Владимир Димитријевић

УОЧИ ПРЕГОВОРА НА КИПРУ

 Године 2009, 16. октобра, на Кипру се настављају преговори Мешовите православно - римокатоличке комисије за дијалог, чији је циљ - поново јединство Рима и Истока. Сапредседавајући комисије су кардинал Валтер Каспер и титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

Од скупа на Кипру паписти очекују много, јер им Кипрани делују као „мекши“ од „континенталних“ Грка. Кардинал Валтер Каспер дао је, почетком јануара 2009, интервју Атинској информативној агенцији (преноси га „Ортодоксос Типос“ од 16. јануара 2009.) Кардинал Каспер ставља до знања да му је кипарски православни архиепископ „веома симпатичан“, и да је исти, за време посете Риму, оставио „изванредан утисак“. Такође, одушевљен је појавом цариградског патријарха Вартоломеја на концилу римских бискупа у јесен 2008, што се десило  „први пут за два миленијума“.

Враћајући се теми васпостављања „евхаристијског јединства“, Каспер каже: „Није реч о уједињавању Цркава. Православна Црква ће сачувати своју традицију. Врло је важно у каквим условима и на који начин је могуће васпоставити општење с Римом. Према томе, реч је о неком духовном обогаћењу. Није реч о суштинском ишчезнућу, растварању некога због неког другог. Реч је о размењивању духовних дарова, којих смо и ми и православни удостојени да будемо власници, с тим да се потпуно њима обогатимо, то јест једна Црква преко друге, и обе једна од друге“.

При свему томе, кардинал Каспер се не одриче унијатства, сматрајући унијате „православцима у пуном општењу с Римом.“

Наравно, све је ово само реторичка магла. Римокатолицизам себе сматра Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, док су све остале конфесије које не признају папу „мањкаве“. Године 2007, Конгрегација за доктрину вере, на чијем челу је донедавно био садашњи папа, је, с благословом Бенедикта XVI, донела документ који се зове „Одговори на питања која се тичу неких аспеката учења о Цркви“. Тај документ, објављен на папски Петровдан (а сви знамо да папа себе сматра „наследником Петра“ као „кнеза Цркве“) истиче следеће („Видослов“, 14/2007):

„1. Питање: Да ли Екуменски Концил Ватикан II променио раније (католичко) учење о Цркви?

Одговор: Није намеравао да мења, и није променио (учење), него да га развије, дубље схвати и плодније изложи.

Оно што је Јован XXIII на почетку Концила јасно потврдио; што је Павле VI поновио, и промулгирајући Конституцију Lumen Gentium овако изразио: „Најбоље могуће објашњење, изгледа, јесте рећи да ова промулгација заиста не мења традиционално учење. Оно што је Христос хтео, то исто хоћемо и ми. Што је било, остаје. Оно што је Црква вековима учила, то исто и ми учимо. Оно што је до сада самим животом садржано, сада је науком изражено; оно о чему се до сада размишљало, расправљало, и делом било контроверзно и спорно, сада је јасним учењем формулисано". У више наврата бискупи су изражавали и прихватали исти став.

2. Питање: Како треба схватати да Црква Христова субсистира (subsistere = постоји)  у Католичкој Цркви?

Одговор: Христос је „на земљи установио" једну (unicam = уникалну) Цркву и основао је као „видљиви скуп и духовну заједницу", која је од свога почетка и током историје увек постојала, и постојаће, и у којој јединој заувек пребивају сви елементи од Њега установљени. „Ова је једна Црква Христова, коју у Символу (вере) исповедамо као једну, свету, католичку и апостолску [...] Ова Црква која је основана и уређена у овом свету као друштво (societas), субсистира у Цркви католичкој, управљаној Наследником Петровим и Бискупима који су у његовом заједништву".

Субсистенција (Subsistentia=постојање) у Догматској Конституцији Lumen gentium 8, значи стални историјски континуитет и постојаност свих елемената које је Христос установио у Цркви католичкој, у којој се Црква Христова овде на земљи конкретно пројављује.

