header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Одговор новотарској друкари која се представља као „Агиорит“ и свим новотарцима (1) Штампај Е-пошта
недеља, 16 јануар 2022

 Православна вера, тешка као савест, Ником двери Раја не отвара лако, Нит' у свеце пише, нит' Рај обећава, Без суза и крви и многијех страва.“

Свети Владика Николај

„Када би пронашли потврду и самих апостола, у србском народу не треба да заживи често причешћивање, јер би то довело до помућења!

Преподобни Јустин Ћелијски

 „Борба за веру“ не ћути кад је нападају. Не због себе ни због новотарских лажова, него због читалаца. Немамо ми илузија да ће новотарци напустити своју заблуду због нашег писања. Они су свој пут изабрали, и он води у Ватикан преко Фанара. Наш је циљ да нашим читаоцима пренесемо изворно учење Цркве од Истока. И то не чинимо писањем памфлета – попут новотараца (са по пар цитата истргнутих из контекста) – већ озбиљних анализа са доказима из Светог Писма, Светог Предања и учења Светих Отаца.

Ми ником не желимо пропаст, већ вечност и спасење

Али, пре но што било шта кажемо „агиориту“ који преноси лажна пророчанства кипарских и грчких клирика и визије кипарских баба, морамо рећи читаоцима: браћо и сестре, ником, ником, ником, ми не желимо смрт и пропаст, и сваком, сваком, сваком желимо вечност и спасење.

Ми бранимо светосавско предање

 Ми на вашем и нашем сајту не вређамо људе, и не бавимо се њиховим душама, него жестоко и јасно разобличавамо разне прелести и обмане које се нуде као православна вера. Екуменизам, богослужбена реформа, лабав однос према светом причешћивању, лажне објаве на интернету и ју тјубу – то су наше теме. Нас се не тиче ничији духовник, ни духовни живот – ако хоћеш, Боже опрости, причести и се три пута дневно. Али, светоотачко учење то није, и оци то не одобравају. Што лажу новотарци и екуменисти, ипак није само њихова ствар – то је општа ствар Цркве. Отац Јустин је говорио да и кад би анђео с неба дошао и рекао да скратимо пост, не би смели да га слушамо, а камоли „агиорита – агиорита“ и сличне њему мудраце нове, лажне мудрости. Ми никада нисмо износили туђ „прљав веш“, као што лаже лажни „агиорит“, већ смо само критиковали оно што су новотарци и екуменисти јавно учинили. Ми се никад нисмо бавили личним гресима било кога – јер је то осуђивање и узимање Божијег суда у своје руке. Нечије бахатости и бруке помињали смо само ако су у питању екуменисти и новотарци – јер они руше веру и саблажњавају људе, а ми тврдимо да је никакав морал тих несрећника плод њихове кривовере и кривоживља по кривовери.

Циљ новотараца и екумениста: ућуткати „Борбу за веру“ – једини медиј правоверних Срба

   Ко не жели да чита „Борбу за веру“, не мора. Сви сајтови у СПЦ су, углавном, новотарски или „неутарлни“, и нико не сме ни да писне кад је у питању кривоверје и кривоживље. Шта се све прича на ТВ „Храм“, то је брука и грдило од новотарења. А новотарци држе сву власт свуда. Али, њима смета ово мало калуђера и свештеника што се нормално држе предања СПЦ, и не новотаре, и смета им наш сајт, који не да да се лаже и маже. А што им смета ако су сигурни да су у праву? Па смета им јер их гризе савест. Знају они душом да греше и да њихови фалсификати нису права вера. И зато би да ућуткају све и свакога који им сметају.

   Зато ћемо од сада, у два наставка, објавити одговоре „агиориту“, који преноси визије баба са Кипра и лаже и цинкари и бави се новотарским друкањем.   

А свима желимо спасење, и молимо оне који се нервирају кад читају „Борбу за веру“ да то не чине. Имају они доста својих медија и бабљих басни и визија.

