Владимир Димитријевић СРБИ У БОРБИ ПРОТИВ УНИЈАЋЕЊА
У својој „Историји Српске Православне Цркве“, др Ђоко Слијепчевић је подробно изложио борбу Срба против унијаћења. Ево шта он каже („Историја СПЦ“, књ. I, 385-339):
„Римска курија није никада престајала са напорима да на цео православни Балкан прошири свој утицај. Од политичких прилика на Балкану и од сопствене снаге, са којом је Римска курија располагала, зависила jе јачина њенога интересовања за ширење униjе на нашем простору. Она је, сaсвим разумљиво, пре свега настојала на томе да очува римокатоличке колониjе како на целоме Балкану тако исто и на нашем ужем простору, где је, још од давнина, било римокатоличких оаза. Римокатолички прозелитизам код православних Срба није био никада популаран: везе између представника Српске православне цркве и римокатоличких мисионара на подручју Пећке патријаршије биле су одраз политичког рада на ослобођењу народа од турског ропства, а не готовости да се прими унија са Римом. Од краја XVI века па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године долазило је, повремено, до додира између представника Српске православне цркве и мисионара уније, али до уније, макар у мало ширем обиму, није долазило. Будући да је Римска курија била трајно, иако некада јаче а некада слабије, један од главних заговарача борбе против Турака, морали су и представници Српске православне цркве, заинтересовани за исту борбу, ступати у додир са мисионарима и, понекада, и са римским папама. Типично је за ове додире то, да су представници Српске православне цркве били увек подстицани политичким моментом док је Римска курија овај моменат покушавала да искористи за проширивање свога верског утицаја на Српску православну цркву. У крилу ових покушаја искристалисала се тежња Римске курије да Српску православну цркву придобије за унију. Унионистичка пропаганда на Балкану појачана је од године 1577. када је папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева. Историја покушаја спровођења уније међу православним Србима дуга је, веома сложена и врло интересантна. Никодим Милаш у својој Православној Далмацији и Јован Радонић у делу Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века дали су исцрпан преглед ових покушаја унијаћења." Ми ћемо само указати на главне моменте ове дуге, веома неравне и понекда доста крваве борбе. Трагика удеса правoславних Срба била је у томе што су они, обраћајући се представницима римокатоличког Запада за помоћ у борби за своје ослобођење, били често злоупотребљавани и принуђавани да се одричу своје вере због очувања које су се и дизали у борбу против Турака. И према Турцима, против којих су устајали, и према Западу, коме су се обраћали за помоћ, Срби су, силом околности, морали бити у ставу самоодбране: сву своју снагу морали су да троше да би се могли верски и национално одржати. И прелажење на ислам и на римокатолицизам, било директно или посредством унијаћења, одводило је однарођавању. У овоме моменту, веома мало уоченом, налази се тајна унутрашњег опредељења Срба за православну Русију, која их је штитила и верски и национално. Од времена патријарха Јована Кантула сви ослободилачки покушаји српског народа, на чијем је челу стајало српско православно свештенство, наслањали су се на хришћански Запад не очекујући да ће и са те стране бити угрожавана њихова вера. Бежећи испред Турака на млетачку и аустријску територију, Срби су водили са собом и своје свештенике и свуда тамо, где би се задржали, продужавали су свој црквени и национални живот. Док су они у Млетачкој републици и у Аустроугарској, због својих изванредних војничких особина, били добродошли државним факторима, римокатоличко свештенство и домаћи сталеж нерадо су их гледали, јер њихову власт нису хтели признавати нити им давати дажбине. Уз овај чисто материјални моменат почела се, према Србима, појављивати и верска нетрпељивост, која је, повремено, добијала врло оштре облике и изражавала се кроз оштра физичка гоњења. Иако је циљ свих унионистичких покушаја током XVII и XVIII века био исти, да се православни Срби приведу у покорност Римокатоличкој цркви, нису били исти ни методи рада мисионара уније ни фактори, који су иза тога рада стајали. Алекса Ивић. је тачно рекао, да су покушаји унијаћења Срба у XVII