header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Христос у руским тамницама Штампај Е-пошта
среда, 07 октобар 2009

Владимир Димитријевић

ХРИСТОС У РУСКИМ ТАМНИЦАМА

(О истоименој књизи архимандрита Спиридона, која се, у преводу Родољуба Лазића, у нас појавила неколико пута)

          Потписник ових редова се сећа свог првог сусрета са Набоковљевом критиком Достојевског. За знаменитог америчког писца руског порекла, дела Фјодора Михајловича су била крајње нереалистична и претенциозна. Лишена сваког описа спољашњих околности живота јунака, сведена на "морални пејзаж", она се нису могла допадати љубитељу Лава Николајевича Толстоја и његовог стила, "живљег од живота".

Набоков је истако да су Достојевски јунаци сви одреда, душевно болесни и неприродни. У исти мах, тврдио је писац "Лолите", Фјодор Михајлович је био склон претенциозним, ничим неоправданим сценама, каква је слика "Злочина и казне" када проститутка Соња Мармеладова убици Родиону Раскољникову чита еванђеско штиво о васкрсењу Лазара.

Морам признати да ме је Набоковљева аргументација помало поколебала. Заиста, да не претерује Достојевски? Такве сцене у животу ипак нису могуће. Да ли је његов "реализам у вишем смислу" ипак нешто од папир-машеа сентиментално-трогателних Ежена Сија и Жорж Сандове?

После читања архимандрита Спиридона постидео сам се своје сумње у Достојевског. Јер исповедник сибирских робијаша нам је понудио живе људе фантастичније од ликова писца "Браћа Карамазови": од расколника - родоскрвника који се силом љубави Божје преображава у човека Неба, преко блуднице -тровачице која постаје еванђелска покајница, до "Ивана Грозног" што голим рукама дави робијаше да би се, после покајања и Причешћа, решио на монашење. А свети људи? Смерни крстоносац, са два туђа убиства на плећима, и покровитељ и заштитник проститутки који их изводи на прави пут, као негда Свети Виталије (22. април)... Све то сведочи да Достојевски ништа није измислио - ни Зосиму ни Аљошу, ни Раскољникова, ни Соњу, ни Грушењку; никога, никога није измислио велики писац великог Христовог народа; који је на самом дну људских душа могао да угледа неокаљани лик првоздане чистоте...

Достојевсковом свету код архимандрита Спиридона припада и лик хришћанина - револуционара, који је после исповести зарадио робију; ту је и млади атентатор који, са изопачено религиозним жаром, решава да умре без утехе хришћанства. Рај и пакао руске душе, најслађи рај и најстрашнији пакао (како је говорио отац Јустин), често се узајамно прожимају и преплићу, и Руси ка Богу путују по оштрици ножа.

Многи тумачи Достојевског дела, несклони да озбиљно схвате његова хришћанска уверења, тврдили су да је писац о свом робијању као школи крстоваскрсне патње причао убеђујући и себе и друге у, малтене, лаж (код нас је Никола Милошевић заступао ову тезу). Па ипак, после читања успомена исповедника сибирских робијаша видимо да је и то могуће -у тешким условима тамнице и прогонства, када све спољашње ишчезне и кад човек остане насамо са својом душом, Христос му је ближи но икад. "Јер и пакао је твој, и пропоје", говорио је наш песник Момчило Настасијевић, и додавао: "Дубље дно души но страдању ("Молитва"). Достојевски је читавог живота носио Еванђеље које су му поклониле жене декабриста (једина књига дозвољена кажњеницима); кад год му је било тешко, отварао је реч Божју и тражио одговор на своје недоумице. Та Благовест је уз њега била и на самртничкој постељи. Пошто се последњи пут исповедио и причестио, позвао је своју породицу, и најстаријем сину предао Књигу живота, да би, недуго после тога, уснуо у Господу.

"Преширок је човек, господо. Ја бих га сузио...", говорио је, јадајући се на своје срце, Димитрије Карамазов. Преширок је човек, страховит у свом лудилу, изазваном грехом, и ангелски светао у својој окренутости Христу.

Архимандрит Спиридон је ту ширину осетио, и ставио нам је на увид, негде чак и потресније од Достојевског. Гледали смо живо срце стварности, дрхтураво и наго, у њему, као у срцу Светог Игњатија Богоносца, кога су растргле звери у Колосеуму, златним словима исписано: ИСУС ХРИСТОС.

