"Верник ван поста, када жели да се причести дужан је да, поред других припрема, пости седам дана (од понедељка да буде у посту и молитви и потпуној сабраности)"

„Агиорит“ – напад на правоверне духовнике

Ево још од „Агиорита“:

>>У благочестивости, која је битна, устројена на послушности и благослову, неки се духовници нажалост и сами налазе у непослушности и раде супротно од благослова свог Владике.  Забрањују причешћивање изван поста, не само својој духовној деци у чије животе имају увид, већ и другима који имају благослов свог духовника да се редовно причешћују. Таквих примера имамо између осталог и у Рукумији и Лешју.

Такви поступци се оправдају уверењем да је баш то "стара школа", и да не желе новотарије. Али колико је стара та "стара школа"? 50, 60, или 70 година? Да би показали шта је то 'Old School', нема потребе да одемо у апостолска времена, када је често причешћивање била нормална, а непричешћивање ненормална појава, већ ћемо отићи у време Светих и Великих Кападокијских Отаца. Њихова правила и благослови који су изнети и у видео клипу, недвосмислено јасно говоре када се и колико често треба причешћивати.<<

Из овога се види (или ми само слутимо?) да је Агиорит свакопричешћивајући се цинкарош, који цинкари „old school” духовнике да би добили по глави од епископа. То је то смирење, то је та љубав, то је та евхаристијска еклисиологија! Јер, не говори истину, а претвара се да је неки „агиорит –агиорит“. Прави духовници не спречавају своју децу да се причешћују ван поста, него их благосиљају да се причешћују са припремом, каква је прописана у православним богослужбеним књигама пре новотарске реформе.

Пост јесте услов за причешће – а не како новотарци тврде; ево и доказа

Новотарци тврде да пост није услов за причешће. Патријарх Павле у Нека питања наше вере (књига прва, стр. 324 – 342, Београд 1998.г.) из Номоканона при Великом требнику, Типик гл. 32; Учитељноје извјестије, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божанствених таин:

ВЕРНИ ЈЕ И ВАН ПОСТА, КАДА ЖЕЛИ ДА СЕ ПРИЧЕСТИ, ДУЖАН ДА, ПОРЕД ДРУГИХ ПРИПРЕМА, ПОСТИ СЕДАМ ДАНА (ОД ПОНЕДЕЉКА ДА БУДЕ У ПОСТУ И МОЛИТВИ И ПОТПУНОЈ САБРАНОСТИ)!

Однос између духовног поста, који је циљ, те стога и важнији, и и телесног, који је средство, али зато не без важности, лепо и сликовито представља Свети Марко Подвижник:

„Ко засеје земље не обрадивши је, тај упропашћује семе, те уместо пшенице жање трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве не ослабивши тело, уместо праведности, донеће грех као род… Насупрот томе, ако неко обради земљу уз велики напор и трошак, но остави је незасејаном, густо ће је покрити коров. Тако ако тело буде ослабило постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем, смирењем, онда ће пост постати родитељ многобројног корова, душевних страсти: високоумља, сујете и дрскости“.

Познати византијски канониста Зонара каже: Пост је добра ствар, и оно што је добро нека бива на добар начин. АКО НЕКО ПОСТИ ОСАМ ИЛИ ДЕСЕТ ДАНА ПА У ЊИМА БУДЕ НЕКА СУБОТА И НЕДЕЉА – НЕ ГРЕШИ, ЈЕР СУ МНОГИ ОД СВЕТИХ ПОСТИЛИ И 40 ДАНА (ЗНАЧИ СУБОТЕ И НЕДЕЉЕ, ПА НИСУ РАШЧИЊЕНИ ЗБОГ ТОГА, НЕГО СУ УПРАВО ТИМЕ – ПРОСЛАВЉЕНИ) !

Како су постили Свети Оци; како су се спремали за Причешће

А како су постили рани оци црквени? Како су се они спремали за светињу?

Свети Теодосије Велики (11. јануар) не само што суботом и  недељом није јео уље, него тридесет година хлеба није окусио. Непрестано се борећи са својим гресима, јео је само урме, сочиво, траву и корење.

Преподобни Михаило Клопски (слави се истог дана) јео је само хлеб и воду, и то једним недељно.

Свети Антоније Велики (17. јануар) такође није окушао уље – јео је хлеб, со и пио воду;

Свети Антоније Нови Чудотворац, који је 50 година живео у пећини, није јео ништа осим траве која је око пећине расла.   