веку били двојаки: "У аустриским пределима ширили су унију међу Србима бискупи загребачки и љубљански уз крепку помоћ државних власти; међу Србима под Турцима пропагирали су идеју уније католички мисионари, али без потпоре државне власти." На подручју Млетачке републике, уздуж целе Јадранске обале, унију су, упорно и доследно, ширили за то нарочито спремљени мисионари, које су помагале државне власти, које су се, према тренутним приликама и околностима, морале обазриво држати према српским православним масама. Не само због тога што су Срби били одличан војнички материјал, него и због сталне тежње млетачких власти да преко својих православних поданика шире свој политички утицај на Србе који су били под турском влашћу, морале су млетачке државне власти водити рачуна о томе у којој мери се смеју јавно ангажовати за унију. Иза свих покушаја ширења уније међу православним Србима стајала је Римска курија, која је покушавала да искористи војничке походе и Млетака и Аустрије против Турака. У свим овим војничким походима узимали су учешћа и Срби. Отуда је разумљиво да су српски православни патријарси, залажући се за ослобођење народа од Турака, успостављали везе и са папама и тражили од њих помоћ и не слутећи да ту помоћ треба да искупе признавањем верске власти папа над Српском православном црквом. За патријарха Јована, првог патријарха који је успоставио везе са папом Климентом VIII и, поред свих разочарења, остао дуго упоран на својој линији, рекао је Јован Радонић: "С обзиром на тешку ситуацију православних у Турској, патријарх је тражио од папе новчану помоћ, али се из папина држања јасно видело да се патријарх тој помоћи може надати само онда, ако буде пристао на унију. Међутим, ни патријарх ни епископи нису хтели прихватити унију, али је нису могли ни одбити отворено. Патријарх Јован, у својим односима са папом, истицао је тежак положај хришћанске цркве под Турцима, због чега је помоћ Апостолске столице прека потреба. Папа, пак, чекао је да се унија изврши, па тек онда да даде обећану помоћ". Патријарх Јован није могао ићи тако далеко да прими унију. У једном писму савојском херцогу Карлу Емануилу, упућеном му са велике народне скупштине, одржане у манастиру Морачи 13. децембра 1608. године, вели се, да је народ готов да га прими за свога краља и да га крунише "по закону Светога Саве и Светога Симеона и брата му првовенчанога светога краља Стефана", али се додаје, да ће они "увијек бити за велику вјеру, зашто у наше стране нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук христијански обраћао на закон римски, зашто после би могло бити велика скандала међу народом". За време управе патријарха Пајсија, човека тиха и обазрива, оживео је рад мисионара уније на подручју Пећке патријаршије. На челу ове акције стајао је учени, вредни и истрајни Фране Леонарди (de Leonardis), који је у јулу 1636. године дошао у Црногорско приморје и одатле почео свој рад. Рођен у Трогиру и добро упознат са приликама у Пећкој патријаршији, Леонарди је покушао да рад на ширењу уније постави на ширу основу. За Леонардија се може рећи, да је, прилично, веровао у обострану корисност уније, али и да је био свестан свих тешкоћа, које су стајале на путу да се она оствари. Свесрдно помаган од Конгрегације за пропаганду вере, умешан и окретан и вешт да задобије поверење чак и неких православних калуђера, Леонарди је успео да придобије за унију и цетињског митрополита Мардарија, човека вешта у лавирању и изложена тешкоћама. Уз Мардарија, се појављује и његов архиђакон Висарион, који је, исто као и Мардарије, био под сталном платом Конгрегације за пропаганду вере. Ревностан помагач Леонардијев био је и паштровићки калуђер Јосиф, коме је Леонарди завештао 200 талира. Леонардијев план је био следећи: учврстити унију у Црногорском приморју, где је било изгледа на успех, па одатле захватити целу Црну Гору, чији је митрополит већ био дао своје исповедање вере и стално обећавао да ће и лично отићи на поклоњење папи у Рим. Када то буде постигнуто, онда је требало захватити целу Пећку патријаршију и за унију задобити и самога патријарха Пајсија, човека који је, за своје време, био добро и богословски и књижевно образован. Митрополиту Мардарију била је намењена улога да буде мост до патријарха