Према католичком учењу, може се исправно рећи да је Црква Христова присутна и делатна у Црквама и црквеним заједницама, које још увек нису у пуној заједници са Црквом католичком, због елемената освећења и истине који се налази у њима, (али) реч „субсистира" може се приписати само Цркви католичкој, јер се изричито односи на обележје јединства које исповедамо у символима /Верујем... једну Цркву/; која једна Црква субсистира у Цркви католичкој.

3. Питање: Зашто је усвојен израз „субсистира у" (=постоји у), а не просто реч „јесте"?

Одовор: Употреба овог израза који упућује на пуноћу идентитета Цркве Христове са Црквом Католичком, не мења учење о Цркви, него има разлог истине, што означава да се изван њених структура налазе „бројни елементи освећења и истине", „који као дар, својствен Цркви Христовој, позивају собом у католичко јединство".

„Следствено, ове одвојене Цркве и заједнице, иако верујемо да оне пате од недостатака, ипак нису лишене значаја и вредности у тајни спасења. Христов Дух, заправо, не одбија да их користи као средства спасења, којега снага произилази из пуноће благодати и истине, које су поверене Цркви католичкој".

4. Питање: Зашто Екуменски Концил Ватикан II придаје име „Црква" Источним Црквама, одвојеним од пуне заједнице са Црквом католичком?

Одговор: Концил је хтео да усвоји традиционалну употребу (овог) имена. „Пошто, дакле, ове Цркве, иако одвојене, имају праве сакраменте (=Свете Тајне) и пре свега - због апостолског прејемства - Свештенство и Евхаристију, чиме су најтешње повезане са нама", оне заслужују назив „партикуларне (=посебне/одвојене) или локалне Цркве", и називају се сестринским Црквама партикуларних (=појединачних /локалних) Цркава католичких.

„Тако, кроз служење Евхаристије Господње у овим партикуларним Црквама, изграђује се и узраста Црква Божија". Међутим, пошто је заједница са Црквом католичком, чија видљива Глава (Caput) јесте Епископ Рима као Наследник Петров, није неки споља придошли додатак партикуларној Цркви, него један од унутрашњих принципа који је конституише, звање (conditio = звање /стање) партикуларне Цркве, које имају ове поштоване хришћанске заједнице, ипак има недостатак.

С друге стране, пуноћа католицитета својствена Цркви, управљаној Наследником Петровим и Бискупима у заједници са њиме, није, због поделе хришћана, у потпуности остварена у историји.

5. Питање: Због чега се у текстовима Концила и Magisterium-a после, не придаје назив Црква хришћанским заједницама насталим из Реформације 16. века?

Одговор: Према католичком учењу, ове заједнице немају апостолско прејемство у сакраменту Рукоположења (= Свештенства), те су стога лишени конститутивног елемента Цркве. Ове црквене заједнице, које, нарочито због недостатка свештенства служења (sacerdotii ministerialis), нису сачувале изворну и целовиту суштину Тајне Евхаристије, сходно католичком учењу, не могу бити назване Цркве у правом смислу.“

Синод Грчке Православне Цркве пажљиво је изучио овај документ и упутио писмо митрополиту Јовану (Зизјуласу), као сапредседавајућем Мешовите комисије за богословски дијалог између Праовославне и Римокатоличке цркве, упозоравајући га да паписти тврде следеће:

а) Једина истинита Црква, која је сачувала аутентичне елементе које је Христос установио преко Цркве (!!!) је  „Католичка Црква“. Она је стварна и видљива Црква у току (унутар) историје, коју је Христос установио на земљи. „Католичка Црква“ је једна и једина Црква.

б) „Католичка црква“ има своју утемељеност у оној Цркви, која се налази у јурисдикцији Петровог наследника. Они епископи који нису у општењу с наследником Петровим предводе Цркве које имају извесни „еклисиолошки недостатак“. Штавише, ови „Одговори“ се усуђују да те Цркве означе као „одељене (појединачне) и помесне Цркве, чак и ако им се признају валидност Св. Тајни и апостолског прејемства.

  в) Пунота црквености је само у оној Цркви на чијем челу је папа и бискупи који опште с њим. Остале Цркве имају само „елементе црквености“.

Грчки Синод истиче да паписти само општење с „Петровим наследником“ сматрају пунотом црквености, која обитава једино у Католичкој цркви. Зато је митрополит Зизјулас замољен да пренесе свим православним учесницима скупа у Равени забринутост Грчке Цркве поводом „Одговора“ Конгрегације за доктрину вере.