Новотарско-екуменистичка медијска најезда

Новотарци су направили низ медијских пројеката, и ударају јересима по народу са свих страна. Пошто народ више воли да гледа и слуша него да чита, новотарци су направили више „Јутјуб“ канала („Агиорит“, поп Предраг Поповић, калуђери Рафаило Бољевић и Арсеније Јовановић, ТВ „Храм“...) и трују народ својим новотарско-фанариотским јересима. Али, неки се хвале коњима други колима (што их је много), а ми Именом Господа Бога нашега!

Новотарска оправдавања грчке праксе честог причешћивања       

А сада ћемо – тачку по тачку, кроз учење Цркве – побијати новотарска оправдавања грчке праксе честог причешћивања.

ИСТИНСКИ ХРИШЋАНИН ТРЕБА ДА СЕ ПОТРУДИ ДА ЖИВИ ТАКО, ДА У СВАКОМ ТРЕНУТКУ БУДЕ СПРЕМАН ЗА ДВА ДОГАЂАЈА: ЗА СМРТ И ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ! – кажу новотарци.

Који је новотарац, па и лажни „Агиорит“ спраман за сваколитургијско причешћивање

То је апсолутно тачно, наравно. Али, колико њих је за тако нешто спремно? Ето, на пример, „Агиорит“ упорно јавно лаже, а онда ће отићи у недељу и причестити се. Само молитвено правило пред Свето Причешће, које радикални новотарци ни не читају, састоји од непрестаног кукања и нарицања над својом неспремношћу да се причестимо: „...Господе, Боже мој, знам да нисам достојан, нити ваљан, да уђеш под кров дома душе моје, јер је сав пуст и разваљен, и немаш у мени достојно место да би главу склонио. Но, као што си с висине нас ради понизио себе, спусти се и сада до моје ништавности. И као што си пристао да у пећини и у јаслама сточним лежиш, тако пристани да уђеш и у јасле моје неразумне душе и у оскврнављено моје тело (ОВДЕ ЧОВЕК КОЈИ ТРЕБА ДА СЕ ПРИЧЕСТИ СЕБЕ ПОРЕДИ СА СТОКОМ! И ТО НИЈЕ ОБИЧАН ЧОВЕК, НЕГО СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ )/.../ Ево приступам божанском причешћу. Саздатељу, не спали ме причешћем. Јер си огањ који спаљује недостојне.
Већ ме очисти од сваке нечистоте.
    

Који је спреман за смрт?

   А око смрти, ево шта каже молитвени канон на иосход душе: „Пригните к мени ухо своје, браћо моја, и кротко салушајте кратку повест кукавних речи, и не пречујте, и сви ћете примити награду од Господа. Ево, сада се душа с муком разлучује од јадног тела мога. Немојте тело моје сахранити у земљу, оставите га несахрањено да би пси појели срце моје. Када душа моја у вечне муке буде вргнута, каква ми је корист од тога што ћете ви опојати тело моје, јер није достојно, него га одвуците и баците псима. Можда ће мимопролазници, видећи где пси развлаче кости, потресени, завапити од душе: помози, Владичице, души јадног тела овог./.../ Бога нећу више споменути, јер се у аду Господ не спомиње, него ћу страшном тамом покривен седети, очекујући васкрсење свих људи да бих, осуђен, био вргнут у огањ.                    

Бог ме неће више споменути, ни мноштво Анђела, сабор Арханђела, Пророка, збор Апостола, и мноштво Мученика и свих Праведника: сам ћу трпети зла која накупих.           

 Плачите нада мном сада и кукајте, дубино пакла и бездно и црве и тартаре! Све муке јецајте нада мном, јер сам једини ја несрећник доведен, и вама предат, да се горко мучим.       

Мати Божија, у бездан погледај, душу види предату мукама, на мучење, и, преклонивши колена, заплачи, да се смилује ради Твојих молитава Син Твој што је Крв Своју за мене дао, и да ме позове.

