Олег Налисник, РИА „Новости“. Прислушкивање, подмићивање и уцене – током Хладног рата, тајне битке су се одвијале на црквеном пољу. Суперсиле су се бориле за умове верника. Документи са којих је недавно скинута ознака поверљивости показују да су Сједињене Државе имале удела у избору цариградских патријараха. Као резултат тога, ово се претворило у раскол у православном свету. О религијско-политичким преварама - у материјалу РИА „Новости“.

 „Баш ме брига за епископе“

Звоно је зазвонило у пространој, светлој канцеларији државног секретара Хенрија Кисинџера. Потпредседник Спиро Егњу је на линији.

 „Треба да пошаљемо делегацију у Турску... предвођену архиепископом Јаковом... То ће му дати тежину на предстојећим изборима за патријарха. Он предводи заједницу која нас подржава, а ми треба да се побринемо да гласови турских епископа не постану препрека“, рекао је други човек у земљи.

 „Није ме брига за турске епископе... Али ме брига за њихову владу“, одговорио је министар спољних послова.

Разговор са којег је недавно скинута ознака тајности вођен је 7. јула 1972. године. На данашњи дан преминуо је цариградски патријарх Атинагора (Спиру) – у то време једна од најутицајнијих верских личности на свету. Ипак, његова смрт се нестрпљиво чекала већ трећу годину: око патријаршијског трона се одвијала борба наследника.

Главни кандидат - Јаков (Кукузис), архиепископ Константинопољске цркве у Сједињеним Државама, био је права звезда: блистав проповедник, редован на друштвеним догађајима, чест посетилац Беле куће. А све захваљујући везама у грчкој заједници, најбогатијој и најутицајнијој. Исти Егњу је његов добар пријатељ.

Архепископ Јаков (Кукузис)

Разуме се, Вашингтон је био изузетно заинтересован за праву особу да води Цариградску цркву. Питање је озбиљно: управо је тог патријарха западни свет видео као вођу 300 милионитог православног света. И, можда, главног разобличитеља „порока комунизма“.

Претходни поглавар Фанара Атинагора је марљиво одиграо ову улогу. На церемонији устоличења на патријарашки трон 1949. године позвао је хришћане и муслимане „да се уједине у борби против црвене претње“.

Провокација специјалних служби

Током прве беседе, гувернер Истанбула је стао поред патријарха Атинагоре. Он је, како следи из извештаја британских дипломата, био важна личност за Константинопољску цркву: подржавао је листе кандидата, бришући оне које власти не воле.

Крајем 1940-их, турска секуларна влада отворила је пут Атинагори. Његов претходник, патријарх Максим, изјавио је на почетку Хладног рата: „Црква је ван политике“. И наставио је да комуницира са православном браћом, посебно са Руском Православном Црквом. Чак је 1948. послао делегацију у Москву на годишњицу аутокефалности.

Ово је раздражило не само Анкару. Агенти ЦИА који су радили у Турској и Грчкој ширили су публикације са „разобличавањима остарелог патријарха“. Дезинформације су приморале Максима да поднесе оставку 1948. Наводно због болести.

 „Акције које су у току за смену остарелог Максима на месту васељенског патријарха Грчке Православне Цркве коначно су довеле до успеха. Више од годину дана су митрополити који су били чланови Светог синода покушавали да га уклоне из Патријаршије, која представља православне Грке широм света... Сада Патријарх чека одлуку о месту његовог потоњег боравка“, пише у извештају тајне службе са којег је скинута ознака тајности.

Успели смо да се договоримо са Анкаром око наследника. Чињеница је да је само турски држављанин могао да постане нови патријарх. Али су затворили очи пред законом: 26. јануара 1949. Атинагори, уручен је нови пасош управо на истанбулском аеродрому.

Хтели су да сличну шему понове 23 године касније са архиепископом Јаковом. Али Егњуов и Кисинџеров план је пропао.

"Оборена птица"

 „Грчка заједница у Константинопољу је веома мала (око 30 хиљада), може се користити као пион у кипарском питању како би се цењкале безбедносне гаранције за Турке који живе на острву“, наводи се у извештају британске обавештајне службе.

Кипарски проблем је све више отуђивао Анкару од дојучерашњих савезника на Западу. Архиепископ Јаков је отворено подржавао кипарске Грке, прикупљао новац за њих.

"О том питању се одлучује на самом врху. Турска страна је непоколебљива. Они не желе да виде Јакова као следећег патријарха", навео је Стејт департмент у тајном телеграму америчком амбасадору у Анкари.

Сам јерарх је хистерично назвао Џорџа Буша, у то време представника САД у УН, и захтевао да се донесе резолуција Савета безбедности „о кршењу верских слобода без преседана од стране Турске“. Али будући амерички председник је схватио: Јаков је „оборена птица“. Неколико месеци касније, због сумње у корупцију, потпредседник Спиро Егњу је поднео оставку.

Пропао је и план Б: митрополит Мелитон (Хаџис), лојалан Американцима, који је имао турски пасош, у последњем тренутку је избрисан са листе кандидата. Анкара је у Истанбул послала три имена која су мало позната широј јавности.

Синод Константинопољске цркве за новог патријарха изабрао је Димитрија (Пападопулоса), „тихог монаха“ који није давао гласне изјаве. И имао је другачији однос према братској РПЦ: 1987. је чак дошао у Москву.

 „Део великог пројекта“

1991. Димитрије је умро. Његово место заузео је митрополит Вартоломеј (Архондонис), пензионисани официр турске војске. Чини се да је то згодна фигура за Анкару.

Међутим, од средине 1990-их до данас, константинопољски патријарх је непрестано критиковао турске власти. Посебно у сусретима са америчким политичарима.

 „Његова светост је изразио захвалност влади САД на подршци. И пожалио се што је био приморан да следи „веома танку линију”: с једне стране – Грчка, с друге – Турска. У овој другој,  жали се патријарх, Православни Грци никада нису постали пуноправни грађани“, – стоји у тајном телеграму америчког конзулата у Истанбулу, који је објавио пројекат Wikileaks.

Предсеник САД Џо Бајде и патријарх Вартоломеј

Поред тога, Вартоломеј је још 90-их година почео да се сукобљава са РПЦ. Прво, у Естонији, коју је прогласио „свом територијом“. А онда, 2018. године, у Украјини, где је, супротно канонима, легализовао локалне расколнике.

"Патријарх Вартоломеј је део великог геополитичког пројекта усмереног на даље слабљење Русије, на забијање клина између руског и украјинског народа. А Руска Православна Црква, која уједињује ове народе, сада је можда главна препрека спровођењу америчких планова”, рекао је тада ше Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев).

Фанар никада није оповргао ове речи. Напротив, током недавног путовања у САД „васељенски патријарх“ се још једном захвалио Белој кући „на дугогодишњој помоћи“.

Извор: "Борба за веру" / РИА "Новости"