Митрополит Зизјулас је, наравно, у Равени показао да га се папистичка искључивост нимало не тиче. Потписани документ то јасно сведочи. Он се, очито, није осврнуо на писмо Грчког Синода, и није папистима поставио кључно питање: да ли има смисла преговарати ако сте ви уверени да сте Црква Божја, а нама то, због непризнавања папине власти, поричете?

Још 2005, када је кардинал Јозеф Рацингер постао папа Бенедикт XVI, потписник ових редова је изразио своје задовољство чињеницом да је нови папа (наравно, јересиарх, по „опису радног места“) озбиљан човек и изврстан теолошки мислилац, дакле неко с ким неће бити компромиса. За разлику од Ивана Павла II склоног сладуњавој реторици, Бенедик XVI јасно и гласно каже да се налази на челу Универзалне Цркве, а не нечије „сестре“ или „другог плућног крила Европе“. То, наравно, није истина; али је поштено. Чим је дошао на престо, Бенедик XVI је себи укинуо титулу „патријарх Запада“, показујући и на овај начин да себе не сматра само поглаварем „западног дела Цркве“, него правим vicarius Filii Dei. С тим у вези важно је приметити да је у току католичке Страсне седмице 2008. Бенедикт XVI заменио штап Ивана Павла II штапом Пија IX, показавши тиме да ће следити његову политику. Папа Пије IX је на I ватиканском концилу прогласио догматом папску "незаблудивост" по питањима вере и увео јеретички догмат о непорочном зачећу Пресвете Богородице. Био је љути непријатељ православне Русије подржавајући антируски савез Запада и  Турске у току Кримског рата. Канонизовао је крволока унијату Јозафата Кунцевича као мученика за "јединство кршћана". Бенедикт XVI је наставио његовим стопама. 11.октобра 2009, после сусрета са руским архиепископом Иларионом Алфејевим, прогласио је за свеца надбискупа Зигмунда Фелинског такође непријатеља православне Русије и човека који је у 19. веку радио на унијаћењу у области Јаросавља. Чак су се и римокатолици зачудили његовој одлучности, о чему је писао познати часопис “Inside the Vatican” у мају 2006, из пера Гвида Хорста. Ево тог текста на „хрватском“ (у преводу Лорене Магић):

„Kada Papa Benedikt XVI. posjeti Istambul, u studenom, posjetit će kao Papa i patrijarha zapadnih zemalja. Patrijarha Bartolomeja primit će "samo" kao nasljednik Petra, biskup Rima - i stoga Papa i namjesnik Isusa Krista na zemlji. Bit će to prijateljski susreti između dvojice u Fanaru, sjedištu Patrijarha Konstantinopola. Ali to neće biti susret između dvojice jednakih. Papa Benedikt je to potvrdio kad je eliminirao svoj naziv "Patrijarh zapada"- izvan liste titula u "Papinskom godišnjaku 2006" početkom godine. Bio je to mali korak velikog značaja. Odnosi izmedu Katoličke i Pravoslavne crkve postaju sve važniji u međunarodnom ekumenskom dijalogu. Čak i kardinal Valter Kasper, predsjednik Papinskog vijeća za promicanje jedinstva kršćana je ovo primijetio. Vittorio Messori, vatikanski analitičar i jedan od najpoznatijih katoličkih talijanskih autora, formulirao je ovo na lakši polemički način nedavno u milanskom dnevnom tisku Corriere della Sera: "Pravoslavci igraju važnu ulogu u Europi. Neki biskupi su godinama pridavali jednu vrstu mistike dijalogu s protestantskim denominacijama koje su došle na vidjelo poslije Reformacije. Ali to je dijalog s duhovima. Luteranizam, kalvinizam i anglikanizam više nemaju sljedbenika: imaju učitelje, ali ne više odane. Jedini živi protestantizam postoji izmedu onih koji оbično pretjeruju: adventisti, evangelici."

Drugačija je priča s pravoslavnima.

Prošlog svibnja kardinal Kasper je čak predložio prevladavujući znak Koncila da pomogne promovirati neku vrstu praktičnog sporazuma između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve u Europi da inicira "novu refleksiju" na "evropskim kršćanskim korijenima".

