Таман што смо помислили да се огромни облак прашине изазван „парадом судбине“ коначно слегао, и пошто смо мање више колективно одали почаст трагичном настрадалом француском навијачу Брис Татону, добили смо недвосмислену поруку да тренутно „затишје“ ипак не значи и то да су нам „парадни“ греси заборављени или, не дај Боже, опроштени, те да је „цивилизацијски значај“ параде много већи него што смо то у први мах уображавали. Тако нам је Његова „узвишена“ екселенција, свемогући британски амбасадор Стивен Вордсворт, као у суперпопуларном „Биг брадр“ ријалитију, ових дана поставио стари нови недељни задатак, пружајући нам могућност индулгенције од „парадног греха“. Дајући нам тако прилику да и себи и свету покажемо и докажемо да баш и нисмо толико „заостали у развоју“ у погледу, авај, толико „узвишених“ цивилизацијских вредности, које нам безрезервно поклања врли „Нови поредак света“.

Овај незванични „управитељ“ српским државним пословима нам је, у виду предлога са укусом наредбе, између редова недвосмислено ставио до знања, да би ипак (по ко зна који пут) ради „нашег добра“, требало одржати „популарну“ параду, позвавши све оне који су само пре неколико дана одали почаст несрећном Брису Татону да предводе исту. Дакле, господин Вордсворт прави екипу, а богами и „сценарио“ за нови „ријалити“ на улицама Београда, а без да је за мишљење (па макар из куртоазије) приупитао српске власти. Да, исте оне који су пре само пар недеља из безбедносних разлога, замислите, дрзнули да одлуче да би било најбоље да се парада поноса (неки кажу и срама) не одвија у самом центру престонице. А да нису питали његово величанство амбасадора о свему томе. Замислите дрскости!

Стога, сматрам да је прави тренутак да коначно разјаснимо неке ствари везане за ова и оваква, све учесталија, недолична, али и сумњиво добронамерна „солирања“ страних дипломатских представника у нашој земљи. А којима би самостална и суверена земља, каква је претпостављам Србија, напокон морала стати на пут. Јано дефинишући, при том, шта ко сме или не сме да ради, па макар се тај сто пута звао Стивен Вордсворт или по добру нам познати Андреас Цобел. Има ли кога а да се не сећа пркосног немачког амбасадора Цобела и његових „педагошких“ наступа?

Дакле, као што је и познато, надлежни органи Републике Србије су због безбедносних ризика одлучили да се „Поворка поноса“ од 20. септембра, првобитно планирана да продефилује самим центром Београда, измести на "Ушће", што је утицало на организаторе параде да због, како они кажу - њихове „невидљивости“ на тако изолованом месту – од исте одустану. И то је њихово право, без сумње. Али, опет, то и није суштина ове приче, нити тежиште текста који читате у овим тренуцима. Поставићу зато једно логично и ,трудићу се, „политички коректно“ питање , а на које ћу, знам унапред, тешко добити одговор. Али, питања у Србији се и постављају из разлога да на њих никада не добијете адекватан одговор. Тако да сам се навикао на такву реалност. Али моје је бар да питам и да се питам, тачније, да гласно размишљам. Јер, шта ми друго преостаје. То је још увек дозвољено у Србији, или се варам? Закон који би и то забранио није још увек у процедури или, пак, можда само нисам обавештен о томе?  

Па да кренем са онда са питањима.

Прво, уколико је већ држава донела процену да би организовање параде у центру главног града могло довести до озбиљног сукоба између „оштро“ супротстављених група (геј активиста и националистичких организација), који би се тешко могао контролисати и обуздавати, и који би због тензија које су и дан данас присутне могао довести до људских жртава или проузроковања материјалне штете већих размера, из којих то разлога онда британски амбасадор, наравно знајући за све то, предлаже да се парада ипак одржи? И то кроз две до три недеље, а страсти се још од оне претходне "несуђене" нису људски стишале?! Наравно, не желим ни да помислим да господин Вордсворт, не дај Боже, прижељкује да „падне крв“ на београдским улицама? То никако. Или можда...?