Пајсија, који није избегавао контакт са Леонардијем нити се, изгледа, устручавао да ступи у контакт са папом. Митрополит Мардарије није смео да изађе патријарху Пајсију на очи, него је слао архиђакона Висариона, који је био веома окретан и умешан човек. Сам Мардарије, иако је био дубоко загазио у воде уније, није имао куражи да учини најважнији корак: да оде у Рим, него је целу ствар отезао док није сасвим пропала. Глигор Станојевић брани Мардаријев поступак и вели да га је на то натерао тежак положај цркве под Турцима. "Када испитамо, вели он, узроке ради којих је дошло до преговора са Римом о унији, као и ток самих преговора, онда нам је јасно да је тежак положај цркве под Турцима приморао цетињског владику да ослоном на Рим нађе излаз из тога положаја. Овај тежак положај цркве у Црној Гори пао је у вријеме када је Римска курија развила велики рад у овим крајевима. Отуда и покушај зближења између цетињског владике и Рима. Али, циљ је био различит. Римска курија је била заинтересована, свакако из политичко-вјерских разлога, за проширење свога утицаја у овом дијелу Балкана. Она се надала да ће преко владике Мардарија успјети да и патријарха придобије за унију. У том смислу Леонардо је чинио сугестије владици Мардарију." Леонардију је требало шест година стрпљивог рада док му није успело да се сусретне са патријархом Пајсијем. До састанка између њих двојице дошло је, према изворима Конгрегације за пропаганду вере, или крајем октобра или почетком новембра 1642. године. "Преговорима са Леонардијем руководио је лично патријарх Пајсије, помогнут, можда, двама или трима епископима, најближим члановима Синода, и придворним калуђерима. Из докумената види се и то да су патријарх и његова ужа околина били доста спремни да у догматским питањима полемишу са ученим теологом Леонардијем." Леонарди је од овога састанка са патријархом Пајсијем очекивао ако не пристанак на унију са Римом а оно, сигурно, бар једно јасно формулисано исповедање вере, које би потписао патријарх Пајсије и које би било доказ да се патријарх одрекао разлика између православне и римокатоличке цркве. Пајсије то није учинио, али није ни прекинуо контакт, јер му је "због тешких времена у којима се тада налазила српска црква, нарочито стало било да из Рима добије материјалну помоћ". Све што је Леонарди успео да постигне у Пећи било је једно синодско писмо папи Урбану VIII у коме се истиче, да се патријарх Пајсије и српски епископи држе онога што им је предато од светих апостола и од седам васељенских сабора. "Патријарх са околином доказивао је да додатка filioque нема у Символу вере како су га утврдили и признали првих седам васељенских сабора, чије је одлуке признала и примила и Римска црква. За њих је, тврдили су они, меродаван текст Символа вере, како је он утврђен на другом Васељенском сабору у Цариграду 381. године." У складу са традицијом православне цркве патријарх Пајсије је био спреман да папи призна primatum honoris и као доказ своје готовости за сарадњу јавља, да шаље са Леонардијем своја два калуђера, архимандрита Вићентија и еклисијарха Јефтимија, који ће доћи у Рим. У писму патријарх Пајсије моли папу да му одговори да ли је добро оно "што држимо као предано нам од светих апостола и светих сабора ... да би били једно стадо и један пастир". "Као што се види, патријарх Пајсије је овим писмом оставио отворена врата за преговоре. Иако су у дубини душе, и он и околина му, дубоко били уверени и одлучни да никако не попуштају у догматским питањима, ипак су тражили даља обавештења из Рима, да би онде одржали добро расположење према себи, и, евентуално, добили тражену помоћ за пећки манастир." Из једнога писма Конгрегације за пропаганду вере патријарху Пајсију од 30. јуна 1645. године, види се да она није била задовољна Пајсијевим писмом па га упућује на барског надбискупа (Леонарди је 23. маја 1644. године постао барски надбискуп), који ће га умети обавестити о свему. Као барски надбискуп Леонарди је имао титулу и primas Serviae, што је само могло подићи његов углед код присталица уније. "Конгрегација упорно истиче да је православни Исток допао турског ропства што није примио унију с Римом, у погледу потреба Пећке патријаршије не одговара ништа одређено. Она ће, поручује Конгрегација, повести рачуна у