Преподобни Македоније (14. јануар) 40 година је јео само јечам оквашен у води; тек кад се разболео, узимао је по парче хлеба.

Преподобни Лука Јеладски јео је само јечмени хлеб и дивље зеље (7. фебруар).

Преподобни Роман јео је само хлеб и со (9. фебруар).

Свети Прохор Лободник (10. фебруар) јео је нафору и правио хлеб од лободе.

Преподобни Акепсим (13. фебруар) је 60 година живео под земљом, и јео само сиров грашак наквашен водом.

Преподобни Исаија Печерски (14. фебруар) јео по једну нафору сваки други дан.

Преподобни Евсевије (15. фебруар) за цео велики пост јео је само 25 смокава, иако је био болестан. Преподобни Герасим Јордански (4. март) у току Великог поста није узимао ништа осим Светог Причешћа.

Света Марија Египћанка (1. април) се до смрти хранила само зељем из пустиње. Свети Епифаније Кипарски (12. мај) од монашења није узимао ни уље ни вино.

Кад је Свети Пахомије Велики отишао код Светог Паламона да буде монах (15. мај), Свети Паламон му рече да он то не може издржати, јер они у обитељи једу само хлеб и со. Кад је дошао Васкрс, неко је ставио мало уља у со, на шта је Свети Паламон у болу уздахнуо: "Господ мој би распет, а ја једем уље".

Свети Петар Коришки (5. јун) јео је само дивље биље и буков жир.

Свети Пајсије (19. јун) причешћивао се сваке недеље, али читаве седмице није јео, осим суботом и недељом мало хлеба и соли. Често је постио и до 70 дана не једући.

Преподобни Ор (7. август) се у пустињи хранио травом и корењем. Кад му ученик рече: "Оче, данас је Пасха, треба да је и ми празнујемо", он изађе напоље и три дана, с рукама пруженим небу, мољаше се, ништа не окушајући, и тако прослави Васкрс.

Свети Јован Посник (2. септембар) од када је постао патријарх, јео само једном седмично, и то воће.

Преподобни Јевтимије Нови (15. октобар) јео је само жир и кестен.

Преподобни Еварест (26. децембар) јео је, носећи вериге, само сув хлеб, и то једном седмично. 

А КАКО ПОСТЕ НОВОТАРЦИ КОЈИ СЕ ПРИЧЕШЋУЈУ СВАКЕ НЕДЕЉЕ?!

Новотарци из ране Цркве бирају само оно што им одговара - често причешћивање, а одбацују пост и епитимије из ране Цркве

 Ако се већ „агиорит – агиорит“ позива на Кападокијске Оце, што не каже да су се код Светог Василија Великог причешћивали четири пута седмично, али је одлучење од причешћа за оне који иду код врачара било шест година, за прељубу петнаест, а за абортус двадесет? Или, ако се позивају на Никодима, правог Агиорита, и његову књигу о сталном причешћивању, што не кажу да је он давао најстроже могуће епитимије – најмање три године одлучења од причешћа, са све сухојаденијем. А шта каже он о пушењу као греху који многима изгледа као ништа? Ево шта каже:“ Свети Никодим Агиорит истиче: „Многи греси, како они које називамо смртнима, тако и остали, могу толико да завладају човеком да он постане њихов слуга – или, другим речима, слуга ђавола. О таквим људима речено је: од кога је ко побеђен томе и робује (2. Пт. 2, 19), као и: сваки који чини грех робује греху (Јн. 8, 34). Једнима влада кафа, другима – бурмутица (за ушмркавање дувана), трећима – цигарета; презасићени чемером и отровом, нису кадри ни две речи да повежу не попивши шољицу кафе, не помирисавши дуван, или не увукавши у себе облак дима. Безумници, они су заборавили да ништа не сме да опија и да поробљава наша чула, као што каже Свети Григорије Богослов: „Не развраћајте свој укус, и не подваљујте свом чулу мириса“...