 

Хришћани и иноверци

Књига архимандрита Спиридона је страшни суд над савешћу сваког православног хришћанина. Она у најоштријој форми поставља питање о "достојанству хришћанства и недостојности хришћана" (Берђајев). Када човек чита беседу будистичког ламе који, знајући величину хришћанске вере, ипак одбија да је прими због оних који су конфесионално православни, а живе горе од животиња; када чита речи муслимана - Алија и Персијанаца, који такође указују на дубину палости и пропалости православних верника; када га стреља болни поглед Бурјата који су формално крштени, а ненаучени православној вери - остаје му само да се сети громких речи Светог Јована Златоуста: "Кад би ми били хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца (...). Незнабошци суде о догмату не по догмату, но по делима и животу".

Упитамо ли се ти и ја, читаоче, зашто се тако мало људи обраћа Христу, како сада, више но икад, постоје могућности да се чује реч Божја? Не вреде књиге, новине, медији; не вреде приче учених и дипломираних; не вреде слова без Духа. Људима је потребно живо, састрадално људско срце, срце које уме да пати и да се радује скупа са оним који му се обраћа. А тога је, авај, све мање... Само фарисејске образине уместо светих лица покајаних и причешћених слугу Божјих...

Архимандрит Спиридон је своју пастирску службу обављао у тешким условима тамнице, где престају да важе закони свакодневног живота на слободи. Њему су робијаши приступали као љубећем бићу Божјем, па тек онда као свештенику Православне Цркве. Зато од њега савет и могућност да се исповеде траже и расколници, и лутеранин, и муслимани. Поштујући њихову слободу, он многе прима али ни са ким то не чини без његове воље. Никоме отац Спиридон не каже: "Пређи у Православље!" Свакоме, пак, вели: "Љуби Бога и ближње тако као да на свету нема никог другог осим Бога и ближњих". А то је најдубље православно схватање. Он није тражио обличје, него саму срж. И то је било сасвим у складу са речима Светог Јована Златоуста: "Да и чудеса чиниш, и да мртве васкрсаваш, и ма шта друго да чиниш, никада ти се незнабошци неће тако дивити, као када те виде, да си милостив и кротак и да имаш благо понашање. Није ни то мали успех, јер ће се многи ослободити од зла. Та ништа не може тако силно привући као љубав! (...) Тако дакле и ми поступајмо са незнабошцима -снисходљиво и са љубављу, јер је она велика учитељица, која је кадра и од заблуде избавити и обичаје преобразити и привести хришћанству и од камења -људе направити."

Архимандрит Спиридон је од камења правио људе, силом Христа Распетога и Васкрслога. Тако су многи робијаши постајали православни.

Међутим, треба обратити пажњу на чињеницу да неприлажење Православљу због тога што православни нису достојни сасуди благодати није нешто што се може прихватити. Благодат Божја делује и преко глинених сасуда, слабих и немоћних људи и онај ко жели да се спасе сигурно ће спасење наћи у Лађи Господњој која је Црква. Додуше, психолошки се ово неприлажење може објаснити; али, онтолошки Црква није само земаљска установа, него, пре свега, свештени простор сусрета Сина Божијег са људима.

Могућност да православни критикују саме себе, и износе истину о својим слабостима такође је велики доказ благодатне силе која почива у људима причешћеним Христом. Као што Еванђеље не прећуткује Петрово одрицање (али ни покајање), тако ни белешке оца Спиридона не престају да опомињу читаоца на опасност ма ког и површног односа према спасењу, како своме, тако и ближњих.

 

Русија уочи револуције

Књига записа оца Спиридона показује нам какво је стање владало у Русији пре но што су на власт дошли Лењин и његове хорде. Народ, припит или пијан, развратан и лишен силе целомудрија; свештенство које је само споља побожно; где-где немилосрдни управници затвора, који радом убијају робијаше... Све је то стварало предуслове за пожар револуције, који је у овом веку однео око сто милиона људских живота.