своје време, тј. онда, када патријаршија буде примила све захтеве Конгрегације, или онда када се буде потчинила Риму." Почетком септембра 1645. године умро је надбискуп Леонарди, а патријарх Пајсије је, у октобру 1646, отишао на поклоњење у Јерусалим, а вратио се тек у јуну 1647. године. У преговоре са Римом није се више упуштао: умро је 2. новембра 1647. године. На сцени се појављује патријарх Гаврило Рајић, са српске стране, и Павлин Демски, унијат из Украјине, са римокатоличке. Демски је требало да иде у Пећ и да тамо отвори латинску школу за спремање младих монаха, али од ове школе није, изгледа, било ништа. Демски се, због страха од Турака, највише задржавао у Приморју, одакле је слао Конгрегацији лажне извештаје. За време Павлина Демског нису ни цетињски манастир ни Пећ били средишта унионистичке активности, него манастир Морача, који је, према једном мало веродостојном извештају, тада имао "на стотине монаха и много села и поседа". Унионистичка активност Павлина Демскога везана је за личност патријарха Гаврила Рајића и за рад два сабора, који су, наводно, одржани у манастиру Морачи. Држи се да је први од ова два сабора, одржан 1. фебруара 1648. године, аутентичан: са овога сабора послата је једна посланица папи. Ова посланица има доста знакова неаутентичности. "Синодално писмо је састављено веома невешто и доста збуњено. Има у њему израза које тешко да би могао употребити православни калуђер. Тако се место речи калуђер, монах, употребљава реч редовник, место речи милостиња лемозина, место митра, коруна јерискупска. Неке реченице, опет, чудно су стилизоване." Са овога сабора био је послат будимљански епископ Пајсије у Рим, јер, наводно, патријарх Гаврило, који је изабран на овом сабору, није могао да напусти земљу. Овај Пајсије се помиње 1639. и 1645. године као будимљански митрополит. Он би могао бити исто лице са Пајсијем, кога Павлин Демски помиње у једноме своме писму Конгрегацији из 1654. године, које године је требало да буде одржан Други морачки сабор, чија се аутентичност оспорава. Будимљански епископ Пајсије морао је пострадати године 1648. Да ли су га Турци ухватили, или је био потказан од једнога свог калуђера, није јасно. У поменутом писму Павлин Демски вели, да је патријарх Гаврило, пред одлазак у Русију, наредио ваљевском митрополиту Јефтимију да сазове сабор у Морачи, који је морао да одреди изасланике за Рим, "да онде изјаве да је патријарх с клиром спреман да изврши што папа буде наредио". Овај сабор је, наводно, одржан 1. децембра 1654. године. На сабору су изабрани игуман манастира Мораче Максим и калуђер Циртирион (?), да оду у Рим и папи изразе оданост. У саборској посланици се вели, да се патријарх Гаврило не налази у земљи, али да "има жељу и љубав светоме вишереченоме престолу и да хоће да уместо себе пошаље свога епископа да се поклони и да узме благослов". И Никодим Милаш и Јован Радонић су утврдили, да је овај морачки сабор измислио Павлин Демски. "Све то", вели Радонић, "изведено је, наравно, без знања патријарха Гаврила, херцеговачког митрополита Василија Јовановића-Острошког и митрополита ваљевско-ужичког Јефтимија". У вези са посланицом, послатом од стране првог морачког сабора, стоји према истраживањима Душана Берића, и лажни царевић Јован Васиљевић-Шујски под чијим се именом скривао варалица Тимотеј Акундинов, звани Тимошка. Он је, по Берићу, заједно са Паштровићким калуђером Јосифом Бечићом, саставио синодско писмо. "Само пак писмо јасно нам говори да су Тимошка и Паштровићки калуђер Јосиф обманули братство манастира Мораче." Према изворима из архиве Congregatio de propaganda fide за унију је радио и епископ захумско-херцеговачки Василије Јовановић (1639-1671). Василије је пре 1639. године био требињски епископ, а 1651. године добио је од патријарха Гаврила (27. новембра 1651) епархију, која се звала "Никшић, Плана, Колашиновићи и Морача". Доста опширан приказ живота и рада владике Василија дали смо још 1940. године и томе би се данас имало мало шта додати. По нашим истраживањима не може се рећи, да је владика Василије примио унију са Римом, као што је то, још 1913. године, доказао Никодим Милаш. На основу писма папе Александра VII владици Василију Јовановићу од 1661. године и Василијева писма папи Клименту Х од 3. јануара 