Клевете против „Борбе за веру“

Самозванац - агиорит цинкарош наставља са својим откуцавањима на надлежном месту: „Недавно је неко оправдавао рад странице "Борба за веру" која осим новог календара, гласног читања литургијских молитава, презире и често причешћивање (знамо коме смета Свето Причешће), написавши да добро познаје све који уређују тај сајт почев од некаквог бунтовног Чачанина итд, и да су то "верници" који посећују канонску СПЦ (али се ваљда боре за веру прилагођену својим потребама и мерама), и да они делују по благослову оца Симеона Рукумијског. Звучи просто неистинито- рећи то за духовника таквог калибра.“

Цинкарошу одговор следи:

1.  МИ НЕ ПРЕЗИРЕМО, НЕГО ОДБАЦУЈЕМО НОВИ КАЛЕНДАР, ЈЕР ЈЕ ПРОКЛЕТ ОД ОТАЦА ЦРКВЕНИХ.

2.  МИ НЕ "ПОСЕЋУЈЕМО" КАНОНСКУ ЦРКВУ, НЕГО СМО ДЕО ТЕ ЦРКВЕ (док за вас новотарце нисмо сигурни)!

3.     ГЛАСНО ЧИТАЊЕ ЛИТУРГИЈСКИХ МОЛИТАВА СТРОГО ЈЕ ЗАБРАЊЕНО.

Свети оци против гласног читања свештеничких молитава

Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да „преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике.“

Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише: “Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће.“

Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава “божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом.“

Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара: “Божанствена и најсветија служба над службама је… издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства… Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих.“

Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, „јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају.“                   

На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да “свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије.“ Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару.

3.                МИ НЕ ПРЕЗИРЕМО ЧЕШЋЕ ПРИЧЕШЋИВАЊЕ, НЕГО ПОЗИВАМО БРАЋУ У ХРИСТУ ДА СЕ ЉУДИ НЕ ПРИЧЕШЋУЈУ БЕЗ ПРИПРЕМЕ, А ПРИПРЕМА СЕ, КАЖУ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ОТАЦ ЈУСТИН, ВРШИ ПОСТОМ И МОЛИТВОМ.

4.                ЈЕФТИНА ФОРА СА „БУНТОВНИМ ЧАЧАНИНОМ“ КОЈИ УРЕЂУЈЕ НАШ САЈТ ВЕЋ ЈЕ ОБРАЂИВАНА КРОЗ НАШ ОДГОВОР ПОКОЈНОМ ОЦУ ЈОВАНУ РАДОСАВЉЕВИЋУ. ИНАЧЕ, ИМА МЕЂУ НАМА И ЧАЧАНА И КРУШЕВЉАНА И ПРИЗРЕНАЦА И БУДВАНА И НОВОСАЂАНА И БЕОГРАЂАНА И АМЕРИЧКИХ И ЕВРОПСКИХ И АУСТРАЛИЈСКИХ СРБА, АЛ ЈЕ НАША ПЈЕСМА ИСПЕВАНА ИЗ ГЛАВЕ ЦИЈЕЛА НАРОДА (ШТО СЕ ТИЧЕ БУНТОВНИХ, НЕКИ, ДО ЈУЧЕ БУНТОВНИ, ВЕЋ ДУЖЕ ВРЕМЕ СУ СЕ УМИРОВИЛИ, ПРИПИТОМИЛИ, И ПЛИВАЈУ НИЗ СТРУЈУ, АЛИ ЈЕ ТО ЊИХОВА ОДЛУКА).

Како је „Агиорит“ разоткрио суштину новотарства!

 „Агиорит – агиорит“, несвесно, у својој пашквили открива саму суштину новотарства: ниски иконостас, гласно читање свештеничких молитава и причешће без припреме су апсолутно повезани, о чему ми, од оснивања, и причамо. Иконостас треба да буде низак да обрати пажњу на причешће свештеника у олтару, наглас се читају молитве да убеде присутне да зину пред путиром, спремни или не. Он лепо каже зашто им смета „Борба за веру“ – зато што не да да вршљају и роваре и лажу о томе како је било у „раној Цркви“, чији су епископи били сиротиња, а не људи тајкунског стандарда као данас (част изузецима). Они би да се причешћују као некад, а да живе као хедонист данас.

