У Русији се тренутно расправља о предлозима закона о увођењу QR кодова за приступ јавним местима и одређеним видовима транспорта. Каква је садржина тих, још неусвојених, закона и како реагују грађани?
За непуне две године, од када је актуелна тема пандемије ковида 19, мора да су потрошене тоне и тоне, макар дигиталног, папира, које су истрпеле разноразне писане вратоломије, пресипања бујице речи из шупљег у празно, како би био објављен правовремен текст, с врло малом количином оригиналности. У томе се утркују новинари, колико и научници из друштвене сфере, јер то је врела тема, па да се искористи док не остане за нама, бајата и заборављена. Русију, заиста, никада није потресла ковид хистерија као што је то био случај са западним делом шире европске цивилизације. Једино што је на пролеће 2020. године у кратком периоду нестало хељде с полица у самопослугама, те не претерано укусне житарице којој се становништво Русије традиционално окреће у кризним временима. Ипак, те сцене нису биле ни принети америчком рату око тоалет-папира, чије ролне ваљда још испуњавају, ионако пренатрпане, гараже просечног Американца. Било је већ речи о томе како Русија неће поћи на пут карантина, или у маркетиншке сврхе преименованог „локдауна“, јер би то било погубно по њену економију. Овогодишњи јануарски чланак из Печата који се тицао те теме испоставио се исправним. Осим периода од једне нерадне недеље у новембру, на почетку четвртог таласа ковида у Русији, карантин није увођен. Уколико повлачимо паралелу, за тај период од готово годину дана, многе државе Запада пролазиле су кроз карантин различитог трајања. Може се закључити да су рестриктивне мере, усмерене према борби против ковида, биле нижег интензитета у Русији него у већини западних земаља. Управо због тога умањена је економска штета од епидемије, а политичке последице су биле занемарљиве. Руско руководство је у последњих неколико година успело сасвим успешно да маневрише између различитих криза, да се извуче готово нетакнуто пловећи кроз тесни мореуз Сциле и Харибде. Цео покрет Алексеја Наваљног је неутралисан без превеликог незадовољства у друштву, без трзавица је спроведен референдум о изменама Устава који је, између осталог, пружио могућност Владимиру Путину да се даље кандидује за место председника; међутим, два су питања која ће руски електорат дуже памтити – једно је подизање узраста потребног за остваривање пензије, а друго тема QР кодова. Цена пандемије Досадашња тактика руских власти у борби против ковида 19 била је следећа: преношење одлука о противепидемиолошким мерама с федералног на регионалне центре власти, избегавање карантина и мера које штете економији, спровођење кампање за добровољну вакцинацију уз увођење обавезне вакцинације за одређене професије и сегменте друштва (разликује се од региона до региона), додатна улагања у здравствени систем – отварање ковид болница, пребацивање стандардних клиника у ковид, увођење QR кодова на регионалном нивоу као рестриктивна мера усмерена против невакцинисаних људи и особа које нису преболеле ковид. Руски приступ је достигао помешане резултате – с једне стране, епидемија је углавном успешно контролисана, барем у главним економским центрима државе, ограничења која су увођена у већини случајева нису стварала непремостиве препреке за неометан живот грађана, али је с друге стране кампања за добровољну вакцинацију једноставно речено пропала. Од јануара до децембра 2021. године вакцинисано је свега 43,06 одсто грађана Русије. У том погледу, Русија се нашла између Филипина са 42,61 одсто вакцинисаних и Никарагве са 43,45 одсто грађана који су се одлучили за тај вид превентиве. Чак и овај незавидни постотак достигнут је летошњим претњама увођењем QR кодова за улазак у ресторане и тржне центре у Москви, пре тога, веровали или не, степен вакцинисаних у Русији је износио око 11 одсто. Нови федерални предлози закона о QР кодовима имају управо за циљ стимулацију грађана да се вакцинишу. Зашто је руским, па и другим властима широм света стало до тога да се њихови грађани вакцинишу? Одговор је прост – новац. Епидемија кошта, кошта лечење становништва, кошта увођење мера које изискују финансијску стимулацију у сфери бизниса, ти трошкови знатно надмашују трошкове производње вакцина. Власти имају став да сваки вакцинисани човек скида једног пацијента с листе хоспитализације и уједно додаје један бод у оквир колективног имунитета у изградњи. Сматра се да ће када колективни имунитет буде достигнут, што вакцинацијом, што природним пребољевањем, опасност епидемије бити готово