header image
Прота Матеја Матејић: "Гето" цркве Штампај Е-пошта
четвртак, 08 октобар 2009

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић 

“Гето” Цркве

 Године 1988, 3 септембра приликом прославе хиљадугодишњице христијанизације Русије, на обали језера Мичиген у Чикагу, у присуству  Српског парвославног епископа Митрофана и неколико српских православних свештеника, који су саслуживали са осталим свештеницима, о. Леонид Кишковски, један угледни свештеник Православне Цркве у Америци, одржао је беседу. Рекао је да се управо вратио из бившег Совјетског Савеза.

Тамо је, казао је он, видео многе некадање богомоље претворене у магацине, бензинске пумпе, канцеларије и клубове.  Ипак, продужио је он, пред тим обесвећеним храмовима он је више осетио присуство Бога него у гето црквама у Америци.   У те гето цркве спадају цркве, укључујући и Српску Православну Цркву, које одбијају да се одрекну  свога националног имена и прихвате јурисдикцију  Православне цркве у Америци.

Године 2005, у Недељу Православља, све православне парохије у Кентону, Охајо  осим грчке, отказале су богослужење свете литургије у својим богомољама да би сви верници присуствовали заједничкој литургији у Румунској Православној Цркви. Отказао је богослужење у  Срској православној цркви и парох те цркве, коме је џеп у српској парохији а среце у православној цркви Америке. По свој прилици, свештеници нису тражили нити добили одобрење својих надлежних епископа да откажу богослужење свете литургије у богомољама својих парохија.

У Колумбусу, Охајо православни свештеници су служили божанску литургију у богомољама својих парохија. Онда су се, у три сата по подне окупили у Грчкој Православној Цркви и заједно прославили Победу Православља. Тако је, по свој прилици, прослављена и у другим градовима. На тај начин је прослављана и у прошлости.

На богослужењу у Кентону је началствовао Високопреосвећени Архиепископ Јов, архијереј Православне цркве у Америци. У својој беседи, он је, поред осталога, рекао и ово:

Нека је хвала Господу, ми  смо уједињени једни са другима у светотајничком животу, и  међу нама влада искрена љубав и брига једних за друге, али етничке и културне разлике нас  и  даље раздвајају на један веома стваран начин.  Ми и  даље настављамо да инсистирамо да лепота Православља мора имати и земни  додатак -као што је  Руска, Грчка, Америчка -  да би била потпуна. Како може ово бити када Црква тврди  да лепота Православља  превазилази све земне ствари?

 

Иако није изговорио реч гето цркве, Његово Високопреосвештен ство је на њих алудирао. Његово Високопреосвештенство је поменуо да смо уједињени једни са другима у сакраменталном животу. Ми смо уједињени и У ВЕРИ, али не и у јурисдикцији Православне  Цркве у Америци. Због тога смо гето цркве.

Не знамо које је национално порекло Његовог Високопреосвештенства. Што се тиче  свештеника Леонида Кишковског, судећи по његовом имену и презимену, може се претпоставити да је пољског порекла. Да ли је из римокатолицизма прешао у православље или не, не знамо. Не би било необично ако јесте, јер има доста свештеника у Православној Цркви у Америци који су у православље прешли из римокатоличке или протестантске вероисповести. Писац овога чланка срео је у Охају, у једној парохији Православне Црве у Америци, младог свештеника који му је рекао да је он раније био римокатлички свештеник. Када је представио своју супругу, напоменуо је да је она некада била калуђерица (римокатоличка).

Мора се признати да је Правсославна Црква у Америци учинила многе добре, чак изванредно добре ствари на ширењу православља у Америци. Добро је организована. Штампала је велики број веома корисних литургичких и теолошких књига. За све ово Православна Црква у Америци заслужује  нашу похвалу и захвалност.

Не може се кривити Православна Црква у Америци што су неке бугарске, македонске румунске и друге православне парохије у Америци изабрале да буду под јурисдикцијом Православне Цркве у Америци, или, како то неки од свештеника који су напустили своју националну Цркву и  постали део Праввославне Цркве у Америци  поносно изјављују, да буду под омофором Православне цркве у Америци.