 „Агиорит“ – врач погађач

„Са друге стране, ако знамо да им смета гласно читање литургијских молитава које свештенослужитељ произноси, а које недвосмислено упућују на то да се подразумева да би верни који су дошли на Свету Трпезу, требало да узму и учешћа у истој - да се причесте СВЕТИМ ТАЈНАМА, ако им смета често причешћивање, одсуство високих иконостаса и преграда (појавиле се тек у 5. веку), као и много тога другог ригидног по чему су они препознатљиви, онда можда и није сасвим немогуће да поменути сајт делује по благослову о. Симеона.“            

Прекјуче је говорио да иза сајта „Борба за веру“ стоје обавештајне службе, али не зна које (а зна да стоје!!!), јуче је говорио да овај сајт држе „артемити“, а данас да је иза њега стоји отац Симеон из Рукумије... И ни за једну тврдњу ни један једини доказ. Врачу – погађачу, питај неку бабу са Кипра или из Грчке, можда ће она прецизније од тебе да погоди!

Новотарци презиру православно богослужење, зато га претварају у римокатоличку мису и протестантски митинг

Новотарци доживљавају литургију као протестантски митиниг где пастор - рекламер, а не тиховтељски и побожни свештеник, убеђује присутне да зину и причесте се, често без икакве припреме, и да верују да су спасени самим тим што су „на евхаристијском сабрању“. Ко у ово верује, лако ће поверовати у визије разних баба са Кипра.

„Борба за веру“ не износи „прљав веш“ архијереја и патријарха, већ разобличава њихова – јавно учињена – злодала против Српске Цркве

Цинкарош – агиорит(?) нас оптужује за пљување по архијерејима и патријарху, и изношење „прљавог веша“, па кеже: „Једино што се не уклапа у то, то је бизарност и злурадост са којом уредништво те веб странице блати и  пљује по Архијерејима, па и по самоме Патријарху, са колико нестрпљивости и злурадости износе и траже "прљави веш". Та таблоидност 'борбе за веру' која више подсећа на "жуту штампу", или на некакав дегутантни телевизијски "ријалити шоу", се некако не уклапа и не иде уз честитост доброг оца Симеона. Па би било лепо да то просто није истина...“

Прво, иако ценимо правоверне духовнике, никад нам није пало напамет да се заклањамо иза било чијег ауторитета и да са себе скидамо одговорност за оно што пишемо и објављујемо. Има код „агиорита“ још једна лаж: ми нисмо никад објављивали никакав „прљав веш“ (кога, код оних који се не купају сузама покајања, има колико хоћеш, али кад бисмо то кренули да радимо, где би нам крај био), него смо читаоцима на увид пружали јавно доступне чињенице. Уосталом, јесмо ли ми икада критиковали владике попут покојног Луке западноевропског? Или Јефрема бањалучког? Или Кирила у Аргентини? Или Силуана у Мелбурну? Или Доситеја у Великој Британији? Или Герасима у Карловцима? Или Василија сремског? Или Јоакима кичевског? И остале, који никог не саблажњавају својим поступцима. Али ако српски патријарх, на месту  на коме је, љуби руку архијеретику папи Фрањи (додуше, као митрополит, што га је можда и препоручило за место патријарха), хвали филм о несрећном Томи Здравковићу и ни реч не каже о Новаку Ђоковићу као окултисти и учитељу јоге, да ли је то неки „прљави веш“? А ако јесте, ко га је упрљао? Ми? Не бисмо рекли. Што се тиче „ријалитија“, за то је ваљда стручњак епископ Стефан Шарић, чији ријалити је нагло прекинут, по договору са државним властима, баш у тренутку кад је постало крајње дегутантно. Али, опет, ми нисмо криви за то, него учесник ријалити програма, који је на своје место дошао као „Цецин духовник“.

Цинкарош – опет!

Ево цинкароша опет: „Противљење благослову Владике и устројству цркве и епархије у којој борави је дотичног о. Симеона Рукумијског у једном тренутку коштало лишавања служења Свете Литургије. Да не беше покојне мати Атанасије која је отишла да преклиње и моли Владику Игњатија, да оцу Симеону дозволи да поново служи, питање је када би и да ли би о. Симеон поново ушао у Олтар. Закључак је, да се не може мимо и против свог Владике.“

У праву је цинкарош – у СПЦ је таква ситуација да не можеш ништа отвореном јеретику и фанариотском жбиру, који тврди да душа не може да постоји одвојено од тела и да ће грешници на суду Божјем отићи у небиће. Овај жбир је сада једна богата тајкунска фигура, са винсим подрумом и укусом сомелијеа, а рођен је у беди и сиротињи, као и Јован шумадијски, чувени новотарац и прогонитељ свепштенства верног  правој вери. Нико ништа не може ни бискупу Гргуру, који је, рођен испод букве у планини, почео да лети хеликоптером на Ноу Камп, да гледа утакмице, и да има зубиће вредне десет хиљада евра.