Ali treba se imati na umu da je anti-katolički osjećaj u dvije glavne europske pravoslavne zajednice, Rusiji i Grčkoj, mnogo dublje ukorjenjen nego li se može pretpostavljati od prigodnih nedavnih prijateljskih gesta. S eliminacijom njegovog patrijaršijskog naslova, Papa Benedikt je pojačao prvenstvo Pape.

Već je Ivan Pavao II. potvrdio 25. siječnja 1983. da je rimski biskup "vođa univerzalne zajednice ljubavi" kao nasljednik Petra. Kao takav on štiti legitimne razlike u jednoj univerzalnoj Crkvi i osigurava da "sve što je pojedinačno i posebno ne šteti jedinstvu nego služi za jedinstvo".

Za Rimokatoličku crkvu, služba koju vrši Petar, je služba ljubavi koja garantira jedinstvo crkve i omogućuje ekumenski dijalog. Ali glavni zgoditak nije "izgladivanje razlika" nego pomirenje i solidarnost s prvenstvom rimskog biskupa.

II. Vatikanski koncil raspravlja pojedinačno sa Zapadnom (uključujući protestantsku i anglikansku) i Istočnom Crkvom (uključujući pravoslavnu i grko-katoličku): "(Ove crkve su), jedna i druga, uključene u pastoralnu brigu i vodstvo Rimskog biskupa, božanskog ustanovljenog nasljednika Petra u prvenstvu univerzalne Crkve" (Decret Orientalium Ecclesiarum, 3).

Ovo je izjava od koje papa Benedikt ne odstupa ni milimetra, i koja je teška uvreda za pravoslavce.

Ipak, Papa Ivan Pavao II. je putovao u Atenu, a Papa Benedikt će posjetiti bivši Konstantinopol ujesen. Ali, hoće li takoder putovati u Moskvu? Patrijarh postoji takoder u Moskvi, patrijarh cijele Rusije. Ovaj patrijarh, Aleksej II., je možda više otvoren, nego Bartolomej, potrebi da odbije sekularizam Zapada, ali on je također više kritički raspoložen prema Rimu, nego njegov kolega u Istambulu.

Podjela između Rima i Moskve je stvarna i ozbiljna. Ruski pravoslavni biskup u Beču, Hilarion Alfejev, koji je takoder predstavnik ruske Crkve u europskoj Uniji, u ožujku je javno govorio o svojoj nemoći da razumije zašto mu je Papa oduzeo titulu patrijarha, dok, s druge strane, čvrsto držanje titule povezuje s utvrdivanjem prvenstva, koje ustvari osporava i koči jedinstvo crkava.

Hilarion je rekao za papinske nazive "Nasljednik Sv. Petra" i "vrhovni biskup univerzalne Crkve" da su "skandalozni i neprihvatljivi za vode Pravoslavne crkve" koji ne mogu prihvatiti papinsko posezanje do "univerzalne jurisdikcije" kršćanske Crkve diljem svijeta.

Biskup Hilarion je naglasio da s pravoslavne strane gledišta, jedinstveni "namjesnik Krista na zemlji", koji vodi Crkvu u ime Krista, ne postoji. Bez promjene ovih naziva, Papa ne bi mogao utvrditi odnose s Pravoslavnom crkvom, rekao je Hilarion.

Drugi trnoviti problem između Rima i Moskve ostaje dio Ruske pravoslavne crkve, koji još slavi liturgiju prema pravoslavnom obredu, a bio je ponovno sjedinjen s Rimom; grko-katolici iz Ukrajine. Ruska crkva pridaje veliku važnost teritorijalnim aspektima njenog autoriteta. I, Ukrajina ne pripada samo teritoriju Ruske pravoslavne crkve, ali njen glavni grad, Kijev, je za pravoslavne Ruse "majka svih ruskih gradova".

Činjenica da vođa grkokatoličkih Ukrajinaca, kardinal Ljubomir Husar, premješta svoju rezidenciju iz Lavova u Kijev, uzrokuje dodatno natezanje odnosa između Ruske pravoslavne i Katoličke crkve.