1671. извео је Јанко Шимрак своју тезу о унијатству св. Василија. Шимракову тезу подвргао је критици и Јован Радонић. Иако није био тако резолутан као Милаш, Радонић је оспорио унијатство св. Василија Острошког. Мотиве Василијева ступања у везу са папом, Радонић, који верује у аутентичност поменутих писама, видео је у настојању да добије било какву материјалну помоћ. "Као и у ранијим случајевима, митрополит Василије се, преко калуђера Ћирила, приближио Риму гоњен материјалном бедом и невољом." Писац књижице Римска пропаганда, где је објављен текст писма св. Василија папи Клименту Х од 3. јануара 1671. године, одриче могућност да је св. Василије могао пристати на унију. Св. Василије је умро 28. априла 1671. године и као сигурно се може узети, да се он тада није налазио у манастиру Св. Богородице у Требињу када је ово писмо писано (а тако стоји у писму). Од године 1651. св. Василије није резидирао у манастиру Тврдошу, где је, за овај део Херцеговине, дошао за владику Арсеније, а не Авакум, како то тврди Јанко Шимрак. У време, о коме је овде реч, св. Василије није био требињски епископ. За патријарха Максима се зна, да се није упуштао у везе са мисионарима уније, него је настојао да и од римокатолика, који су били под турском влашћу, купи порез. Иако је, због настале политичке ситуације, одржавао живе везе са Млецима, патријарх Арсеније III Црнојевић биће у пуној мери суочен са опасностима од уније тек после пресељења у земље северно од Саве и Дунава. У земљама северно од Саве и Дунава, које су биле под аустро-угарском влашћу, наметање уније православном српском живљу вршено је много пре масовног пресељења Срба под патријархом Арсенијем Ш Црнојевићем. На досељенике, који су се тамо настањивали још од половине XVI века, вршен је притисак да пређу или директно на католицизам или бар на унију. Државне власти су биле ревносни помагачи при овоме послу. Од јесени 1625 године почео је јак притисак на православне у Жумберку. У то време налазило се ту око 2000 Срба под оружјем, у Славонији их је било 6000 а у Приморској граници 1000. Сви су они били везани за своју веру и власти су због тога морале водити рачуна да не пренагле у натурању уније. Петар Љубић, ректор загребачке језуитске колегије, предлагао је, "да се у Загребу оснује један семинар на трошак доњоаустриских земаља и да се у тај семинар доводе жумберачка српска деца, сиромашна и без родитеља, да се тамо подуче католичкој вери и церемонијама. Ова деца, кад сврше школу, имаће задатак, да своје сународнике изведу из заблуде и приведу у крило католичке вере". Почетком XVII века примио је унију, иако под веома нејасним околностима, епископ Симеон, кога је хиротонисао патријарх Јован Кантул. Симеон је, 12 децембра 1611 године, стигао у Рим, отуда се вратио, али његово држање према унији није касније било јасно. Упоришта православља у тим крајевима били су манастири Гомирје, Марча и Лепавина, које су посећивали српски патријарси. Око манастира Марче вођена је дуга и оштра борба он је одузиман од српских православних калуђера и поново им враћан. Било је православних калуђера, који су привидно примали унију, да би је одбацили чим им се укаже погодна прилика. Упоредо са ослобођењем крајева северно од Саве и Дунава од турске власти долазило је и ширење уније. "Кад је после победе над Турцима код Харшања, 12 августа 1687, Барања била очишћена од Турака, почеле су језуите веома жив рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају Језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15 000 душа. Заузимањем другог Језуите, Фрање Равеса, извршен је, 18 јануара 1690, у Печују свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам". За унију је радио Јов Рајић, игуман манастира Ораховице, брат Лонгина Рајића, кога је, 30. марта 1688. године, цар Леополд I поставио за унијатског владику у Срему. После Рајићеве смрти цар је, 31. марта 1694. године, поставио за његовог наследника Петронија Љубибратића, који је раније био генерални викар београдско-сремског митрополита. Петроније је био брат митрополита Симеона Љубибратића, који је касније отишао у Боку Которску и тамо умро између 1696. и 1702. године. Љубибратић је, једно време, живео у Сент-Андреји, где су га католички кругови придобили за унију. "Кад је примио