уклоњена. Многобројни су разлози који објашњавају зашто је кампања за вакцинацију у Русији, али и другде, претрпела неуспех. Постоји природан страх од примене недовољно испитаних препарата, а вакцине настају у реалном времену како епидемија напредује и по убрзаној процедури. Грађани такође немају поверења у ефикасност вакцина, примера ради у Русији је почетком 2021. године било обећано да ће вакцина Спутњик Ве донети имунитет који ће трајати две године, већ кроз неколико месеци њена ефективност је реално скраћена на пола године, јер то је период који је предложен за ревакцинацију. Ради се о лажном маркетингу, где је грађанима фактички речено да ће једна вакцина решити све проблеме, што се у научном смислу испоставило као неистинито. Трећу групу чине углавном млади и здрави људи које ковид-19 не плаши, они сматрају да нема потребе за вакцином. Њихов ток мисли је сасвим логичан, шансе да премину од дате болести су микроскопске, али они размишљају индивидуално, не колективно. И млади људи могу завршити у болници, барем на кратко време, што значи да можда заузимају место неког коме је помоћ потребнија, а при томе њихово лечење кошта. Они вакцинацијом не избегавају смртни исход, већ смањују притисак на здравствени систем. Припадници четврте групе не верују властима, радије би се вакцинисали неком западном вакцином, која у Русији није доступна (мада је граница отворена да се вакцинишу негде на Западу и врате у Русију). Последњу, пету групу, чине људи који се принципијелно не слажу с вакцинацијом као таквом, они се боје да вакцине више штете здрављу него што помажу. Руске власти су приметиле не тако сложен образац понашања грађана Русије – уколико притисак изостане, одзив за вакцинацију је минималан, и обратно, како се притисак повећава, расте и број вакцинисаних. У Кремљу су и израчунали да спровођење вакцинације смањује трошкове од епидемије, а можда ће је и сасвим неутралисати. Отуда јасна усмереност власти ка примени мера прикривене принуде ка вакцинацији. Управо томе служе идеје о увођењу QР кодова за доступ јавним местима и одређеним видовима транспорта. Ради се, наиме, о два одвојена законска пројекта – ограничење доступа ресторанима, биоскопима, музејима, театрима, тржним центрима и слично, а други предлог се тиче неопходности QР кодова за путовање авионом или возом на дуже дистанце (међурегионална железница). Ово читаоцима може звучати као дигитални Гулаг, али да ли је заиста тако? Прво, регионалне власти већ имају право увођења обласних QR кодова за јавна места по њиховом избору. Конкретни предлог закона само успоставља федерални, општедржавни образац QR кода, за разлику од досадашњег регионалног, али оставља регионалним властима да одлуче о списку јавних места где ће QR кодови бити обавезни. Друго, QR кодови се издају не само вакцинисанима већ и грађанима који су преболели ковид 19, као и грађанима који имају одређен ниво антитела, а нису ни били код лекара (неофицијелно преболели). Приступ QR кодовима ће имати и грађани Русије који су се на Западу вакцинисали неком тамошњом вакцином, иако оне нису у употреби у Русији. Ради се, дакле, о већини становништва која већ има право на QR код. Треће, сва ограничења се не односе на малолетна лица, нема никаквог притиска на вакцинисање деце, то је црвена линија коју руске власти не желе и не смеју да пређу. Предлог закона о QR кодовима у авионима и возовима је проблематичнији и, сходно томе, непопуларнији. Он би унео пометњу за многе регионе у унутрашњости чије је становништво економски упућено на суседне, економски развијеније, регионе. Уколико први закон не мења суштински постојеће стање, други закон га мења и то у негативном смислу. Тренутно је први закон о QR кодовима на јавним местима усвојен у првом читању у Државној думи, док је други закон о QR кодовима у авионима и возовима скинут с дневног реда руског парламента и послат на дораду. У сам процес се умешао и председник Путин, позвавши посланике да не уводе ограничења на транспорт људи у новогодишњем периоду. Иначе оба закона имају рок трајања до 1. јуна 2022. године, мада се свакако додатним изменама закона тај рок може продужити. Важно је ипак да законска ограничења имају јасан рок како би се смањио страх грађана од трајног ограничења њихових права. Руска Дума функционише кроз систем три читања, а затим гласања о законском предлогу у Сенату, да би на крају законодавног процеса усвојени акт завршио на столу председника, који га може уклонити по свом нахођењу или га потписати, после чега ступа на снагу. Очекује се да ће закон о QР кодовима