Свети Владика Николај: Кривоверје је увек „шарено и глатко“

   Владика Николај, у служби новомученицима, каже да је кривоверје увек „шарено и глатко“, а правоверје није тако, него захтева целог човека: „Православна вера, тешка као савест, Ником двери Раја не отвара лако, Нит' у свеце пише, нит' Рај обећава, Без суза и крви и многијех страва.“

   Агиорит? Агиорит?  је, можда, заиста спреман и за причешће и за смрт. Ми нисмо. Али нам се чини да ни Свети Оци нису себе сматрали достојним да се причесте, него су преклињали Бога да их удостоји и да им се смилује. Нисмо ми са „Борбе за веру“ неки глупаци који мисле да је пост са јелима на води, исповешћу и молитвом нешто што човека удостојава да се причести. Ништа човека не чини светим, јер је само један свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца. Цео труд око причешћа је само да се пролије макар једна покајничка суза, искрена – једна једина. Правила припреме ограђују причешће од духовног варварства.        

Рани хришћани и често причешћивање

Та прича о раним хришћанима који су се стално причешћивали је много изанђала, зато што није целовита – како су живели ти рани хришћани?

Уосталом, да пустимо патријарха Павла да он каже шта има (ми га цитирамо тачно, а не као лажни „Агиорити“ што у својим клиповима ставе слику патријарха Павла да њоме покрију своје лажи, а ни једну реч његову не пренесу!):

 По Светом Јовану Златоустом је и установа 40-одневног поста пред Васкрс настала у том циљу: „Раније су многи приступили Св. Тајнама без расуђивања, како било … Приметивши штету која долази од небрижљивог приступања, Оци одреде 40 дана поста… да би сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свима другим средствима, на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће“.

У свом упутству о служењу Свете Литургије, које је око 375. год. упутио свештеницима, Свети Василије Велики саветује: „Старај се, свештениче, да будеш беспрекорни делатељ, који право врши реч истине. Никада не долази на црквену службу ако си с неким у непријатељству, да не учиниш да се Параклит уклони у дан службе… Не дај Сина Божјег у руке недостојних… и оне којима божанствена правила забрањују не причешћуј, јер су они као незнабошци, и ако се не обрате тешко и њима и онима који их причешћују“. А Свети Анастасије Антиохијски (561. г.) вели: „Ми морамо најпре себе очистити и показати се чистим од сваког неправедног дела, и тада приступити Божанственој Тајни, да нам она не би била на пропаст душе и тела“.                              

Први хришћани су били светог живота – а они који се данас сваколитургијски причешћују?

И даље говори патријарх Павле...

>>У апостолско доба хришћани су, из живе вере у Христа и жеље за јединством с Њим, не само звали се „свети“ (Д. ап. 9, 13, 32, 40; 26, 10; Римљ. 15, 25, 26; 16, 2, 15, 16; 1 Кор. 6, 1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 итд.), него заиста били достојни назива и по свом животу и владању. Светост у поступцима и готовост на смрт за Христа задивљавала је незнабошце, те су многи на тај начин, без много теоретског доказивања, задобијани за хришћанство (Свети Јустин Мученик, Свети Пахомије Велики и др.). Чак ни Јулијан Одступник, поред дубоке мржње према хришћанима, није могао да им не призна љубав и милосрђе које су указивали и према незнабошцима: „Срамота је“ – пише он у једном писму – „да Јудејин не проси, а безбожни Галилејци хране код себе и наше, док ми нашим указујемо оскудну помоћ“.