Отац Спиридон је све ово видео; о свему овоме писао, страсно и беспоштедно као истински хришћански родољуб. Али, видео је и оно друго - побожне сељаке - подвижнике, свеце са букагијама на ногама... Не треба заборавити: Руска империја је својим робијашима давала могућност да читају Еванђеље и слушају проповеди, да посте, исповедају се и причешћују. Само се са руске царске робије Достојевски могао вратити као писац, и бити прихваћен у друштву и уочен од императора; само је са руске царске робије покајани разбојник могао да иде у Валаамски манастир. Руски народ је своје робијаше звао "несрећницима", и није их презирао и мрзео, него настојао да им милостињом помогне.

А онда је дошло доба Совјетије, када су на робију слали да би уништили најбоље. И то више није била робија, него концентрациони логор, чији је основни циљ: разорити последњу светињу људске душе, лишити човека могућности спасења. Логораш је пре стајао да буде човек и постајао предмет најсуровијих иживљавања за које човечанство зна.

Када је отац Спиридон казивао своје успомене, све то је било далеко и непојамно, искрсло је из магле људских безакоња, и остало да прождире срца Руса преко седамдесет година.

Нестало је милосрђа према робијашима. Да би остала у животу, и најближа родбина је морала да се одриче "народних непријатеља". Живот је постао непрестано лагање и кукавичко ћутање. Свака храброст је могла човека стајати главе.

Па ипак, и у таквим условима се опстало; сада Русија полако устаје, стреса са себе окованост покрета и гледа према Истоку, очекујући да јој поново гране Сунце Правде.

 

Ко је био архимандрит Спиридон?

Велики руски мисионар и сведок Христов, прошавши пут проповедања речи Божје незнабошцима и робијашима, обрео се у вихорима Првог Светског рата као војни свештеник. Његове проповеди биле су толико снажне да су војници ишли у борбу без икаквог страха, макар да су га чули само једном. Он отац Спиридон је рат напустио са гнушањем када је видео како немачки авиони, са крстом на крилима, бомбардују и митраљирају. Крстоносна челична птица која сеје смрт - то га је запањило и заболело толико да је отишао из рова. У Кијев је стигао 1917. Одмах је почео да мисионари по радничким предграђима, међу војницима разочараним и обезнађеним, међу сиротињом и убожјацима. Нико, па ни најокорелији симпатизери бољшевика, није га спречавао у проповедању речи Божије. Нико га није исмевао.

Касније, када су комунисти дошли на власт, отац Спиридон је наставио да мисионари, како у граду, тако и по селима. Године 1927, када је Митрополит Сергије потписао срамну декларацију о признању совјетске власти, неуморни трудбеник на њиви Господњој је одбио да општи са сергијанцима, остајући међу свештеницима оданим завету Светог Тихова Исповедника, патријарха московског. Упокојио се 1930. године. Погребна поворка коју су чинили радници и сиротиња Кијева, била је дугачка неколико километара.

Бог да му душу прости!

 

Post scriptum

Да читалац не би мислио да је ово некаква фантастика, доносимо два одломка из књиге (која се појавила 1917. у руском часопису „Хришћанска мисао“, па прештампана у алманаху „Нада“ у Франкфурту 1977. и 1979, и 1993. у слободној Русији), у преводу др Ксеније Кончаревић.

 

+++

>>ЧИМ САМ СЕ ЗБЛИЖИО са затвореницима, схватио сам да им је са моје стране најпотребнија велика, саможртвена љубав, искрена и делатна. Без такве љубави међу њима боље је не покушавати ништа. Такав свет сувише је зла претрпео, сувише горчине се у њему накупило, и да би се он некако извео из тога стања, свештеник је дужан да чврсто, обема ногама стане на пут делатне љубави и служења у овој средини. Тешко ономе затворском свештенику који се оглуши о осуђенике и сврста се уз управитеље и надзорнике!

А када сам им се приближио, када сам их заволео свом душом, саможртвено, - о, тада сам са радошћу открио да су и они мени широко, слободно открили своје душе и да су ми допустили да када год зажелим завирујем у најскривеније кутке њиховог интимног живота! Морам да признам да је свет злочинаца, по моме искуству стеченом током вишегодишњег обављања духовничке службе у затворима, далеко идеалнији, моралнији и чак религиознији од нас, "слободних грађана у слободном свету". Дошао сам у додир са скоро двадесет пет хиљада затвореника, које сам не једном исповедао, причешћивао, проповедима убеђивао да исправе свој живот, да ходе путем еванђелских заповести. Било је међу њима изузетних личности - о некима од њих ћу вам приповедати.