Оно што нас брине је да један број српских православних свештеника у Америци, који су званично и формално  клирици Српске Православне Цркве, који служе српске православне парохије и од њих су  плаћени, духовно и практично припадају Православној Цркви у Америци.  Брине нас и то што је утицај те Цркве стигао и до Цркве у  “старом крају”.  И тамо, како смо недавно сазнали,  неколико епископа не дозвољавају свештенству да исповеде вернике када дођу да се причесте.

   Хтели бисмо да подсетимо Православну Цркву у Америци, као и српске православне свештенике, мирјане, па можда и неког од наших архијереја  који незванично али у стварности припадају Православној Цркви у Америци на неке чињенице којих би морали да буду свесни:

1. У почетку хришћанства, хришћанска Црква је била ЈЕДНА У ВЕРИ, али не и  у администрацији. Постојале су ПЕТ Патријаршија: римска, цариградска, антиохијска, јерусалимска и александријска. Сваки патријарх је управљао Црквом на својој територији и други патријарси нису имали право да се мешају у његове одлуке у административним стварима. Подела Цркве је проузрокована тиме што је један Патријарх, римски папа, тврдио да је он глава Цркве, не примус унтер парес  (први међу једнакима) већ апсолутно први.

2. Очевидно је да  Православна црква у Америци настоји да нас убеди да би наше јединство било остварено ако бисмо се ставили под  њену јурисдикцију.  Та Црква, под  тим именом, није постојала пре  1960-тих година. Тек када су Александар  Шмеман и Xан Мајендорф, стварни оснивачи те Цркве, дошли у Америку, дотадања Руска Митрополија, која је била под јурисдикцијом Руске православне Цркве у Совјетском Савезу ,  је преименована у Правславна Црква у Америци.

3. Свештеници Александар Шмеман и Xан Мајендорф су у Америку дошли после 1955. Те године је аутор овога чланка,  био заједно  са њима у Паризу и учествовао у  оснивању  Синдезмоса. Према томе, бар под називом Православна црква у Америци, она постоји око педесет година. Много старија је Српска православна црква, која је аутокефална већ више од осам векова.

4. Јединство у Православљу не захтева одбацивање националног идентитета да би били у ЈЕДИНСТВУ ВЕРЕ. Православна Црква је од свог почетка постојала као заједница У ВЕРИ разних националних  православних цркава.

5. Према правилима православне Цркве, чак и у једној и истој Православној националној Цркви, ниједан еписикоп нема право да богослужи, проповеда и учи у богомољама друге епархије, а још мање да  изван своје епархије, у епархији која има свога епископа, без његовог одобрења пропагира идеје и циљеве своје епархије или Цркве. Чак и свештеници који припадају једној истој епархији и једној истој националној Православној Цркви, не смеју да богослуже, проповедају, и обављају крштења, венчања или сахране православних верника у туђим парохијама.  Да ли се архијереји и свештеници Православне цркве у Америци придржавају овог правила?

 

У неким парохијама Српске православне Цркве у Америци, поједини свештеници следе литургијски поредак не своје Српске Православне Цркве, већ Православне Цркве у Америци. Неки од њих у билтенима своје парохије објављују чланке које пишу  ново-теолози Православне Цркве у Америци, али не и одељке из учења светих Отаца. Ови свештеници припадају формално Српској православној Цркви, али de facto припадају Православној  Цркви у Америци. Чак и Стаза православља, званични лист Српске православне Цркве у Америци, често објављује чланке који пропагирају праксу и идеје Православне Цркве у Америци, али не објављује одељке из учења Светих Отаца..

Пошто наши архијереји у Америци ћуте, поједини свештеници раде оно што хоће. Изгледа да час када ће Православна Црква у Америци усвојити Српску Православну Цркву у Америци  није далеко...

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 09 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.