Али после добијања слободе, за време цара Константина, преласком у хришћанство незнабожачких маса, не као раније само из дубоког убеђења у истинитост хришћанске науке и готовости на све жртве за Христа, него многи из опортунизма, јер су и цар, војни и цивилни управитељи и мноштво народа били хришћани – ниво хришћанског живота, спремност на труд око што веће чистоте и светости своје душе, постепено пада све ниже. Укорак с тим, ревност првих хришћана да се причешћују на свакој Литургији све више хлади. Та млакост показује се у два вида. Једни верни, по навици, причешћују се и даље редовно, али немарно, „како било, више по обичају и заведеном реду, него с расуђивањем и свесно“, као што се жали Свети Јован Златоуст. Други су се отказивали од редовног причешћивања под изговором да су неспремни, али у припремању прилазили млитаво, без живог осећања греха и жалости због греха, све ређе се причешћујући и задовољавајући се примањем антидора уместо причешћа (анти-дорон = уместо дарова, причешћа).

Поред појединих монаха – усамљеника далеко у пустињама, који су се, по сведочанству Светог Јована Златоуста, причешћивали „једном годишње, а понекад и кроз две године“, у броју хришћана који су се отказивали од честог причешћивања, било је свакако и таквих који су то чинили из дубоког осећања величине Тајне и своје недостојности. Већ Тертулијан помиње како се неки верни у његово време из дубоке жалости због својих греха, који су подвргли Господа добровољном страдању и смрти за нас, учествујући у заједничком богослужењу на дан Христове издаје, нису приступали радосном причешћу Тела и Крви Христове. Из истих мотива, како наводи Блажени Августин, поједини савремени му хришћани говорили су да не треба примити свагда Свето Причешће, него само у оне дане кад човек „чистије и уздржаније живи, да би достојније приступио тајни“. Други су на ово примећивали да само одлуком свештеника може неко да не прилази Причешћу, „а не по свом мишљењу, некад да се уздржи од Причешћа, а некад да приступи“. „Између ова два мишљења“ – наставља Блажени Августин – „можда би прекратио спор онај који би обојицу поучио да сваки чини по својој вери. Нису се међу собом спорили, нити се један другом супротстављали, Закхеј који је примио Господа под свој кров (Л. 19, 2-6), и капетан који је Господу рекао: Нисам достојан да под кров мој уђеш (Мт. 8, 8). Оба су указивала поштовање Спаситељу различним и наизглед супротним начином; оба су патила од греха, оба су примила милост“. Као закључак Блажени Августин истиче: „Кад се прима ова Тајна треба да се прима с расуђивањем. Јер и онај из побожности не усуђује се да је прима сваки дан, и овај из поштовања не сме је изоставити ни једног дана“/.../

Али препустити честом Причешћу не треба све, него само „оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу“. ПАЖЊА, ПАЖЊА, ПАЖЊА: ОВДЕ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ КАЖЕ ДА СЕ НАЈРЕВНОСНИЈИ ПРИЧЕШЋУЈУ ЈЕДНОМ МЕСЕЧНО, А НЕ НА СВАКОЈ ЛИТУРГИЈИ („БОРБА ЗА ВЕРУ“) /.../      

Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње Њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице“. Јер „ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1 Кор. 11, 30)“. <<

 То је рекао патријарх Павле.

Отац Јустин: пост и молитва – услов за Свето Причешће

Свети Јустин Ћелијски каже оно што ми са „Борбе за веру“ стално истичемо: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“

Новотарски рат против правоверног духовништва

Агиорит(?) каже: „Православној побожности се учи учешћем у свето - тајинском животу матичне Цркве и свето- врлинским животом, кроз подвиг, пост, молитву, исповест, по благослову свог духовника уз ШТО ЧЕШЋЕ ПРИЧЕШЋИВАЊЕ и по могућству уз непрестану Исусову молитву. Јер се о Христу не учи онлајн- преко веб страница. Христа спознајемо тека када Га окусимо: "КУСИТЕ И ВИДИТЕ КАКО ЈЕ БЛАГ ГОСПОД". "Томо, дођи и пипни…пружи своју руку, стави у ребра моја, осети ране моје од клинова."   

И ово звучи лепо. Али, по Агиориту?  Агиориту? Духовник је само онај који даје што чешће причешћивање. Који не даје, по њему, није прави духовник. Магијско је мишљење да примити причешће значи АУТОМАТСКИ сјединити се са Христом. „ВКУСИТЕ И ВИДИТЕ“ има захтеве који се постављају пред оног ко прима причешће. 