Katolička lokalna crkva na tlu Svete Rusije, i s njenim sjedištima na mjestu izvora ruske pravoslavne povijesti - jest netolerantna misao za vođe Ruske crkve u Moskvi.

Nije važno koliko blizu stoje Katolička i Pravoslavna crkva na dogmatskoj razini, ili u odnosu na zapadni sekularizam, one se ipak nastavljaju ne slagati glede hijerarhijskih straktura Crkve. Eliminacijom titule "Patrijarha Zapada", papa Benedikt je stavio prste u ranu.

Već kao prefekt Kongregacije za nauk vjere, kardinal Ratzinger je naglasio rimsko stajalište o više aspekata Crkve kao zajednice. 1997. je napisao da zajednica s univerzalnom Crkvom i nasljednikom Petrom nije "vanjski element" u životu partikularne crkve, nego "konstituira jedan od njenih unutarnjih elemenata kao bića. "Od tuda je ekumenski cilj da u neprestano novom obraćanju Gospodinu, svatko može biti osposobljen prepoznati kontinuitet prvenstva Petra u njegovim nasljednicima - biskupima Rima - i vidjeti realizaciju Petrove službe kako je to želio Gospodin: kao univerzalna apostolska služba, prisutna u svim Crkvama iznutra."

A stvari koje je Joseph Ratzinger naznačio kao prefekt Kongregacije za nauk vjere, još se uvijek drži kao Papa.“

Дакле, папа је јасан: јединство је могуће само као јединство с њим као „наследником Петровим“.

Па какав то „дијалог“ воде наши јадни екуменисти?

Кога они ту лажу? Папу? Нас? Саме себе? Бога?

Недавно је др Димитрије Целенгидис, професор Универзитета у Солуну, Светом Архијерејском Синоду Грчке Цркве, а поводом скупа на Кипру, упутио писмо у коме тражи ванредни Свети Архијерејски Сабор Јеладске Цркве. У писму, између осталог, он каже да га је на обраћање архиепископу атинском Јерониму и Синоду навела чињеница да је г. Целенгидис разговарао с низом грчких архијереја, и схватио да они ни не знају о каквом ће озбиљном питању расправљати Мешовита комисија на Кипру. А питање је „улога Римског епископа у заједници (ес тин кинониа) свих цркава“. (Равенски докуменат тачка 45). Ако грчки архијереји пре кипарског скупа заузму јасну позицију по овом питању, вели Целенгидис (чији текст, иначе, у целини објављује сјајсни руски сајт apologet.spb.ru, делегација Грчке Цркве ће моћи да ту позицију брани, и неће бити потребе за накнадним саборима, који ће исправљати евентуалне грешке кипарског сусрета.

Целенгидис истиче да је расправа о улози папе вишеструко неприлична, и да се противставља „богословској и светоотачкој етици“, јер у први план не ставља догматска питања (filioque, незаблудивост папе, учење о тварној благодати) којих се Рим и данас држи. Целенгидис каже: „Ова догматска злославља одређују карактеристични облик римокатолицизма и теолошки пустоше његову еклисиологију и мистириологију, то јест суштински га лишавају најбитнијег својства Цркве, као „заједнице обожења“ човековог. Тек када постигнемо апсолутно јединство у области догматике, може се расправљати о управљању Црквом. Разлике у нашим догматима, заснованим на слову и духу Васељенских сабора, које јасно проистичу и из њихових постулата, римокатолике стављају ван Цркве, што је реалност која се емпиријски потврђује прекидом узајамног општења (православних и римокатолика, В. Д.) у Св. Тајнама. Зато није чудо што се поставља богословско питање: како да се у предстојећем теолошком дијалогу с католицима рационално расправља о институционално – јерархијском положају човека (папе), чија се личност суштински и јуридички још увек налази ван Цркве? Ипак, чак и ако би се водила теоријска дискусија о примату римског епископа, дозволите ми да подсетим на неоспорну историјску чињеницу да ниједна Црква у првом миленијуму папи није признавала ауторитет и власт на васељенском нивоу. Највиши ауторитет у Васељенској Цркви увек и једино је признаван васељенском Сабору.

