава заповести ће такође бити покаран, као и сви нечасни људи у прошлости. Страшно...“

Рађање катастрофа

  „Оче Антоније, - почео сам издржавши паузу, - али свет је изграђен по довољно суровим законима. Већ се сада види духовно разлагање због отпадије од Божијег Закона. Али како то може да утиче на земљу, на могућност катастрофа и свих других катаклизми“.

„Катаклизма, кажеш? - старац се осмехнуо, - и где само новостворени мудраци ископавају те речи! Нема никаквих катаклизми, као ни неких других „изми“. Како си ти још рекао, - „по довољно суровим законима“?! Не, мили мој човече, ИСТИНА НЕ МОЖЕ БИТИ НЕЈАСНА - довољно, недовољно... ЗАКОН БОЖИЈИ НИЈЕ ЗАКОН ЉУДСКИ, за који знаш где му је руда. Закон Божији је непроменљив и не може бити довољан или недовољан. Да је да, и не је не, а све остало је од ђавола, нема никаквих варијанти. БОЖИЈИ ЗАКОН ЈЕ ЗАКОН ВЕЧНИ, ЗАКОН НЕПРОМЕНЉИВИ, ЗАКОН НЕРАЗРУШИВИ. Да, Творац, Саздатељ света, који постоји по овом закону, може да уноси промене, да нарушава да тако кажем поредак ствари, не наносећи притом никакву штету његовој изградњи. Али то може само Он. Свако од нас који покушава да наруши закон постојања света, угњетава и нарушава место свог привременог боравка. А у основи сваког закона лежи - ДОВОЉНОСТ. Гради човек себи кућу већу него што му је потребна - прво сече дрва за изградњу а затим за огрев. Са градом је још горе - па ако чак човек и живи удобно, добро, али живи у мртвом свету не осећајући се делом Богом створене природе. Само је у граду обезумљени разум могао да смисли по смислу чудне речи: „Човек - како то гордо звучи“. А то је све зато што су градови првобитно створени да повређују и уништавају живу Божију творевину од просте старе руске песме до цара природе.

Где је неповређен осећај за свет? Где је рад као празник живота? Где је физички рад празан? Не, не мртва фабрика која убија и душу и тело. То није та коју има сељак, који се труди за рађање новог семена, нове врсте. Али и сељак тежи да од земље узме више него што му је потребно. И аутомобили, и одећа, и неумерене гозбе. Ето те неумерености и рађају твоје катаклизме!

Најчешће се када се говори о будућности поставља следеће питање: „Што је Бог тако немилосрдан, зашто је способан да погуби све народе?!“ Господ не погубљује људске душе, већ ђаволска неумереност у свему. На каквом се величанственом месту налазио деница, али је пожелео Божије место. Неумереност је погубила и њега и наше родитеље. Све су имали, а желели су да „постану као богови“. Плодови целог рајског врта су им били доступни и благословени за употребу, али се нека јабука показала пожељнијом од повиновања Творцу и блаженог општења са Њим! То је та страшна адска неумереност.

Сатана и све његове мрачне слуге су оваплоћење неумерености и то не само због опијености пороцима, већ и због необуздане тежње за уништењем људских душа. Погледај, Христос говори само о спасењу малог стада, и о томе да ће при Другом Страшном Доласку једва наћи једну верујућу душу. И то говори Бог Који је Себе предао на понижавајућу смрт ради спасења те једине душе, јер је узан пут спасења, узан је и трновит пут ка рајском блаженству. Нико човека не присиљава да иде њиме. А ИСТИНА ЈЕ УЗАНА ЈЕР ОНА НЕ ДОЗВОЉАВА ОДСТУПАЊА, НЕ ПРИХВАТА СУЈЕТУ ЉУДСКОГ МУДРОВАЊА.

Пут ка аду је сасвим другачији, он је широк и на њему је дозвољено све што одвлачи од праведничког пута. Потпуна слобода за... грех и греховност! Слобода заблуда и мудровања, својевољности и празнословља, празнине и похоте, стомакоугађања и пијанства. Све је јавно и све се чини отвореним, све сем истине. При чему, што се човек више удаљио од трновитог праведничког пута, тим мање има могућности да пронађе правилан поглед на свет.

Колико православних је било у Русији пре револуције? Тешко је набројати! Али велики број људи је одлазио у храмове само чисто обредно, ради реда. Сви градски становници су били распоређени да одлазе у одређене храмове, у којима су требало да се према установљеним правилима исповедају и причешћују Светим Тајнама. Зато је највећи део становништва у царевини био православан само реда ради.

