Као неко ко је из Америке, морам да одреагујем на извештај о томе како су се, на полагању рачуна у Патријаршији, тројица владика из САД правдали за формирање правних лица мимо црквеног поретка и за покушај преношења власништва над црквеним добрима на име епископа, са личним правом на располагање црквеном имовином. Како «Борба за веру» преноси, они су то образложили тиме «да су једночлане корпорације (сва црквена имовина преписана на епископа) нешто што имају све друге цркве у Америци.»

Као генерализација о начину како се у Америци регулише располагање црквеном имовином, то је апсолутно нетачно. Нешто у том смислу могло би се тврдити једино за римокатоличке бискупије, где се црквена имовина води на име бискупа или надбискупа, али само док се дотично лице налази на тој функцији, по вољи Ватикана. Претпостављам да су српске владике и њихова правна екипа пропустили да својим саговорницима у Патријаршији истакну једну важну нијансу. То је да је у правним актима који се односе на имовину римокатоличке заједнице у САД бискуп, као титулар црквених добара, хијерархијски је изричито подређен Ватикану а имовином управља искључиво у складу са смерницама које одатле добија. Он нема законско право да је супротно ватиканским директивама на било какав начин отуђује. Бискуп лично није апсолутни власник као што би то било физичко лице у односу на своје лично имање, са неограниченим правом располагања и отуђивања. Међутим, као што смо видели, уколико би заживеле корпорације регистроване на начин како су то учинила тројица епископа Српске православне цркве у Америци, то би њих  поставило у положај апсолутних власника, ничим ограничених у праву располагања које би тиме стекли.

У практичном смислу, то би омогућило не само «ситније» малверзације као што су самовољно расипање црквених средстава у личне сврхе или нетранспарентна «реконструкција» храма св. Саве у Њујорку, него и много озбиљније повреде црквеног поретка. Уколико би више црквене власти дозволиле тако радикалну измену у досадашњој пракси у имовинскоправном погледу, епископе ништа не би могло да спречи не само да промене јурисдикцију (као приватним лицима то им се у САД у сваком случају не би могло забранити) него би и комплетну црквену имовину и постојеће парохије под својом јурисдикцијом потенцијално могли да повуку са собом.

То је у правном смислу суштина проблема са којом се Српска православна црква суочава. Изговор да су једночлане црквене корпорације решење које се практикује у Америци уопште није валидан пошто би се могао односити највише на Римокатоличку верску заједницу, која представља око 25% верника у САД. Што се тиче протестантске заједнице, која чини преостали део, по природи њеног хијерархијски лабавог, конгрегационалног устројства на њу се такав концепт власништва какав српске владике заговарају не односи уопште. Генерално, свака протестантска црквена општина је регистрована као посебно правно лице и њени чланови на локалу су корпоративни сувласници црквене имовине. 

По сличном моделу су у Сједињеним Државама биле уређене и парохије СПЦ, с тим што су у верском, канонском и јурисдикцијском погледу биле подређене централним црквеним органима, попут ситуације код Римокатолика. То је почело да се мења увођењем новог «црквеног устава» за америчке епархије пре неколико деценија, и сада кулминира покушајем епископа да заокруже своју моћ и контролу.

У контексту општег напада на Православље у целом свету, а посебно таргетирања Српске православне цркве као посебне мете за разградњу, овај покушај америчких епископа, зачињен безобразлуком довођења екипе световних адвоката на разговор са надређеним црквеним органима, требало би да активира сва звона за узбуну, не само у Патријаршији, већ и међу православним Србима у Америци, којима намерачена имања припадају, и који ни по коју цену не желе да излазе из састава своје Цркве.

Изговор за мењање структуре власништва у америчким епархијама, који се наводи у тексту у Борби за веру, не само да не стоји у чињеничком смислу већ би био ирелевантан чак и да је чињенички утемељен. Пракса других верских заједница ни у ком погледу не обавезује Српску православну цркву у Америци да је подражава. Имовинскоправни односи у српским епархијама имају се регулисати искључиво у складу са праксом и устројством СПЦ, као јединим мерилом.

Срдачно

Стефан Каргановић

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.

Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!