У Читинском затвору срео сам једног осуђеника, коме је суд одредио казну од десет година робије.

- У младости сам, - причао ми је тај робијаш, - завршио Богословију и имао намеру да наставим школовање на Универзитету, али моји родитељи су били категорички против тога: желели су да се оженим и да што пре одем на парохију, пошто нас је у кући било више деце, и требало је и млађе, да тако кажем, дићи на ноге. Дуго сам се противио вољи родитеља, али сам најзад попустио и покорио се вољи њиховој. Оженио сам се кћерком једног протојереја. Жена ми је била чиста и невина, попут голубице; снажно сам је волео. Једном ми је жена, шалећи се, казала: "Не волим те и просто не знам како сам могла да пођем за тебе". И ја сам те речи разумео као шалу, и ми смо се насмејали, без икаквих сумњи и подозрења. А у том моменту у нашој се кући затекла кћерчица нашег општинског писара, девојчица од неких седам-осам година, која је чула наш разговор и, дошавши кући, испричала га својој мајци, а она своме мужу. Сутрадан сам отишао код свог архијереја са молбом да ми одреди парохију у којој ћу служити и дан када ћу бити рукоположен за ђакона. Када сам се вратио кући -жене није било. Нисам је нашао ни у врту. Пођох у цркву, где сам претпостављао да ћу је наћи, и заиста угледах је испред храма, у врту, како седи на клупи у друштву писаревог брата. Она се збуни, пружи ми руку, али некако хладно. А мени срце сиђе у пете. Сетих се онога што ми је рекла у шали, и као да ме гром опали. Кроз пет минута позвах је да кренемо заједно кући: очекивао сам да ће је занимати пријем код епископа, али она не изусти ни речи. Тога дана био сам туробан: ето, мислио сам, био сам код архијереја, свио своје гнездашце, обезбедио парче хлеба и за себе и за њу, можда ћемо имати деце, старати се о њима, васпитавати их - а овде је на видику нешто неочекивано, нешто што ће ми уништити читав живот... Увече легох у кревет, а она оде у засебну постељу. У глави ми сину: брзо провери њено рубље! На прстима се прикрадох њеној постељи и, на свој највећи ужас, уверих се у исправност сумњи које су ме разједале. И тада ме обузе силовит бес. Не часећи ни часа, одјурих писаревој кући, заклах му брата, вратих се и одрубих својој жени главу секиром. Ударао сам je све док се њено тело није претворило у некакву страшну и безобличну крваву масу. А са каквим сам само уживањем то чинио! Никада нисам осећао такав занос, као када сам лишавао живота своју некадашњу изабраницу...

Када сам се заморио и окренуо главу, гле, видех пред собом њу како на коленима моли на окрвављеном поду наше спаваће собе. Изјурих, попут сумасишавшег, на улицу, вичући из свег гласа да сам убица, да сам крив за смрт двеју особа. Ухваћен сам, осуђен, и ево, идем на издржавање казне... О, када бисте знали, оче, како ми је страшан тај терет на души! Живот ми се претворио у мучење. Постао сам морална наказа. Понекад не верујем да сам то ја био у стању да учиним. Покушавао сам да се молим, али из душе упрљане злочином није хтела да изађе чиста и топла молитва. Туга је моја бескрајна. Када бисте ми помогли, драги баћушка!...

- Чедо моје, са сузама те молим: исповеди се, и то тако темељно и ревносно, да ти после исповести не остане ниједан грех, од најранијег детињства. На оним најкрупнијим гресима и сагрешењима којих се највише стидиш и који те пеку посебно се заустави и што детаљније их опиши.

Узрок свих својих падова настој да откријеш у себи самом, у својој свесној и слободној вољи. И одмах ћеш, чедо, осетити велико олакшање. Поред исповести, од свег срца те молим да се предаш усрдној непрестаној молитви. Ако се тако будеш молио недељу-две, видећеш шта ће се десити.

Затвореник ми обећа да ће две недеље тако чинити. После четири-пет дана зажелех да га видим, и пођох к њему у ћелију.

- Како ти је, чедо? - упитах.

- Добро сам, и велику сладост осећам на молитви, само ми је ипак прилично тешко и напорно да се непрестано молим.