Уколико би остала мирна времена, онда би највећи број људи с таквом вером отишао у други свет, не осетивши велику милост Божију - познања Истине које је Он даровао, и могућности да се истински поклањају Богу у Православљу. Али наступила су страшна времена одступништва, и колико верујућих људи су примили венце исповедништва и мучениства! Придошлице из свих сталежа су тежиле да пронађу пут истине и да њиме прођу ка рајском блаженству. А зар већина њих у мирно време монархије, није ни размишљала о тим посебним видовима светости, сматрајући да је само формална припадност Христовој Цркви довољна за спасење. И само посматрање ужасних плодова греха, и отпадништво од Бога их је приморало да одаберу истинску стазу спасења, коју су заборављали у мирнијим временима - временима привидне победе Православља.

То се односи и на све нас, придошлице из тих времена. Сви смо ми у већем или мањем степену били православни само по имену. Православни по навици - закон Божији у гимназији, исповест и Причешће по распореду. Негде су се и постови поштовали, али опет обредни постови, а не духовни. Да, није се јела масна храна, али и ту посну храну која је била на столу данас и за Светлу Седмицу већина људи наше многострадалне Отаџбине није могла ни да сања!

А прочитај шта су нам нудили часописи, новине, књиге?! Чак су и православни по имену уносили пометњу у главе грађана. Какво поштовање јересијарха Лава Толстоја! Уосталом, тог гласника паклених идеја, и саблажнитеља маловерних је тешко и назвати јересијархом.

А колико је само било кукоља у „радовима“ јеврејских песника и писаца?! Авај, све је то био резултат уношења духа екуменизма у наше православне душе. Ево тај, руској души чудан поглед на свет је тако брзо ушао у живот, да се већ прихаватао као нешто природно, закономерно. То је то зло о коме сам ти већ говорио. Узми само колхозе, које сви данас оштро критикују, чије је формирање однело хиљаде, ако не и милионе живота правих сељака и уопште, који су били потпуно страни нашем начину живота. Ко је унео ту идеју у царевину?!“

Ја сам, логично, знао идејног родитеља колхозног система вођења сеоског домаћинства, али само што сам заустио да одговорим старац је наставио.

„А ти оче свети не одговарај, уверен сам да знаш. Овде су недавно код мене дошли „поклоници“. Као и обично, узели су благослов да путују у Свету Земљу, а посетили су Израел јер су њега само и видели. И какво узбуђење је код њих изазвало то што су видели Светиње, - и што оно као и наши колхози у њиховом оваплоћењу!

Али не треба обраћати своју пажњу на дејства непријатељске стране. Треба пратити њена дејства, али то не треба да постане циљ само по себи. Паметан пуковник посматра противничку војску, али више од свега спрема своју за битку. Тако и ми, мили мој човече треба да се спасавамо припремом своје војске - испуњењем заповести и закона љубави. Ако би се свако спремао за битку, и заиста уздао у помоћ Свевишњег, а не само говорио: „До Бога је високо, а до власти далеко“, - онда ни непријатељ не би био тако страшан.

Душо моја, оче Александре, ради то што већ и радиш. Само додај томе молитвеност и подвижништво, а мучеништво ће ти се додати, у то не сумњај. Трпи“...

Време.

         Старац је заћутао, а ја сам размишљао о његовим речима и келија се испунила тишином. И управо ме је та тишина прекинула у размишљању: „А зашто се не чују откуцаји сата?“, - та мисао ме је одвукла од размишљања о ономе што је отац Антоније испричао. Ствари у келији су биле толико једноставне и скромне, да је чак и краткотрајно посматрање било довољно да се закључи да у келији нема сата. То је за мене већ било просто несхватљиво. С друге стране, већ помало познајући старца покушавао сам да у томе откријем неки посебан, њему познат духовни смисао.

„Оче, опростите, - почео сам, - а зашто код вас у келији нема сата?“

„А о каквом ти сату говориш, душо моја?“, - проговорио је отац Антоније мало се осмехнувши.

„Како о каквом, па о обичном зидном или стоном сату!“, - одговорио сам.
„Подвижници старих времена чији пример треба да следимо, су стављали ковчег у келију а не сат. Имај смрт пред очима а не сате - и спашћеш се!“

„Оче Антоније, - рекао сам, - али зар није потребно да се и време некако зна и ради правовременог почетка службе у Цркви?“

„Сва та неопходност о којој ти говориш се заснива на тој истој неумерености, - одговорио је старац. - Као прво, постоји време које одбројава Сам Бог, - то је време које је одређено кретањем звезда. Оне ће и показати када да се служе службе, како је и установљено „Типиконом“. Друго, време није величина коју људски разум може да схвати. Оно је на земљи веома релативно - свако зна да један те исти час може да траје другачије: ако је то очекивање нечега - то је једно. Ако је то неочекивана радост, онда тај час прође као минута...

Наставиће се...

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (10)

            Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (9)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (8)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (6)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)