унију, именовао га је папа за сремског бискупа и поверио му задатак, да сузбије православну веру у Срему." И пре него што је, присиљен неповољним развојем догађаја на ратиштима, прешао у земље северно од Саве и Дунава, патријарх Арсеније III је морао да зна каква све опасност православним Србима прети од унијаћења. Због тога су патријарх и народне старешине затражили од цара Леополда I привилегију, "којом ће се нарочито зајемчити слобода православне вере и слобода избора патријарха, и којом ће бити обухваћен укупан православни живаљ с једне и с друге стране Дунава и Саве". У привилегији цара Леополда I од 21. августа 1690. године садржане су биле све ове гаранције. Оне су биле поново потврђене и у царевој привилегији од 4. марта 1695. године. У овој се привилегији каже, да је обећано, "да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у световним стварима ослобођење од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити". Стварност се, међутим, показала сасвим друкчијом. Ј. Швикер је имао право када је рекао, да су ове "црквене привилегије биле католичком клеру па чак и неким световним државницима и верски ревносним аустриским војсковођама оштар трн у оку па су Срби, убрзо после њиховог преласка, били узнемиравани унионистичким покушајима, којима су се они под вођством ратоборног патријарха Црнојевића одлучно супротстављали из чега су настајали сваковрсни немири, свађе па чак и побуне". Патријарх Арсеније III није могао да спречи да на унију пређе наречени епископ јегарски и великовардарски Јефрем Бањанин, кога је кардинал Леополд Колонић задобио за унију. Године 1698. Јефрем је дао кардиналу Колонићу исповедање вере и обавезу да лично оде у Рим, где је стигао у лето 1699. године. Јефрем је, 13. јула 1699. године, поднео папи Иноћентију XII опширну представку на латинском језику, коју му је други саставио. Јефрем није био задовољан пријемом у Риму па се касније одрекао уније, био ухапшен и ослобођен тамнице. Разочаран и онемогућен под управом патријарха Арсенија III, Јефрем је прешао на подручје, које је било под Турцима, где га је патријарх Калиник I "примио врло радо и поставио за свога егзарха, па се епископ Јефрем, као такав, настанио у манастиру Павлици". Јефрем се није, прелазећи на унију, руководио неким дубљим верским убеђењем: када није могао добити епархију која му је била намењена, јер ју је већ био заузео унијатски епископ Јован Јосиф, а није хтео да буде трајно ни викарни епископ, Јефрем се одлучио да пређе на унију, али се и ту разочарао. Шта су саветници бечких царева, нарочито они из црквених кругова, мислили о привилегијама које су били добили Срби, види се најбоље из информације, коју је цару Јосифу дао кардинал Колонић о представци патријарха Арсенија III од марта 1706. године. Кардинал је заступао мишљење, да су Срби погрешно схватили привилегије, које им је дао цар Леополд и да их погрешно тумаче, "те изводе, да је по гласу истих њима дозвољено не само да сада ,шизматици' буду, већ да као такви, тј. одељени од католика и римске цркве, и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, јер не само, да то Света наша католичка вера забрањује, него је одлучно противно и самом државном разлогу; па искуство нас довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због тога и по другим крајевима света. Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом, од које се, уосталом, и онако много не разликује". Цар Јосиф се морао руководити државним разлозима и није усвојио мишљење кардинала Колонића, него је, 7. августа 1706. године, потврдио народне привилегије. Унија је била помагана и у земљама јужно од Саве и Дунава, које су од 1718. до 1739. године били под аустроугаском влашћу. Ревносан помагач уније, решио је цар Карло VI још 20. маја 1718. године, да се у новозадобијене крајеве пошаљу мисионари уније и да им војне власти морају у свему бити с руке. Званични став државних власти био је, да се православни само толеришу а католици да се помажу. "Православни су добијали потпуну слободу вероисповести у селима и градовима, где становништво није измешано са католицима, а где је измешано, ту је била слобода већ сужена. Инструкција је нарочито наглашавала да треба радити нарочито на унији православне и католичке цркве и то опрезно: не