Друго, коју то везу Његова екселенција налази између смрти Бриса Татона и (не)суђене параде? Вордсворт је тако у изјави за једну нашу домаћу тв станицу оценио, да би свет видео да екстремисти не говоре у име Србије када би "неки од лидера и неколико хиљада грађана који су изашли на улице да изразе незадовољство због смрти Бриса Татона били спремни да прошетају у Поворци поноса". Поново се питам, зашто амбасадор доводи у везу „случај Татон“ и грађане који су на крајње људски начин изразили своје искрено жаљење због трагичног губитка једног младог живота с једне, и неуспелу параду, с друге стране.

Да ли је можда било потребно да један млад живот (наглашавам: странца) буде угашен, да би се створио такав амбијент у којем ће српско друштво због, тобоже, неког осећања наметнуте „колективне кривице“ бити приморано да лакше прогута ту параду од 20. септембра, коју нам Вордсворт, очигледно, не може опростити? Или да би сви они који би се евентуално усудили да негодују због парадирања били унапред „етикетирани“ као хулигани који су, ето показало се, недостојни, спремни да убијају странце, и све оне који су различите националне, верске или пак полне припадности, тачније опредљења? Да будемо отворени до краја, све што ми знамо о овом убиству француског држављанина јесте то да је за исто одговорна група хулигана, навијача, и ништа више од тога. Таква трагедија, сложићемо се, могла се догодити у свакој земљи, као што се и догађа.  Најбољи пример за то су Енглеска или Италија, где су обрачуни између различитих навијачких група куд и камо немилосрднији и жешћи. Само, наравно, свему томе се не придаје толики значај који се придаје у случајевима када се тако нешто догоди у Србији. Јер, Србија и Срби увек имају  „специфичан третман“. Дакле, Бриса Татона убили су људи са именом и презименом, који за тај чин морају најстрожије да одговарају и тачка. А не да се намерном инверзијом, кривица невешто сваљује на све оне, за некога политички или идеолошки неподобне групе или организације.

Намеће се и питање, како се баш то убиство, тачније премлаћивање, догодило баш ето неколико дана пред параду, а идентичних инцидената годинама није било на улицама Београда? Наравно, многима не одговара да се улази у дубљи контекст целог догађаја, јер би се тада могло открити можда и нешто много непријатније од онога што у овом тренутку можемо и да замислимо.

Напослетку, индикативна је а подједнако и смела тврдња једног од републичких посланика (странка је небитна), који је на јучерашњем заседању српског парламента изашао са информацијом да поједине домаће навијачке групе носе америчка обележја, грбове и амблеме, те да је, како он каже, познато „да су исти добро плаћени да учествују у многим прљавим пословима на улицама Београда, као што су препродаја дроге“ или томе слично. Зато је право питање, у ствари, ко контролише такве „одметнуте“ појединце и ко их „активира и гаси“ по потреби? За премлаћивања и нереде различитих врста и интезитета, па и разноразне параде? Обележја која те групе носе, могу да буду подједнако британска, немачка, француска, холандска или нека друга, без разлике. То за ову причу можда није толико битно, али опет није баш ни занемарљиво. Не желим да извлачим закључке уместо вас, као што то, уосталом, ни до сада нисам радио.

И на крају, нема смисла да завршим своје излагање а да Његовој преузвишеној екселенцији британском амбасадору Стивену Вордсворту, не поставим следеће, закључно питање. Да ли је можда чуо, или имао прилику да нешто више сазна о  операцији под називом „Гладио“, које су под окриљем НАТО-а спроводиле, а према неким информацијама још увек спроводе америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) и британска служба МИ6 на тлу Европе, а које су, између осталог, усмерене и на дестабилизацију друштвено-политичких прилика у појединим „непослушним“ државама, изазивањем „контролисаних нереда“ и „рата свих против свих“, или , пак, стварањем амбијента у којем ће држава и њен суверенитет поклекнути пред ешалоном разноразних сумњиво добронамерних НВО организација, екстремистичких десничарских група, контролисаних и усмераваних управо од тих поменутих „знаменитих“ обавештајних служби? Сапиенти сат.
         Нови Сад, 07.10.2009.