У овом случају, Православна Црква никад није признала папски примат у оном виду у коме га је усвојио и протумачио I ватикански концил, који је папу признао за непогрешивог изразиоца самосвести Цркве, свом снагом га супротставивши чак и решењима Васељенских сабора. Другим речима, на латинском Западу папа је - догматички утврђујући на II ватиканском концилу своју „незаблудивост“ и претензије на власт над читавом Црквом – самовољно узурпирао место Духа Истине у Васељенској Цркви. На тај начин, са таквим поимањем еклисиолошког карактера папског примата власти, укида се не само саборни систем управљања Црквом, него, у суштини, пориче се и само присуство Духа Светога у њој“.

Целенгидис изражава наду да ће, на ванредном сабору архијереја Грчке Цркве, Дух Свети говорити кроз њих, јер је „Тројични Бог благословио да се Његова Црква законито изражава само саборним путем“.

Поред професора Целенгидиса, огласио се и Кинот Свете Горе Атонске, који је устврдио да је расправа о папском примату „неправилно изабрана тема за дијалог“, која веома узнемирава Светогорце јер се „разговара о папском примату пре но што је папа напустио своје јеретичке догмате и световни карактер (Држава Ватикан), при чему је „једини услов за расправу о првенству папе повратак римокатолика православној вери и саборном управљању Православне Цркве, а не „јединство у различитости“ догмата.

Узнемирен због најоштријих критика, митрополит Зизјулас упутио је писмо свим епископима Грчке Цркве, тврдећи да дијалог није ствар само Цариградске патријаршије, него да се с њим слажу вођства свих Помесних Цркава. Чак и врх Грчке Цркве се слаже с наставком дијалога, без обзира на деловање унијата. По Зизјуласу, „саборно су осуђени сви који се супротстављају наставку богословског дијалога зато што осуђују свеправославна решења“. Он тврди да „настојавајући само на сопственом и једино на том истинском поимању Православља, они у суштини не оспоравају православност одређене групе људи, него предстојатеља и свештених Сабора свих светих Православних Цркава“. Професор Целенгидис је оштро укорен зато што сматра да тема дијалога не треба да буде папски примат, него догматика. Те теме ће на ред доћи касније, а тему примата опет су одредили представници Помесних Цркава: „Сматрамо да је неприхватљиво викати да се Православље налази у опасности, јер Предстојатељи који га пастирски руководе не мисле као овај професор“, цинично пише титуларни митрополит пергамски, и пита се: „Куда ми то идемо Преосвештена света браћо?“.

Митрополит Зизјулас оптужује и неког теолога (који га лично мрзи!) да је лагао грчке епископе како ће унија, већ потписана у Равени, на Кипру бити објављена. Овакви, по њему, шире опасан немир у народу, кобан по јединство Цркве. Они који те гласине шире знају („ако нису ослепели због страсног, фанатичног и манијакалног саморекламерства“, вели митрополит пергамски) да ће дијалог још дуго трајати, јер има много догматских разлика, и да комисија не може потписати уједињење, него само Сабор Цркава. Ко шири гласине у Цркви, заслужује осуду (Гал. 5,10), вели љути митрополит, и патетично каже грчим епископима да носе велику одговорност јер је „ризик еклисиолошки“, пошто се не поштују „саборна решења“ и не верује се онима који испуњавају саборне одлуке него „зилотима“ Православља.

Редакција сајта apologet.spb.ru, која је ово Зизјуласово писмо објавила, указује да у њему нису изнети никакви аргументи који оповргавају Целенгидиса и остале, него је реч о отвореној претњи административним мерама онима који другачије мисле.

Но, митрополит Јован, хвала Богу, није Православна Црква. О чему би заиста требало расправљати, каже нам други митрополит, Јеротеј Влахос, у свом тексту о разликама између Цркве и папизма:

„Осим малих и нимало суштинских разлика, епископи древног Рима су увек били у заједници са епископима Новог Рима и епископима Истока, све до 1009-1014. год., када су по први пут престо старог Рима заузели франачки епископи. До 1009. год. римске папе и константинопољски патријарси били су уједињени у заједничкој борби против франачких кнежева и епископа, који су већ у то време били јеретици.