Стадох га грлити, љубити и из све снаге молити да настави свој молитвени подвиг, да се не предаје; и он ме послуша. Следеће недеље за време проповеди чух како рида и грца. Како ми га је било жао! Када се заврши Света литургија, позвах га да уђе у олтар. Он најпре није хтео, осећајући да је недостојан тога и имајући на уму да је велики грешник. Када сам га опет замолио да приђе, он се осмели, и, крочивши у олтар, стаде чинити метанија; ту срце његово не издржа - он зарида, зари лице своје мени на плећа и кроз плач изусти:

- Ах, оче, како ми је овде добро, како ми је лако постало на души! Молим Вас, допустите ми да се следеће недеље исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама. И још ћу Вас молити да ми дате Свето еванђеље...

Следеће недеље он ми приђе са таквом радошћу, да нисам могао да га препознам. На исповести ми је са сузама поверио да је те ноћи уснио своју убијену супругу, која му је казала: "Опраштам ти, и молим те само једно: веруј и љуби Господа нашега Исуса Христа". Ради љубави Божије према покајаним грешницима причестио сам га у олтару, и он два дана непрестано плакаше од радости и умиљења. После овога моје духовно чедо стече велико поштовање међу осталим затвореницима, који га стадоше уважавати као високоморалног човека. Био сам срећан због њега и искрено се радовао, јер се овај човек вратио Господу.

***

У затвору сам имао прилике да упознам и једног расколника, који би ме сваки пут кад се сусретнемо, вадећи из џепа старо и већ оштећено Еванђеље на словенском језику, питао како да живи по Еванђељу и шта да чини како би наследио Царство Божије. Одговарао сам:

-   Еванђеље ћеш испунитн у Богу и ближњима, у делатној љубави према њима.

-  Оче, молим те, објасни ми то некако једноставније, то што си рекао не разумем баш како треба.

-  Чедо моје драго, љуби Бога и свакога човека тако, као да те нема, као да не живиш ти, већ само Бог и твој ближњи.

-  Баћушка, ево већ седамнаест је година откако живим по затворима, а сада ћу бити послат и у робијашницу. Тако бих волео да са вама поразговарам! Молим вас, дођите до мене!

После недељу-две ето опет тога затвореника код мене, у руци му Еванђеље. Узевши благослов, он ми каза да је замолио начелника да га на неко време смести у самицу, а овај је тој молби удовољио. Убрзо уђох у затворску зграду, надзорник ми потврди да извесни затвореник, смештен у самици, жели да се види са мном. Кренух у његову ћелију. Расколник ме дочека са великом радошћу, и ми седосмо на под.

- Баћушка, ја некако осећам да ми је још мало остало да проживим на овом свету. Желео бих да вам се поверим. Ви ћете, само ви, сазнати ко сам. Елем, родом сам из Москве, био сам богат човек, ожењен без деце. Упознао сам староверског епископа Методија, кога су власти послале у Сибир. Иако сам беспоповац, тај је епископ на мене снажно утицао. Кад сам се враћао од њега, решио сам да непрестано у уму понављам молитву Господњу. Најпре ми је било веома тешко, али кроз два месеца тако сам се навикао на "Оче наш" да сам и у сну шапутао речи те дивне молитве. И жена ми је стекла дар непрестане молитве. На души нам је било тако лако, тако радосно! Чуо сам за Лава Толстоја и отпутовао к њему. Примио ме је. Говорио сам му о свом животу, а он се осмехнуо и казао: "Нико на земљи нека ти не буде учитељ осим једнога Христа; купи Свето еванђеље и учи се од Њега". Прошло је око два месеца. Рано изјутра кренуо сам возом у Тулу к једноме пријатељу. Вратих се кући и све затекох у најбољем реду. После три дана враћам се ja од једног пријатеља, кад одједном зачух у кући повике, утрчах унутра као без душе и - имам шта видети: жена лежи на поду у спаваћој соби, у локви крви, а поред ње стоји један мој познаник кој јој се све то време удварао. Он је, наиме, хтео да се њоме ожени, али она није пристајала. Иначе о њему сам знао да је ожењен и да има четворо деце, али без обзира, моје супруге није желео да се окани. Откако сам био код епископа Методија, жена је престала да иде у позориште и уопште да излази... Од призора који ме је дочекао обузе ме ужас. Убица паде преда ме на колена и поче молити за опроштај. Помислих да гa убнјем, али сетих се Христа и рекох само: "Иди и од сада не чини тако", а затим пођох у полицију и пријавих се као убица. Изведен сам пред суд и осуђен на казну затвора. Затвор сам најпре неко време издржавао у Москви, затим четири године у Тјумену, одатле сам пребачен у Краснојарск. У тамошњем затвору догодило се убиство, које сам опет прихватио на себе. Сада ме чека робија, а овде, у Читинској тамници, само сам привремено. Знате, оче, Бог ми је сведок колико волим своју браћу у затворима! Они су као анђели Божији, и Господ Христос сигурно ће их спасити. На дан Страшнога суда Христос ће свим заробљеницима казати: "Идите к Мени, сужњи Моји, страдалници, браћо Моја. Припремио сам вам посебну обитељ у дому Оца Мојега, стан саздан од ваших патњи и врелих суза, и засијаћете се као сунце у Царству Оца Небескога!" и сви заточеници ће се обрадовати и развеселити, и њихово славље у Царству јагњета Божијег трајаће вечно...