који се тиче транспорта бити враћен у процедуру, након дораде, почетком следеће године, док је усвојени у првом читању закон о QR кодовима на јавним местима послат у скупштине региона, како би та законодавна тела нижег ранга могла дати своје предлоге или замерке. Чак и пре почетка расправе о закону о QR кодовима на јавним местима и закону о QR кодовима у јавном превозу регионални парламенти су одлучивали о њиховој садржини. Једино је парламент Републике Северне Осетије гласао против, али је гласање поновљено и исти посланици су овај пут гласали за предлог закона. Неки региони су одлучили да се о предлогу закона уопште не изјашњавају и тако избегну усијане расправе, то су: Москва, Чукотски округ, Јарославска област, Уљановска област, Иркутска област, Вологодска област, Амурска област, Орловска област, Република Карелија, Курска област и Владимирска област. Ради се о немалом броју региона, што јасно говори о непопуларности датих мера међу бирачима. Јавност против контроле Јавно мњење је недвосмислено настројено против оба закона и примене QR кодова у борби против епидемије уопште. Судећи по подацима три засебне анкете јавног мњења, урађене различитим компанијама, на репрезентативном узорку, проценат грађана Русије који подржавају примену QR кодова у борби против ковида 19 не прелази у великој мери 30 одсто. Истраживање руске компаније ХеадХунтер показало је да поменуту меру подржава 33 одсто грађана Русије, док је истраживање друге компаније Суперјоб утврдило да се 68 одсто грађана Русије противи примени QР кодова. Либерални, али углавном прецизни, Левада центар утврдио је да се 78 одсто Руса противи увођењу QР кодова у сфери транспорта, док се 67 одсто испитаника противи увођењу QР кодова за посету јавним местима. Интересантнији је податак да руски државни центар за истраживање јавног мњења VCIOM није урадио ниједно истраживање на ову тему од када је започета јавна расправа о законима који се тичу поменутих закона. Последње истраживање VCIOM-а на ову тему обављено је у октобру, дакле пре него што су закони постали главна политичка тема. VCIOM је зачуђујуће дошао до супротних резултата, тако судећи по његовом истраживању чак 56 одсто грађана Русије подржава QR кодове, док их не подржава 40 одсто. Иако су овакви резултати упитни, јер одударају од три независна истраживања исте теме, они свеједно демонстрирају подељеност руског друштва о питању QР кодова. Да су дате мере непопуларне показује и Путинова реакција на закон о јавном превозу, као и сазнања медија да се у профилним министарствима увелико води расправа о томе да се сам термин „QR код“ избаци из употребе када је реч о предлозима закона услед непопуларности датог назива. Упркос отпору грађана, треба очекивати усвајање ових законских аката, јер руска држава не одустаје од стратегије вакцинације као најсигурнијег и најбржег пута до колективног имунитета и изласка из епидемије. Ако се вакцине покажу довољно ефикасним, под условом да најављене мере подстакну или, боље рећи, приморају довољан постотак грађана да се вакцинише, ови законски акти ће постићи свој успех и њихово трајање ће убрзо истећи. Живот ће се вратити у нормалу и тема ће бити превазиђена. Међутим, уколико се трајање ограничења буде продужавало унедоглед, што значи да вакцине не делују или да се грађани свеједно не вакцинишу, онда постоји потенцијал за дестабилизацију политичке ситуације у Русији на овом основу. Серија малих протеста је већ прошла читавом Русијом, што је и утицало на брзо одлагање закона о QР кодовима у авионима и међурегионалним возовима. Тренутно је све мирно, али обични грађани увелико гунђају и изражавају своје незадовољство у кулоарима, то јест у Русији традиционално у кухињама за трпезаријским столом. Изостанку протестног потенцијала помаже и чињеница да се либерална политичка сцена не противи QR кодовима, напротив, она их свестрано подржава, настављајући уз то да критикује власт како она не објашњава добро грађанима своје мере. Једина релевантна политичка сила која активно иступа против QR кодова јесте Комунистичка партија Руске Федерације, чији су посланици у Думи приликом првог читања закона о QR кодовима на јавним местима развили транспарент на коме је писало „КПРФ против QR фашизма“. Руска православна црква, чији су верници традиционално забринути за сваки вид означавања грађана чудноватим симболима, остаје енигматично тиха о овом питању, једино се могао чути њен став да QР кодови неће бити потребни за посећивање храмова. Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви Извор: "Нови стандард" |