2. На Сабору у Франкфурту 794. год. Франци су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и часно поштовање светих икона. Већ од 809. године Франци су у Символ вере увели Filioque, учење о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина. Ово увођење осудио је и православни римски папа. На Сабору у Константинопољу којем је председавао Фотије Велики, а на којем је учествовао и представник православног римског папе, анатемисани су они што су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и који су у Символ вере додали Filioque. Међутим, франачки папа Сергијус Четврти је 1009. г. у посланици поводом свог доласка на папски престо додао „ Filioque" у Символ вере, док је папа Бенедикт Осми увео „Вјерују" са додатком „Filioque" у богослужење Цркве, и у то време папа је био избрисан из диптиха Православне Цркве.

3. Основну разлику између Православне Цркве и папизма чини учење о нествореној суштини и нествореној енергији Божијој. И док ми, православни, верујемо да Бог има нестворену [нетварну] суштину и нестворену [нетварну] енергију и да Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, дотле паписти верују да се у Богу нестворена суштина изједначује са Његовом нествореном енергијом и да Бог успоставља заједницу са творевином и људима посредством Своје створене [тварне] енергије, односно, тврде да у Богу постоје и створене енергије. Према томе, благодат Божија, којом се човек обожује, посматра се као створена енергија, с тим што човек у том случају не може да се обожи.

Из овог основног учења потичу и учења о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина, о очишћујућем огњу, о папском првенству, итд.

4. Осим ове основне разлике између Православне Цркве и папизма по питању Божије суштине и енергије, постоје и друге велике разлике, које су временом постале тема богословских расправа, као што су:

- Filioque, према којем Свети Дух исходи и од Оца и од Сина, са последицом да се умањује Очево једноначалство (једновлашће, грч. monarcia), да се укида савршена једнакост лица Пресвете Тројице, да се умањује Син по Својој особитости да је рођен, а ако пак постоји јединство Оца и Сина онда је Свети Дух потчињен као да није једнак по сили и по слави са осталим Лицима Пресвете Тројице, што за свој исход има да се Он показује као „неплодно" („јалово", грч. „steipro") Лице.

- употреба бесквасних хлебова у светој Евхаристији, а што одступа од начина на који је Христос извршио Тајну вечеру.

-приношење „часних Дарова" које се не извршава епиклезом, него изговарањем Христових речи установљења: „Узмите, једите... пијте од ње сви...";

-теорија да је Христова крсна жртва умилостивила божанску правду, а што представља Бога Оца као феудалног господара и превиђа Васкрсење;

-теорија о „вишку заслуга" Христових и светитељских, којима располаже папа;

-отуђење и рашчлањење постављени између Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Евхаристије;

-учење о наслеђивању кривице првородног греха;

-литургијске новине у свим светим Тајнама Цркве (Крштење, Миропомазање, Свештенство, Исповест, Брак, Јелеосвећење);

-пракса непричешћивања мирјана Крвљу Христовом;

-првенство папе, према којем је папа „episcopus episcoporum" (лат. епископ над епископима), извор свештенства и црквене власти, да је он непогрешива глава и руководитељ Цркве, коју он води као монархију као Христов намесник на земљи (И. Кармирис). Са овом идејом, папа себе сматра наследником апостола Петра, којем се потчињавају други апостоли, а такође и апостол Павле;

-непостојање саслужења у богослужбеној пракси;

-непогрешивост папе;

-догма о безгрешном зачећу Богородице и појава „мариолатрије", према којој се Пресвета Богородица уздиже до тројединог Божанства и постаје разлог који води у Свето Четворство(!);

-теорија о analogia entis (аналогија бића) и analogia fidei (аналогија вере) које влада на Западу;

-непрестана прогресивност Цркве у „откривању нових истина";

-учење о апсолутном предодређењу;

-гледиште које се односи на саму методологију познања Бога и творевине, а које доводи до мешања богословља и епистемологије.

Осим тога, различитост у пракси, која указује на вид богословља, налази се и у разлици између схоластике и исихазма. На Западу се схоластика развијала као покушај да се значење свих тајни вере истражи помоћу логике (Анселмо Кентерберијски, Тома Аквински). У Православној Цркви, пак, преовлађује исихазам тј. очишћење срца и просветљење ума (нус), да би се задобило богопознање. Дијалог између св. Григорија Паламе и Варлаама, схоластика и унијата је веома карактеристичан и показује ту разлику.