Затвореник прекри лице своје Еванђељем и заплака.

-  Шта осећаш на души, како си обично расположен? - упитах.

-  Оче мој! Желим да свакога волим, да свима све праштам и да за све људе вечито страдам. Чини ми се да ме је молитва препородила, јер на слободи нисам био такав.

- А осетиш ли некад тугу?

-  Не, оче, никада! Када је човеку чиста савест пред Богом, онда у души вечито пламти једно светлашце радости и блаженства. Сада, поред молитве Господње, сваке недеље уторком непрестано понављам умну молитву "Господе, Ти си мој, а ја Твој, спаси ме!" А ово сам ти све открио, баћушка, зато што су ме дирнуле твоје проповеди, оне су мелем за наша срца. Није чудо што те сви затвореници воле. И ја сам те заволео из дубине душе, баћушка. Имам још једну молбу: желео бих да се исповедим и причестим - још никада се у животу нисам причестио.

Сутрадан сам га исповедио и причестио Светим Тајнама. Опет сам дошао у његову ћелију за недељу дана, и поново га причестио. После тога неко се време нисмо видели. Следеће године нашао сам га болесног у Нерчинској тамници, коју сам био посетио. Провели смо у разговору око два сата. Био је срећан што сам допутовао. Прошло је шест месеци, и ја сам опет посетио ту исту тамницу. Затвореници су ме, чувши да сам дошао, позвали да обиђем овога блаженог сужња који беше на самрти. Када сам ушао, он се придиже од радости и, прекрстивши се, рече:

-  Баћушка, кроз сат времена отићи ћу са земље.

Није прошло ни пет минута, он занемоћа и леже у своју постељу.

Шапутао је нешто, што нисам могао разабрати. А затим му поглед одлута у висине, и он прозбори:

Небеса се отварају, гле, силази Мати Божија и са њом војске Светитеља. Видиш ли, оче, видиш ли?

- Не, чедо моје - одговорих.

-  Ево и Христа, Цара Славе, јавио се на облацима и снисходи к нама!

Самртник не помераше поглед са десене стране. Обузела ме је језа.

- Господе! - узвикну овај дивни човек - тако бих волео да још пострадам за друге на земљи, али нека буде воља Твоја! Спаси, Господе, овога доброг баћушку!

Није прошао ни минут, и он неста из земног живота. Како су затвореници тужили и оплакивали свога друга! А ја га никада нећу моћи заборавити. Он је за живота три пута био удостојен небеских виђења, што ми је поверио на исповести. Нека му Господ и после смрти подари тај дар који је имао на земљи, како би могао помагати нама грешним да носимо крст свој на земљи.

 

ЗАТВОРЕНИК о коме ћу вам сада причати био је из Молдавије. Груб, свиреп, спреман да отме, сиров - али касније ће се покајати и променити. Био је средњих година, плећат, онижег раста али снажно грађен. Ево шта ми је казао о себи:

