Помаже Бог брате Мирославе!

Поводом твог текста о саборној молитви (овде:) заиста је за похвалу труд братије што настављају завет нашег духовног Оца Саве о читању Псалтира.

Али ти рече нешто, па да разјасним кроз неко своје одрастање у вјери:

,,Ипак, највредније од свега јесте то што се у овом саборном делу, у љубави Христовој, налазе и они који се причешћују ређе и они који се причешћују чешће, и они који ревнују више, и они који су слабији, и они који су редовни на богослужењима и они који то тек треба да буду."

Јесте има нас свакаквих неко ревнује са подвигом више неко мање, неко је болестан неко здав неко има велику породицу неко је удовац, самац, али има нешто што нама прави велику забуну и мени лично нелагодност. Не кажем можда је то до неког квара у мени, али ево питам братију?

Наиме о чему се ради. На почетку мог кретања у цркву пре око 17 година ишао сам у манастир Раковица, иако ми је нешто даљи био, иначе сам живео у центру, где сам на 5 -10 минута хода имао 4 цркве волео сам баш тамо да одем јер је било посебно.

Тамо су служили многи свештеници углавном старији. Међу њима понекад и стари блаженопочивши Отац Сава Арсенић. Његове проповеди су биле нешто посебно и будиле су човека на покајање.

Једном је почео да прича о пракси која је делила и збуњивала многи верни народ, односно о честом причешћиванју. Наиме рекао је, ја сад препричавам: браћо и сестре ја сам ишао код оца Тадеја и код оца Саве Рукумијског, ја сам гледао како они исцељују људе, и знао сам много монаха,  и могу вам рећи да се ни монаси у Србској Цркви нису причешћивали више од 12 пута годишње, а о причешћу без поста није било ни говора.

Потписника ових редова који је поникао из породице где се није ишло у Цркву је био јако збуњен овим. Највише ми се наметало питање ако монаштво, свештенсво, и верни народ које је одржало веру у време комунизма није имало праксу честог причешћивања, иако је у неку руку био сличан хришћанима из првих вјекова који су увек могли мученичкуи да пострадају, од гонитеља хришћана, како ми потомци оних који су издали или оствили прађедовску веру можемо сада да приступамо чешће, а тек и без поста који кажу многи наши епископи  и није услов за причест. У трагању за истином разговарао сам са многим старим монасима, монахињама, свештеницима и мирјанима и од свих сам чуо исто: никад нико, а без поста ни говора о приступању. То и сад кога интересује може да оде и да пита неког старог свештеника, монаха монахињу којих фала Богу још има међу живима. Ето на пример Игумана Венијамина из Преображења или Игуманију Манастира Раковице.

  А фала Богу, може да се пошлуша што снимак и Чувеног Игумана Јулијана где он каже за праксу да се деца без поста причешћују: ,,досад невиђено“.

 ...Али имамо ту и нешто сада кад смо били ту, у Никољачи, сад кад смо славили ту, има нешто невиђено. Ваљда Атанасије, ко је то био не знам ни ја, зове: „Дајте децу, дајте децу да се причешћују!“. Како то сме тако?! Наше жене припремају децу. Спрема га тако: не да му да једе, не да му да пије, онда га једва држи, недељу дана да пости дете. Па га заварава ово, заварава оно, како ће, а дете к'о дете и на крају... А ово сад је од једаред: „Дајте, дајте, дајте, дајте, дајте!“. Онда то изгледа сад Причешће као оно, има једна прича, (ја не причешћујем) одједаред да се то причешћује онако безвезе. Онда код мене, можда ја сад упадам у нешто, али је ово исто као и све то. Овај, као да се... онда једна девојчица, код мене дошла у Градац, 'оће да се причести. - „Јес' ти постила, душо?“ – „Нисам. Имам благослов да се причестим.“ – "Ма, не питам те ја за благослов, ја тебе питам јеси постила". Каже: „Нисам.“ – "Е па, не можеш да се причестиш.“ Има један дух је ушао тако сад међу нас – само да се причешћује. Заборавља се на речи светог апостола Павла: „Ко недостојно једе и пије, смрт себи једе и пије.“ И без обзира на то: „Ајд', ајд', 'ајде, 'ајде, 'ајде само да се причешћује“. Један свештеник ужичког краја овде, то је причао Зоран... са децом. А свештеник служио па их зове: „Ајде, дај ту сву децу да причестимо.“ – Па чекај, каже, нису се деца спремала и он сад децу гони на причешће. Код нас људи и онако су, и онако, Бог зна шта не посте, али ако му даш Причешће, а он није постио, и никад неће више ни да пости, неће више ни да мисли о томе, он је постио само што је хтео да се причести.“

https://www.youtube.com/watch?аудио снимак ове беседе.