Последица свега што је речено јесте застрањивање папизма у односу на православну еклисиологију. Пошто се у Православној Цркви велики значај придаје обожењу које се састоји у заједништву са Богом, посредством виђења нестворене светлости, обожени се окупљају на Васељенском сабору и у случајевима пометње прецизно утврђују откривену истину. У папизму се, пак, велики значај придаје папском едикту и папа, заправо, стоји чак изнад и Васељенског сабора. У складу са латинским богословљем, „ауторитет Цркве постоји само онда када се учврсти и устроји папском вољом. У противном случају, он се поништава". На Васељенске саборе се гледа као на „сабрања хришћана који су сазвани под ауторитетом, влашћу и председавањем папе". Кад год папа напусти просторију где се сабор одржава, тај сабор губи моћ. Бискуп Маре је писао: „Шта може да буде оданије од оног католика који, изговарајући Вјерују, каже: верујем у једнога папу, уместо да каже: верујем у једну... Цркву".

Осим тога, „значај и улога бискупа у римској цркви није ништа више од једноставног представљања папског ауторитета, којем се и сами бискупи повинују исто као и обични верници". Према овој папској еклисиологији, од суштинског је значаја тврдња да је „апостолски ауторитет одбачен са апостолима и да није пренет на њихове наследнике, епископе. Једино је Петрова папска власт, под чијом се влашћу налазе сви остали, пренета на Петрове наследнике, тј. папе". Уз оно што је претходно речено папска „црква“ тврди да су све источне Цркве „сецесионистичке“ и да имају недостатке. Она нас према домостроју (kat' oikonomian) прихвата у заједницу као сестринске цркве, пошто саму себе види као мајку-Цркву а нас као Цркве-кћерке.

Ватикан је држава, а сваки папа је вођа државе у Ватикану. Овде је реч о антропоцентричној, световној организацији, посебно озакоњеној као световна организација. Земаљску моћ Ватикана установио је 755. г. Пипин Мали, отац Карла Великог, а у наше време признао ју је Мусолини 1929. године. Значајна је аргументација извора папске моћи јер, као што је тврдио папа Пије XI, „онај који је на земљи заменик Божији, не може да буде покоран земаљској власти“. Христос је био покоран земаљској власти, али папа то не може да буде! Папска власт установљује теократију, пошто се теократија дефинише као поистовећење световне и црквене власти у једном лицу. Данас теократска власт постоји у Ватикану и Ирану.

Веома је карактеристично оно, што је папа Инокентије IV (1198-1216) тврдио приликом устоличења: „Онај ко има невесту је женик. Ова невеста (Црква) не ступа у брак празних руку, него доноси неупоредиво богат мираз, пуноћу духовних блага и обиље земаљских ствари, величину и преобиље и у једном и у другом... Ваши доприноси у земаљским стварима дали су ми круну, епископску митру над свештенством, круну за царство која ме је поставила као Његовог представника у одећи и појасу на којем пише: цар над царевима и господар над господарима".

Према томе, постоје велике богословске разлике, које је осудио Сабор из времена Фотија Великог и Сабор из времена Григорија Паламе, а као што се види и из „Православног синодика". Поред тога, и црквени Оци и помесни сабори су све до XIX века осуђивали све прелести папизма. Ствари се не би залечиле нити побољшале ни извесним формалним извињењем које би папа понудио само за историјску грешку, будући да су његови богословски погледи били изван откривења и да се еклисиологија креће по погрешном путу: папа се, наиме, представља као вођа хришћанског света, као наследник апостола Петра и Христов заменик на земљи, као да би Христос дао Своју власт папи, док Он блажено почива на небесима.“   (Са грчког превела Антонина Пантелић)

Према томе, јасно је да од дијалога на Кипру не треба очекивати ништа добро. Јер, нити се папа одриче своје „незаблудивости“, нити су православни екуменисти способни да одбране истину Цркве Божје.

Но, о овоме се мора сведочити и говорити неуморно и свагда; јер, народ Божји и Богом вођени клир неће пристати ни на какву унију с Римом.

Текст који следи мали је допринос борби против крипто-унијатства наших дана.

Наставиће се...