- Од најраније младости клонио сам се рада, волео сам да бесполичим, да крадем по туђим вртовима, виноградима, кошницама. Често сам посећивао забаве и пијанке, скоро сваки дан одлазио бих у кафану. Отац ме је проклињао, покушавао да у мени изазове стид, претио, упозоравао да се бојим Бога, али ја за то нисам марио, него сам му још више терао инат: пљујем ја на твој крст и причешће, а и твог Бога знаш куда ћу да пошаљем... и тако сам само псовао и хулио. Живот је ишао својим током, дани су протицали, а ја сам постајао све гори и гори, све злобнији, све развратнији. Почео сам се одавати скотолоштву /содомији/. Крао сам, пијанчио. Живот ме је бацао из једног порока у други, и сам сам се себи смучио. Једне вечери  скупио  сам снагу да одем на исповест код свога свештеника и да прекинем са пређашњим начином живота. А кад дођох до његове куће, имам шта видети: баћушку однекуд доводе пијаног...  Опсовах, одмакнух руком, одох у кафану и тамо проведох читаву ноћ у пијанчењу. Изјутра, када дођох кући, једва се држећи на ногама, отац ми нешто рече, а ја га зграбих за грло и стадох га давити. После пет минута отац испусти душу. Дадох се у бекство. После три дана дођох у град Кишињов, одатле - у Аустрију, али тамо нисам дуго провео,  мучила  ме је  носталгија. Вратио сам се у Русију, и код града Сороки био сам ухваћен. Разуме се, изведен сам пред суд и осуђен на робију. Знате, оче, душу су ми измучиле развратне жеље и помисли. А када та бура страсти утихне у мојој души, из ње се, попут вулканске лаве, пробије страшно очајање, некаква мржња према самоме себи, и безнадежна жеља да се ослободим тог ужасног стања духа. Шта да чиним? Намучио сам се, напатио се...

- Радости моја, треба да тако омрзнеш себе и да се тако смириш, да себе видиш као највећег грешника на свету, и да се покајеш, али тако да ниједан грех свој не утајиш. А најбрже и најрадикалније средство помоћу кога ћеш то постићи је да се за две грехе своје покајеш јавно, пред свим затвореницима.

Замисливши се, Молдављанин одговори:

-  Па то је тако тешко! Немогуће!

- Али другог радикалног средства против застарелих грехова нема!

- Не, ја то не могу.

- Ни ја не могу да те натерам да то учиниш, али морам да поновим - другог начина да се ослободиш хроничног зла нема! Покушај да замислиш шта ће с тобом бити касније? Последње капи свог толико отрованог живота мораћеш да испијеш до дна, кад-тад.

- Разумем ја то, али немам храбрости у себи да то учиним.

- Ево шта ћемо, - предложих. - Сутра ћу ради тебе, само ради тебе, вршити заједничку исповест, током које ћеш смоћи снаге да приступиш јавном покајању.

Сутрадан уочи Литургије вршио сам исповест свих затвореника. Погодило ме је то што овога човека нисам видео међу осталима. Почела је служба, дошла је на ред и проповед. За време проповеди затвореници су са великом пажњом слушали реч Божију. При завршетку проповеди рекох затвореницима да клекну, па и сам преклонивши колена изговорих ову молитву: "Царе наш Христе! Погледај на несрећне сужње ове и у часу њиховог искреног покајања, отвори им,   отвори,   Милостиви   Господе, двери своје свепраштајуће љубави. Ко је, Господе, од нас смртних чист пред Тобом? Али Ти, Владико неба и земље, праведан суд свој замени огњем твоје Свете љубави, који ће огрејати и срце најокорелнјег грешника." Не стигох ни да устанем, када се овај затвореник појави на амвону и стаде да се пред свима каје за учињене грехе. Сви су плакали слушајући његову исповест. А када је завршио, рекох: "Чедо моје, чедо моје драго! Док си се кајао, док си својим јавним покајањем друге сужње обраћао на пут покајања, Христос, Пријатељ и Спаситељ покајаних грешника, Десницом Својом уништио је сва твоја безакоња и све грехе записане на хартији Свога Божанског праведног суда. У моја уста Христос је, по власти коју сам од Њега примио да дрешим и вежем, ставио речи које је много пута

Он Сам за живота Свога земног говорио: Опраштају ти се греси многи, јер си велику љубав имао!" Затвореник стаде грчевито ридати, а затим, умирен, приступи Светим Тајнама. Сутрадан ми рече да осећа да се препородио. На души му је велика радост и весеље, и дан исповести и причешћа постао је за њега дан поновног рођења, поновног доласка у свет, и то не онај свет који је до пре неки дан познавао, него сасвим нови и преображени свет. А ја сам благодарио Господа због Његове тако реалне, тако опипљиве и чудесне љубави и блискости према покајаном грешнику.

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.