У сабраћајној несрећи код Санкт Петербурга, на 75. рођендан патријарха Кирила, погинуо је његов оштар критичар, бивши епископ Руске православне цркве Диомид

Увод "Борбе за веру":

Име руског епископа Диомида данас је мало познато, и скоро да је заборављено. Реч је о једином епископу Московске патријаршије који је иступио са јавном и оштром критиком врха РПЦ због њеног екуменистичког курса. Непосредни повод за заузимање исповедничког става тадашњег епископа чукотског Диомида, било је одржавање великог екуменистичког скупа у Москви под називом „Светски самит верских вођа“ 2006. године. Како је све даље текло, ко су били главни актери потресних догађања у РПЦ и како се све завршило, може се прочитати у наставку...

+ + +

Како је саркастично приметио „Телеграм“ канал „Церквач“, популаран у Руској православној цркви, „да се смрт... Диомида (Џјубана) догодила пре тринаест година, сумњало би се у убиство. Међутим, и данас присталице рашчињеног јерарха, који се прославио ватреним разобличавањима Московске патријаршије 2008. године, а потом на дуже време ућутао, сумњају да његова погибија није случајна.

Према полицијском извештају, незгода се догодила 20. новембра око 18 часова на 507. километру аутопута Вологда-Нова Ладога. Владика је путовао аутомобилом „Кија соренто“, којим је управљала 40-годишња жена. Она је изгубила контролу и сударила се са камионом МАН. Погинули су возач и два путника.

Име Диомид, делимично већ заборављено, значајно је за новију историју РПЦ. У сваком случају, у 21. веку Диомид је био једини вршилац дужности епископа ове Цркве, који је са епископског трона наступио са оштром и детаљном критиком њеног клира. Полазна тачка ове приче је „Светски самит верских вођа“, који је одржан у Москви 2006. године. Номинално, на његовом челу је био патријарх Алексије II, а у ствари њиме је руководио митрополит Кирил Гунђајев (садашњи руски патријарх). Управо је он дао неколико контроверзних изјава на самиту које су узбуркале конзервативну православну заједницу. Диомид је у својим оптужујућим писмима и посланицама најчешће цитирао речи Кирила да хришћани, јудаисти и муслимани верују у једног Бога, док предање Православне Цркве супротно тумачи ово питање. Кирилова убеђења, Диомид је назвао „јерес екуменизма“. Чукотка, чијој је епархији он био на челу, удаљена је од центра, па се вероватно због тога први протест против самита који је потписао Диомид појавио тек у јануару 2007. године. Тада га је подржало готово сво свештенство и монаштво Анадирско-чукотске епархије Руске православне цркве (а тамо их је било 18). Поред „јереси екуменизма“, захтевали су да се осуди „сергијанизам“ (учење о пактирању Црве са сваком државном влашћу, укључујући и атеистичку) и глобализацију. Најемотивније на овај протест реаговао је, наравно, Кирил, који је изнео теорију завере да су „пројекат Диомид“ измислили противници присаједињења Руске Заграничне Цркве Московској патријаршији, које је тада улазило у завршну фазу. Заиста, два од три „Диомидова“ наратива (екуменизам и „сергијанизам“) традиционално је користила Заграничка Црква, објашњавајући своју неспремност да се повинује Москви. Митрополит Кирил је чак запретио „скривеним ауторима” Диомидове посланице да ће „бити пронађени и оптужени за провокацију”.