преоптерећивати свет сувишним бројем свештеника и мисионара, јер му је то тешко издржати; а затим да треба из Турске привући што већи број хришћана." Према царској Резолуцији од 3. јануара 1726. године у Србији су се могли досељавати само католици за које је те исте године била обновљена Смедеревска бискупија, али је бискуп резидирао у Београду. Јаком притиску да пређе на унију био је изложен и митрополит Мојсије Петровић. Из два писма принца Кантакузена, једно од 31. децембра 1729. а друго од 17. јануара 1730. године, дознајемо да је митрополит због тога позиван и у Беч. У овим писмима, која су била показана и руској царици Ани, се јавља, "да су српског митрополита позивали у Беч и чине на њега страшан притисак, да би примио унију. Међу осталим сретствима употребили су и ово: царев исповедник позвао је Кантакузена, као једноверца митрополитова, па захтевао од њега, да оде митрополиту и да му каже, како цезар жели видети га као унијата, после чега учиниће га кардиналом и сав српски народ биће срећан. Дали су Кантакузену и кардиналску капу, да би је показао митрополиту". Митрополит Мојсије је ову понуду одбио. И митрополит Вићентије Јовановић имао је да се носи са оштрим насртајима уније. Због насилног унијаћења избила је 1735. године буна у Бихорској жупанији; у Великом Вараду тражио је унијатски протопоп Мелетије да сахрањује православне мртваце, а бискуп је хтео да узима десетак и од православних свештеника. Онима који неће да приме унију узапћивана су имања и обећавано им је да ће им се вратити ако приме унију. Тражило се од православних да празнују римокатоличке празнике. Епископима је брањено да посећују своје епархије. Године 1741. угарски сабор је закључио да православни Срби не могу имати никаквих поседа у Хрватској и Славонији, нити могу обнашати какве државне службе. Последица овога насртања на верску слободу Срба у Монархији било је масовно исељење Срба у Русију: од 1751. до 1753. иселило се око 100.000 Срба из Монархије што је почело да озбиљно забрињава царицу Марију Терезију. Тек када ју је митрополит Павле Ненадовић уверио колику је велику штету Монархији нанело ово одсељавање Срба, царица је попустила у својој унионистичкој ревности. Да би се предупредили епископи од евентуалног примања уније, Синод Карловачке митрополиjе на својој седници од 3. јула 1750. године донео је одлуку, да новоизабрани епископи, и сви они који касније буду бирани, "дају реверсе, да ако по, ђаволскому савјету у унију пређу, неће ничега покретнога или непокретнога од епархије и из резиденције тражити и да се неће без знања архиепископа и Синода задуживати, да неће месо јести нити ће то допуштати својим млађима и монасима; да неће без благослова архиепископа и Синода тражити другу епископију, иначе да буду од сана и причешћа одлучени". Све ово показује да је Ј.X.Швикер имао право када је рекао, да је бечки двор био трајно заузет за превођење православних на унију. Унија је, вели он, била "Lieblingsidee des Hofes" и главни извор сталнога страха за слободу вере. Дворска Депутација израдила је, 20. октобра 1753. године, један план за брже спровођење уније међу Србима. План је предвиђао појачани надзор над православним свештенством, које је требало одвојити од народа. Митрополиту је, 2. новембра 1753. године, наређено, да се ни он ни епископи ни православни свештеници не смеју, било јавно било тајно, одупирати спровођењу уније. Чињеница да је митрополит већ 5. новембра послао епископима један распис о овоме показује сву тежину положаја у коме се налазио и он и цео народ. Митрополит је поново, 14. јула 1757. године, био опоменут под претњом најстроже казне, да не сме ометати спровођење уније... Од године 1769. почиње се ометати одлазак српских православних свештеника у Русију: пасош за одлазак у Русију могла је издати само влада у Бечу. Године 1774. забрањено је свако одлажење српског православног свештенства из Аустро-Угарске у Русију. Иринеј Фалковски, који је као студент дуго времена провео међу Србима и Угарској, забележио је 1781. године, да још увек није било престало принуђавање Срба да пређу на унију. Због оштрих мера, вели Фалковски, било је Срба који су, да би избегли гоњења, прелазили на унију. "Много већи број међу њима," вели он, "био је готов да и крвљу посведочи