Протојереј Георгије Металинос

ПРАВОСЛАВНА И ЕВРОПСКА КУЛТУРА

СУКОБ ПРАВОСЛАВНОГ ЈЕЛИНСТВА И ЗАПАДНОГ ФРАНАШТВА

 Елементи једне културе нису пуко фолклорни елементи који се пројављују у одређеним приликама као што су свечаности, прославе и томе слично, нити су, пак, само елементи које срећемо на плану уметности. Није ствар у томе ни да истакнемо елементе наше културе (као особености), који се, на пример, могу лако наћи и у другим културама. Ми се поистовећујемо са сопственом културом онда када више не можемо да живимо без њених елемената. Човек учествује у својој култури тако што опитује управо те особене елементе као нешто што je нераздвојно од његовога битовања.

Култура је печат свести, израз и остварење света душе у оквирима историјске стварности. Уобличавање "пејзажа" унутар граница (историјске) свести јесте оно што заокружује простор одређене културе. Свест заједнице људи истоветна је са културом те заједнице.

Наша култура, наше историјско битовање и непрекинутост, наш јелински идентитет и наша православна вера доведена је у питање у Европској унији. Наше априорно поистовећење са Европом јесте грешка. Погрешно је веровати да су европска култура и наша православна култура истоветне и једнаке. Овде се не ради о савезништву, о једноставној друштвеној и политичкој повезаности праћеној узајамним односима. Овде се ради о произвођењу потпуно новог начина живота. "Европа" значи преусмеравање наших животних интереса у другу област.

Званични менталитет Европе је постојано антијелински. Европска култура и европски образовни систем показују привидну наклоност према античкој Грчкој, али се са очигледном противљењем, супротстављањем и непријатељством односе према новом (православном) лику јелинства.

Савремена Европа је производ Шарлемања - највећег непријатеља (православног) јелинства у историји. Савремена Европа је заснована на идеји Шарлемања. Савремена Европа није производ јелинско-хришћанског прегнућа, већ франко-германства. Различите франачке групације (Франци, Тевтонци, Нормани, Ломбарђани, Бургундци...) и даље управљају Европском унијом. Православно-јелинско присуство Грчке у Европској унији представља својеврсно страно тело међу поменутим групацијама.

Суштина западног богословског отуђења јесте у падању у клопку античке грчке мисли кроз филозофизацију, јуридизацију и рационализацију вере. Западњаци су се определили за овакву оријентацију и претворили је у своју теологију и веру. И то је тај (западњачки) јуридички приступ Вери.

Европски Човек погрешно тумачи православно јелинство. Европа је прихватила антички хеленизам и прилагодила га својим стандардима. Али, Европска Култура није чак успела да сачува ни дух античког хеленизма. Ренесанса није успела да достигне ниво ни старогрчке нити староримске ере, јер није имала континуитет са њима. Ренесансу нису створили романски народи Запада, већ франко-германски освајачи. Европски Човек нема никакве везе са античким човеком; он нема додирних тачака са искуством које су сачували Свети Оци и Матере Православне Цркве.

Ми православни имамо културу која ствара Свете. Идеал нашег народа није - мудрац. То није био идеал ни старогрчке културе и цивилизације. Старогрчки човекоцентрични хуманизам је (у Хришћанству) преображен у тео-хуманизам, богочовечанско човекољубље, чији је идеал - Светитељ, човек који је достигао стање обожења (теосиса).

Царство Новога Рима (Ромејско царство или "Византија" како су касније почели да га називају научници), са Константинопољем као Новим Римом (основаним 11. маја 330. године после Христа) био је нови пост - римски свет, који је био заснован на следећем триптиху:

1.  римској државној структури

2. јелинској учености

3. Хришћанству које се постепено уобличавало као Православље.

Читаво Ромејско царство је, у свести његових грађана, функционисало као "Црква", то јест као велико сабрање верујућих у Христа, при чему је Православље дејствовало као унутарња спрега те заједнице. Православље је одређивало њихову "националност", тако да је грађански назив "Ромеј" значио - "грађанин Новога Рима или - Православац".

Религијско осећање старих Грка се (на преображен начин) развило кроз Православље. На пример, уместо Посејдона (старогрчког бога мора), које је непостојеће или, чак, демонско биће, ми у Хришћанству имамо Светога Николу који је доказано историјска личност, чудотворац који је достигао до обожења. И то није никакво "ново идолопоклонство", јер су Светитељи - "Тело Христово" и поштовање које им указујемо увек се усредсређује на Христа.

Православну свест одређују три елемента:

1.  Први јесте вера тако да су најбољи и најаутентичнији израз наше културе управо наши Свети Оци и Матере, наши Свети.

2.  Други јесте - бити свестан надмоћности православне културе у односу на старогрчку културу, јер је Хришћанство крстило и пробразило старогрчку културу.

3.  Трећи јесте - бити свестан надмоћности православне културе у односу према европској култури. Пошто су Франци изменили Западну Европу, њен друштвени развој је почео да се збива на расној основи. Освајачи су своја права почели да остварују кроз наметнути феудални систем, који није био заснован на земљопоседништву као на Истоку, већ на расној основи. Био је створен племићки сталеж чији су се припадници сматрали "племићима по рођењу". Варварски освајачи  су  прогласили  себе  "племством".

Други сталеж је био сталеж потчињених племству. Ова изразито малобројна мањина је освојила читав Запад и претворила Ромеје у робове на њиховој сопственој земљи.

Друго оруђе (новог племства поред кметства био је и колонијализам. Колонијализам је проширивање унутрашње структуре ропства на друге земље. Западни индивидуализам (господарење индивидуе над другима) је потпуно различит од православно-источног схватања личности која је друштвено-заједничног карактера. Западни човек каже: "Што ме не поставе за премијера да решим све наше проблеме?" Западни човек живи у окружењу које га мотивише да друге жртвује ради остварења своје сопствене користи, уместо да се он жртвује за друге. Европа је некада давно имала цивилизацију и културу исту као што је и наша, али после варварске инвазије Франака, ромејска Западна

Европа је пала у ропство и временом изгубила своје предање. Бог је, тако, нас назначио да будемо чувари предања ромејске Западне Европе.

Сарадња Француске и Немачке (две главне франачке гране) на многим пољима, тако очигледна у наше дане, доказује да је на делу лукави покушај да уједињена Европа добије свој центар који би био исти као у време Шарлемања.

са енглеског: М.А.

Извор: Црквени живот, 2/2002.

Приређивач: „Борба за веру“