На дан 13. октобра ове (2009) године, прочитао сам на Интернету чланак у Политици у коме пише како је син сахранио оца, крштеног православног верника, без опела.

  То је учинио зато што му је свештеник, који је требало да сахрани оца тражио 11,500 динара за опело. Читао сам и коментаре на тај чланак којих има бар четрдесет. Углавном се читаоци изјашњавају негативно о поступку свештеника.

Тај случај се догодио у Србији. А како је овде код нас у Америци.  Ми имамо такозвани тарифник, то јест ценовник који одређује колико се шта наплаћује. Али не држе се сви свештеници тог ценовника. Знам неке који остављају парохијанима да сами према својим могућностима дају онолико колико могу.  Други пак  имају свој  лични ценовник.

Друга страна медаље је да има парохијана који потроше стотине долара, па и више на цвеће и фотографе на венчању, а свештенику тутну у руку двадесет долара који покривају његов долазак на пробу венчања  и на венчање и обављање истога, и за огрев и осветљење и чишћење цркве после венчања. Можда зато неки свештеници  наплаћују унапред. Тако у једној парохији ко хоће да одржи парастос преминулим рођацима или пријатељима, мора да унапред плати свештенику који ће служити парастос  (има их више него један) педесет долара. Дакле, има појединих непримерних свештеника, али има и парохијана који штеде на свештеницима, али не и на цвећу и фотографима.

А има и других појава где се не ради о обредима, већ о богослужењима. Неки свештеници нису свесни колико њихово понашање може имати негативан утицај на вернике. У последње време смо сведоци организованих напора  мањине  безверника  да  огромној  већини  хришћана у  овој земљи онемогуће  слављење  Божића.  Уз  помоћ законодаваца  то  им донекле  и успева.  Ипак, верници се одупиру и славе Божић код својих кућа и у својим црквама.

Али да ли ће српски православни верници једне парохије у Аркансасу славити Божић после  писма свештеника који је администратор те парохије, али не живи у тој парохији већ има своју редовну парохију која га плаћа?  Парохјани су му послали молбу да дозволи да уколико нађу неког свештеника који би био вољан да им служи у току три дана Божића да тај дође и служи. Администратор  не би могао да остави своју парохију на Божић и да дође да служи у овој.  Али да би дозволио неком свештенику да дође и богослужи народу да прослави Христово Рођење, у одговор на молбу парохијана из Аркансаса наређује да му се најпре пошаље по сто долара по богослужењу, то јест $400 долара за четири богослужења!

На први поглед изгледа да се овде ради  по оној народној нити пас коску глође нит је другом даје. Али та изрека не одговара у овом случају, већ би тачнија била: пас  своју коску глође, али хоће и туђу!

Наводим само делове његовог писма, а копију целог текста чувам  у  архиви и имам намеру да је једнога дана објавим. У  писму  стоји:

- Да одмах ступите у везу са мном ради утврђивање датума да се одржи годишња скупштина и да ми обезбедите превоз и друге трошкове за долазак на ту скупштину;

- Свештенику коме бих ја евентуално дозволио да ме замени тамо за Божићне празнике  (свештеник не замењује њега, него би дошао да би народ могао да прослави Божић са одговарајућим богослужењима!! - ММ) припада 50% награде за једну службу Божију, тј. $100, а других 50%, тј. $100, ћете исплатити мени (укупно $200. по једној служби) и то пре него што ја одобрим  томе свештенику да ме замени.”

Е, па сада реците да ли вам ово писмо звучи као свештеничко или као писмо ГАЗДЕ чија је ПРЋИЈА парохија коју администрира?  Ако су српски православни свештеници били овакви када су Срби прелазили у Богумиле, онда знам зашто су то чинили.

А други свештеник коме су се ови православни верници обратили за помоћ и интервенцију, пише свештенику који је био вољан да оде и служи народу за Божић  без икакве награде: “То су заиста осетљиве ствари; зависи из код угла се посматрају”.

Господе, из колико углова треба посматрати питање да ли  треба омогућити српским православним верницима да могу имати богослужења на Празник Христовог Рођења, или не! Правило је да не може свештеник ићи у нечију парохију ако надлежни парох или администратор то не одобри. Тако је администратор имао право да  не дозволи никоме да дође и служи у парохији којом он администрира. Међутим, он је најпре одобрио да други свештеник дође и служи за Божић, али се онда досетио да се од свега тога може направити бизнис и зарадити која пара. Ако пароха нема, а администратор мора остати и на Божић и служити у својој парохији из ког угла треба посматрати захтев администратора да се ономе свештенику који служи да 50% награде а 50% администратору само зато што је он администратор?  Да му се плати да би одобрио да народ има богослужење за Божићње празнике и да са молитвом прослави Христово рођење? Мени се  чини да се овде ради о веома јасном случају где администратор сматра парохију коју администрира као своју личну прћију.