М. Дељагин:

САД, Кина, Русија, Европа размишљају како у „дигиталном“ свету да остану на површини

 Видеоконференција Си Ђинпинга са Бајденом означила је нежељеност и неспремност полова новог биполарног система за фронтални судар, чак и ако је реч о Тајвану.

Непосредна основа преговора било је схватање кинеског руководства да ће поновно уједињење са Тајваном (што за Кинезе значи завршетак историјског процеса обнове интегритета домовине, започетог обнављањем контроле над Тибетом 1950. године) разруши светско тржиште и срушити њену репутацију, а самим тим и перспективе.

Стога, за Кину је разумније да сачека од следећег лета док се тржишта сама од себе не уруше (на пример, због смањења доларске емисије), и да се поново уједине када никоме није стало до тога.

Американци су више него задовољни оваквим приступом: ако поновно уједињење није почетак разарања старог света, већ само једна од његових епизода, неће превише јасно показати своју беспомоћност пред Кином и сачуваће образ, а са њом утицај и новац.

На стратешком нивоу, и Кина и Сједињене Државе траже опције пред текућу глобалну трансформацију – прелазак са владавине финансијског капитала на моћ дигиталног капитала (у почетку, вероватно у савезу са индустријским) – и покушавају да се не форсирају догађаји што је више могуће како би се неизбежне промене учиниле глаткијим, што значи и разумљивијим и, ако буде среће, лакше за управљање и мање деструктивне.

Међутим, они дају власт над догађајима представницима будућности – самим „дигиталистима“.

Поред „дигиталиста" (који су, изгледа, срушили пројекат поновног стварања Аустроугарске као организационе структуре старих европских конзервативних елита) и „глобалне фармације“ која се придржавала њиховог импулса, Енглеска жури да искористити отворен историјски прозор могућности.

Њен задатак је једноставан: уништење Европске уније (у Беноновом стилу) да би у њој прогутала своје зоне утицаја, у коју ће ући као минимум Француска, која је под контролом лондонских инвестиционих банкара, Шпанија и Португал, и низ територије на Медитерану (почев од Малте). Пољска, балтичке државе и Украјина, уплашене фузијом сарадње САД са Кином, са одушевљењем желе да буду инструмент Британије.

Да би уништила ЕУ, Енглеска, пре свега, мора да поткопа Немачку (у том контексту треба посматрати пророчанства старца Геокона о распаду Немачке - овде: - нап. "Борба за веру") – а Борис Џонсон већ захтева избор између поузданих снабдевања руским гасом и друге верзије „европских вредности“, авион штаба британског ратног ваздухопловства јури између Кракова и Кијева, Пољска организује избегличку кризну тарифу за илегални транзит миграната на својој територији), терористи Оружаних снага Украјине поново почињу да пеглају Донбас, а немачки политички кастрати поново одлажу сертификацију „Северног тока-2“.

Да би се испровоцирале и дискредитовале Русија и Иран (како би САД трошиле менаџерске ресурсе на изградњу односа са њима, а не на обуздавање британског сателита који се ослобађа), поново се распламсава азербејџанско-јерменски рат.

Иначе, економско слабљење Немачке је објективно корисно и за Кину, јер проширује њене могућности на европском тржишту – и у том погледу, на вишем, стратешком нивоу, Британија је на страни Кине против Сједињених Држава.  Али у Сједињеним Државама нема ко да разуме, а још више да реагује на ово.

У том контексту, нови значај добијају напори премијера Мишустина да побољша ефикасност владе и да унутар ње изгради инвестициону контуру, неутралишући напоре присталица западних банкара.

Систем стратешког планирања – флексибилан, који има сопствену структуру (од конкретних мера ресора преко стратешких иницијатива владе до националних циљева председника) и комбинујући секторску и регионалну вертикалу управљања – и даље се постепено одупире либералном гашењу земљу вештачки створеном новчаном глађу.

Концесиони кредити и субвенције усмерене на подршку потрошачкој тражњи, стимулисање пољопривреде и извоза са накнадним враћањем дела прихода у виду инвестиција (укључујући и преко офшор компанија) квалитативно су смањили деструктивност кризе и очували стабилност привреде. Индустрије које добијају индиректну подршку државе (машинство, металургија, хемија, ђубрива, пољопривреда) показују стабилан раст од 3-5%.

Само у трећем кварталу обим социјалне подршке државе свим каналима процењен је на 4 трилиона рубаља, од чега је најмање половина дошла у агроиндустријски комплекс и трговину. Сада влада разматра додатно опорезивање суперпрофита трговинских ланаца, што би буџетима могло донети 300-500 милијарди рубаља, и то уз успоравање раста цена (а не уз њихово уобичајено убрзање).

Да, наравно, ове методе су превише компликоване и стога укључују значајне трошкове - али то је цена коју треба платити за политички мотивисано очување либералне контроле над монетарним властима. Да би се неутралисала деструктивна либерална политика, формира се такозвано „велико министарство финансија“ које обједињује Министарство за економски развој, Федералну пореску службу, владин аналитички центар и координационе структуре. У оквиру овог система, Министарство финансија ће задржати своје карактеристичне функције финансијског директора, а његова суштински диктаторска овлашћења, која тако штетно утичу на државу, биће уредно, али неизбежно нагризена.

Истовремено, дигитализација, обезбеђујући, ако не партнерство, онда барем међусобно разумевање са будућим господарима света, гарантује Русији место у глобалној конкуренцији надолазеће ере.

Ова модернизација, невидљива због своје фазности и мозаичности, враћа институционалне могућности за развој Русије управо у тренутку када уништавање познатих међународних односа почиње да отвара реалне могућности за овај развој.

Упркос свим унутрашњим политичким ексцесима, Русија остаје трећи светски центар моћи – и стога обавља изузетно важну стабилизацијску и усмеравајућу функцију.

Извор: "Борба за веру" / https://svpressa.ru/