6. јула 1439. године у Фирентинској катедрали свечано је на грчком и на латинском језику проглашено уједињење Источне и Западне цркве, односно закључена је унија са јеретицима. 

Недостајала су два потписа :

- ефеског митрополита Марка Евгеника, који је одбио да потпише документ препун јеретичких (лажних) догмата Латинске цркве

- представника Српске православне цркве, који уопште нису присуствовали Сабору, јер је то забранио деспот Ђурађ Бранковић.

Када је папа схватио да недостају њихови потписи, разочарано је закључио:

„Ништа нисмо урадили!“

Папска власт Србима ово рушење Уније никад није опростила. Наиме, понајвише због изостанка српских представника, Унија је сасвим пропала већ 1444. године.

Под утицајем српског патријарха Светог Никона I и епископа Светог Марка Ефеског распала се унија за шест година. Од 1439. до 1444. године од 31 епископа на Истоку, њих 21 су повукли потписе и спасили образ.

УЦЕНА ДА ПРЕЂЕ У КАТОЛИЧАНСТВО

Католички мисионари су вршили притисак на деспота Ђурђа Бранковића да српски народ пређе у католичанство. Уцењивали су га да му Европа неће дати војну помоћ против турских освајача.

Папа Пије II је забележио одговор Деспота Ђурђа Бранковића италијанском мисионару Јовану Капистрану:

„Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем, него да изневерим веру својих предака“.

У СУСРЕТ КАНОНИЗАЦИЈИ И ОБНОВИ СТАРИХ ПРАЗНИКА 

Деспот Ђурађ Бранковић (деспот Георгије Вуковић како се потписивао) није канонизован. Непознато је где му се налазе мошти. 

Археолог проф. Филозофског факултета др Дејан Радичевић 2018. године је открио да је деспот био сахрањен у својој задужбини цркви Благовести Пресвете Богородице у Смедереву. Др Срђан Катић из Историјског института је 2020. године открио да се ова митрополијска црква налазила у средишњем делу Смедеревске тврђаве и била је грађена по узору на манастир Манасију - задужбину Ђурађевог претходника Светог деспота Стефана Лазаревића. То је била последња велика средњовековна ктиторија владара, који су по женској линији били изданци светородне династије Немањића. 

У Благовештењску цркву су биле 12(25) јануара 1453. године положене мошти Апостола Луке. Мошти су пренете из Епира у Смедерево после чудесног јављања Апостола Луке деспоту Ђурађу. Са благословом епископа браничевског Игњатија је објављен 2019. године научни зборник „Пренос моштију Светог Луке у Смедерево“. 

Деспоту Ђурађу се пише акатист и биће објављен на сајту „Нови Србљак“. Са ореолом светитеља приказан је још у Опленцу, задужбини Карађорђевића. 

У СПЦ још није развијена заједничка иконографија Светог Марка Ефеског и Светог патријарха Никона I. Свети патријарх Никон I је канонизован и слави се 30. августа/12.септембра.

До сада није осликана ниједна заједничка икона ова два светитеља борца против покатоличавања и унијаћења. Није им посвећен ниједан храм у Србији. 

Такође, црквени календар је и даље непотпун. И поред објављивања многих научних радова, недостају два најзначајнија национална празника:

Пренос моштију Свете Петке 1398.

(8. августа на дан Свете мученице Петке Римске) 

Пренос моштију Апостола Луке 1453. (25. јануар на дан Иконе Млекопитатељнице ) 

Није испоштована ни хијерархија у црквеном календару, што се огледа у давању предности Светом Петру Цетињском у односу на Апостола Луку. 

У праскозорје победе над екуменизмом, 

Стефан Вујчић 

дипл. иконописац Академије СПЦ