Свети Симеон Нови Богослов – тешко свештенику који причешћује недостојног

Свети Симеон Нови Богослов каже о немарнима што се причешћују: „Очигледним знаком тога да је обнажен од благодати светог крштења служи његово сопствено признање да никада не може пресећи и одсећи своје срамне похоте и не може се уздржати да их не задовољи срамним делима. И колико је међу нама таквих похотљивих, који су тиме нечаснији што не схватају и не осећају свој бедни положај?! А међутим видимо да неки од њих долазе до таквог безумља, да се осмељују да се причесте пречистим телом и непроцењивом крвљу Христовом. Каква бестидност и занесеност! Тешко свештенику који даје таквоме божанствене тајне, тешко и ономе ко се причешћује. Тешко ономе који се причешћује зато што причешћујући се након срамних дела, неочишћен покајањем и епитимијама, он све више и више допада под власт ђавола, а на крају овај сасвим завлада њиме; и Бог сасвим оставља таквог због његове срамности и нечистоте, а посебно због његове бестидности и дрскости, како пише у светом Еванђељу о Јуди, да само што се причестио од Хлеба који му је дао Господ Христос, одмах „по залогају тада уђе у њега сатона“ (Јн. 13:27). Тешко свештенику који га причешћује недостојног и предаје пречисто тело и часну крв Христа Спаситеља ономе ко је недостојан да пређе праг храма Божијег, са ким је сваком хришћанину забрањено да куша и обичну храну, како је озаконио Св. ап. Павле говорећи: „ако који се брат зове постане курвар или тврдица или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук; с таковима да и не једете“ (1. Кор. 5:11). Видиш да такав човек уствари није брат хришћанима, но се само именује тако. Онај који таквоме предаје тајне праведно подлеже осуди, и због тога што он човека, који је грешио по скретању од праве намере и по лакомисленој небризи, чини савршеним непријатељем Богу. Свештеник или духовни отац није дужан да таквоме предаје тајне, али је дужан да таквог покрене на покајање кротким и умилним речима, да му напомене о тим страшним адским мукама које ће грешници свакако испробати; дужан је да га уразуми у посаветује као слепога и да се помучи око њега као око оног који је сишао с ума, и оног који страда од искушења и ђаволског насиља и да се помоли Господу да отвори слух његове душе и помогне му да, премда не много, покрене чула и позна своју нечасност, и опет да се кроз покајање врати међу верне, зато што је такав неверни нечастивац. Ако би он имао страхопоштовање и веру у Христа и срцем исповедао да је Он Бог, „Који неће безакоња, у Кога нема места ко је зао, безбожници неће изаћи пред очи Његове“ (Пс. 5: 4‒5); онда се бојмо и припазимо са таквим лакомисленим причешћем Пречистим Тајнама да не би за то на њега неприметно повукли мач анђеоски.   

У свету је много таквих који се због стида од људи, да се не би открило да су недостојни, осмељавају да приступе пречистим тајнама, знајући да су недостојни: а ако би неко стао да их задржи од такве дрскости, тога руже и грде као тешког човека, а не освешћују се, не постиђују се и не сазнају своје злоумље, него се на сваки начин противе онима који им бране Свето Причешће,и пошто пото желе да се причесте, или боље рећи желе да гурну себе у коначну погибао, у безнађе и богозаборав. Требало би да послушају оног, ко их недостојне спречава да се причесте и да му благодаре зато што их је избавио од највеће беде, од које нема и никад није ни било веће, јер како се недостојно причешћују, постају дужни крви Христа Господа, т.ј. биће осуђени заједно са Јудом и онима који су распели Господа. А шта може бити горе и теже него подпасти под осуду под коју су потпали они који су распели Господа?

Да ли новотраци икад људе подсете на ово?

Наставиће се...

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 јануар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.