У лето 2007. свештенство Чукотске епархије захтевало је сазивање Помесног сабора Руске православне цркве, а у јесен Диомид је оптужио Алексија II, који се молио са католицима у Паризу, за одступање од Православља. Широм Русије су почела „молитвена сабрања“ и прикупљање потписа свештенства и мирјана, незадовољних јерархијом, у знак подршке епископу Диомиду. Почетни протестни покрет проширио се далеко изван граница Чукотке. У јуну 2008. године у Москви се састао Архијерејски сабор Руске православне цркве, на који Диомид демонстративно није дошао, очекујући црквене санкције против њега. Предвиђајући развој догађаја, Диомид и свештенство његове епархије најавили су прекид молитвененог општења са Московском Патријаршијом због њеног „отпадања у јерес“, а присталице епископа су пикетирале Саборни храм Христа Спаситеља, где је Сабор одржаван, прилично бучно. Наравно, на њему је Диомид био признат као достојан за рашчињење и, након малог отпора у саборном храму, напустио је Анадир, преселивши се на удаљени рт Шмит. Одатле је изашао са првом анатемом против Алексија II, митрополита Кирила и истомишљеника епископа. Након тога, Диомид је неколико пута кориговао свој исповедни став, у коме је једино одбацивање екуменизма и „сергијанизма“ остало непромењено, и издао нове анатеме. Временом је осудио цео епископат Руске православне цркве од 1917. године за „издају цара“ и постао активни проповедник имјаславија – философског и аскетског учења о заједници са Богом кроз призивање Његовог имена. У октобру 2008. године, Диомид је поставио темеље за сопствену јерархију, самостално хиротонишући свог брата Теофила за епископа и са њим „оживљавајући“ Свети Правитељствујући Синод. Из овог извора потиче неколико „алтернативних“ православних јерархија на постсовјетском простору, које немају јединство једна са другом. Али годину дана након ових светлих догађаја, Диомидова звезда је пала.

Причало се да се преселио на Камчатку и да је мистериозно занемео. Ове гласине је делимично поткрепио и његов брат, епископ Теофил, који је делио видео снимке са одговорима на питања која су верници постављали Диомиду. Новинари и верски научници који су тражили контакт са „чукотским Савонаролом” нису га пронашли, а обични „диомидијевци” су веровали да је њихов владика отрован тајним отровима специјалних служби. Диомидов покрет је наставио да живи сопственим животом, постепено постајући маргинализован и фрагментисан. Сада га представља неколико епископа и око 30 конгрегација, који се окупљају у становима или у близини места „значајних” за ултраконзервативну црквену опозицију, попут споменика цару Николају у Тајњинском код Москве.

Биографија и смрт епископа Диомида оставили су многе мистерије. Рођен је 1961. године у Луганској области, добио је добро световно (дизајнер у области радио електронике) и духовно (Московска богословска академија) образовање. Био је келијник патријарха Алексија II и од њега је рукоположен у чин јеромонаха. Деведесетих је служио прилично несебично на Камчатки, одбијајући новац за верске услуге, а 2000. године постављен је за првог епископа новоосноване Анадирско-чукотске епархије Руске православне цркве. Сасвим адекватно је сарађивао са тадашњим губернатором Чукотке Романом Абрамовичем, уз чије донације је подигнуто 19 цркава. Диомидов изненадни раскид са системом не може се објаснити „спољним“ тешкоћама његове службе, тако да се већина верзија своди или на психијатрију или на теорије завере. Црквени историчари тек треба да разоткрију Диомидову мистерију. Наравно, ту су важни психолошки фактори, али је потребно оставити места за „романтичну” верзију – „позив на исповедништво”, који је млади епископ на крајњем северу изненада осетио у свом срцу. Да, његов покушај да изазове Левијатана показао се углавном неуспешним и трагичним, а Левијатан му није опростио. Али овај покушај је показао да су чак и у затвореној и пажљиво провереној корпорацији епископата Руске православне цркве могући неочекивани изливи протеста и „има места за подвиг“... 

Осврт "Борбе за веру":

Поводом погибије епископа Диомида, није згорег подсетити се и погибије "у сабраћајној несрећи" аустријског десничарског политичара и председника Корушке Јерга Хајдера 2008. године, који је био оштар противник ЕУ, глобализације и исламске мигрантске најезде у Европу, због чега се противио и признању Косова... А само десетак дана пре него што ће - на мистериозан начин - изгубити живот, Хајдер је светске банкаре назвао мафијашима... Представници "Фолксвагена" у чијем је возилу "Фајетон" погинуо Хајдер, објасили су тада колико су најновији електронски опремљени аутомобили лаки за даљинско манипулисање...

МИСТЕРИЈА СМРТИ ЈЕРГА ХАЈДЕРА

(ПДФ)

Извор: "Борба за веру" / credo.press/239824/