Врхунац „Агиоритове“ баналности

Агиорит - друкара на крају стиже до врхунца  своје баналности: „Оно што је стално место код свих притисака и уцена, као сада са "пелцом", је и та потреба браће и сестара који се не причешћују, да натерају и све остале да чине исто. Ми који се причешћујемо не угрожавамо ничију слободу, не приморавамо никога да чини исто што и ми...“

А кога ми приморавамо да се причешћује како су одредили светоотачки узори попут владике Николаја и оца Јустина? Где смо то ми и када рекли? Дајте бар један доказ! И како ми (и који смо то ми?) неког можемо да приморамо? Ова шака јада што је остала да се причешћује како треба, и не зине кад год новотарац истури путир, нема никаквог утицаја у СПЦ, и нигде. Епископи који су остали како треба не смеју да се јаве, да не би прошли као покојни владика Артемије и живи Качавенда, Георгије, Константин, Филарет и Јован Пурић.  А они који се причешћују по моделу „агиорита друкаре“ држе сву власт свуда – у епархијама, на теолошком факултету, у богословијама, на парохијама, и само трућкају о „евхаристијској еклисологији“, љубави и трпези и радости и како су у белим мантијама као „свети Шмеман“ и како им расту бела крила од Исусове молитве (не дај Боже да на њу хулимо, него знамо како је тешка батина ових лажољубивих лажних исихаста притворних, који, причајући о Исусовој молитви, су спремни да по глави млатну сваког ко им се не уклапа у „агенду“, али све са осмехом, онако фанариотски).

Зашто народ брани Цркву од новотарија

Ево још лажи лажногорске друкаре: „Није био мали број ситуација, када су групице верних током Литургије, иако би певница стала док свештенослужитељ изговара молитве на глас, покушавали да "покрију" свештеника, настављајући са певањем и терајући по своме. Таквих и сличних 'шизофрених' ситуација у оквиру једног парохијског храма било је итекако. Нажалост и биће их, док постоје људи који "дувају у једра" онима који су жељни препирања, тзв. опадачима своје браће и својих пастира. ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ БОЖЕ НАШ ОПРОСТИ НАМ СВИМА, И НАМА И ЊИМА!“

Верни народ чува светоотачки аманет

Народ чува светоотачки аманет,  новотарци би волели да га народ заборави:

„Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице ” Источних Патријараха 1848.год.)

Ово да се зна: народ који је певао док  се НОВОТАРАЦ ДЕРЕНЏАО ИЗ ОЛТАРА И ЧИТАО МОЛИТВЕ КОЈЕ ВЕРНИ НЕ СМЕЈУ ДА ЧУЈУ покушао је да спасе храм и Литургију од скрнављења предањског богослужења. Али, није било много таквих случајева, како измишља друкара лажни агиорит, па су побожни побегли куд који мили моји, и пустили новотарце да се деренџају из олтара на микрофон, и да се причешћују осам пута дневно, само ако желе, са све визијама баба и деда са Кипра, Крита и из Грчке, од којих је најважнија визија де ће Цариград опет бити у власти новокалендарских фанариота (мало сутра ће припасти новотарцима и расколницима). Поред толико визија, виђења и откровења, не добише бабе и деде из Јеладе ниједну визију да Грци устану против олоша ватиканског Фрање у Атини, него само један побожни и честити стари прота, кога одведе милиција у бајбокану.

Нисмо ми, друкаро лажноагиоритска, никакви опадачи било кога, него сте ви спопадачи, које је спопала лажна духовност и који спопадате људе оним што нема никакве везе са нашим светосавским и српским правоверјем. Зато и друкате: прво смо вам били „термити – артемити“, па агенти страних обавештајних служби (ваљда сте мислили на свог оца Зизјуласа) и на крају сте ударили по калуђерима који вам сметају и чије бисте скалпове радо да скинете, и докажете својим шерифима да сте уклонили „последње Мохиканце“. Али, нисте рекли – ако Бог да.

Ми вама не желимо пропаст, него покајање. Причешћујте се како хоћете и живите како хоћете – само немојте лагати народ да тако уче свеци – ни они из Кападокије, ни они после. А свако нека ради како мисли да треба. Јер нам је Бог свима дао слободу. Само је питање шта ћемо и како ћемо са том слободом учинити.