своју веру не плашећи се ни окова, ни тамнице, а ако примете да епископи њихови, изабрани општим пристанком, на било који начин, по царском савету, постају склони унији, прете им да ће их побити камењем." Могућност да се тако што деси није била искључена. У једној представци Срба из Будима 1706. године, упућеној црквено-народном сабору, држаном у манастиру Крушедолу, стоји у четвртој тачки: "Ако би неко од нашега народа и црквеног клира или епископа или било какав други црквени човек постао унијатом римске цркве, такав да се одвоји од нас и да буде лишен својих функција, да не би стварао конфузију у народу као што се то до сада дешавало и чинило." Принуђавање православних да примају унију попустило је издавањем "Толеранц-Патента", који је објавио цар Јосиф II 25. октобра 1781. године, а који је у јесен 1782. године објављен народу. Ово попуштање није означавало и крај присилног унијаћења. Оно је продужено и кроз цео XIX век у нашим крајевима, који су били под влашћу Монархије. Царски саветници, обично црквени људи, настојали су на томе да се упражњене православне епархије не попуњавају као ни парохије, које остану без свештеника: на тај начин ће народ, лишен свештенства, лако моћи бити задобијен за унију. Типичан пример за ово је упутство, које је језуита Гаврило Хевенеши 1707. године поднео цару Јосифу I. За ово упутство рекао је Јован Радонић да је мајсторски састављено. "Предвиђена је у њему свака могућност, која би могла наступити када се не би попунило достојанство архиепископа, те се одмах означује и сретство, којим би се незадовољни српски народ могао примирити и обманути... Тек са признањем римокатолицизма, или бар уније, могли су се Срби сматрати као прирођени грађани у ћесаровини. Без тих услова важили су они као некултурни, сирови дошљаци и странци, као веома погодан материјал за ратовање, који треба експлоатисати, али којима дане повластице ваља смањити и напокон укинути, јер се Србима као шизматицима апсолутно није никада веровало." (http://www.borbazaveru.info/content/view/1334/30/) Дакле, наш народ је херој и мученик православне вере и искреног антипапизма. Зато се и сада, више но икад, борба против новоунијатства мора водити, еда би нас они препознали кад их, после смрти, сретнемо с оне стране гроба. Као што говори Свети Марко Ефески: „Ако немам ништа да изнесем пред Христа на Суд, бар „да изнесем православну веру“. О „мешовитој комисији“ Новомиленијумска истораја Цркве, као што видимо, била је умногоме историја борбе против папизма. А онда су дошли екуменисти из Цариграда (од патријарха Мелетија, преко Атинагоре, до Вартоломеја) и Москве (попут митрополита лењинградског Никодима, који је у Руску Цркву својевремено увео у интеркомунију с Римом), и преговарају, преговарају, преговарају. Придружили су им се екуменисти из осталих Помесних Цркава. И они су преговарали, преговарали, преговарали, у „дијалогу љубави“ који није био и дијалог Истине. Садашњи челник овог дијалога, титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас) одавно је осмислио заобилазну стратегију преговора с Римом: расправљати о ономе што нас спаја, а не о ономе што нас раздваја, и све договорено одмах примењивати у пракси. Основа за преговоре је источна (Зизјуласова) „евхаристијска еклисиологија“ и западна (постконцилска, Де Либакова) „евхаристијска еклисиологија“. Од Минхена, преко Баламанда, до Равене, дијалог је вођен уз заобилажење Истине. Паписти су остајали паписти а православни екуменисти су све више заузимали непредањске позиције. Неки, који су се ипак згнушали пред лицемерјем Ватикана, повукли су се из тзв. „дијалога“ (рецимо, митрополит аустралијски Стилијан из Цариградске патријаршије, гневан зато што је Ватикан, упркос договору из Баламанда, одбио да се одрекне унијатства; он је оштро критиковао митрополита Зизјуласа, који је унијатима допустио учешће у раду Мешовите комисије.) На крају, дошло се до кључа свих кључева – расправе о улози папе у „Васељенској Цркви“. Скуп у Равени 2007, који је напустио архиепископ Иларион, представник Руске Цркве, због ватикановских претензија Фанара, ову тему, тему pontifeks-a maximusa-a увео је на велика врата у Цркву од Истока. Хвала Богу, реакције нису изостале. Православни су се пробудили, и дигли свој глас у одбрану „вере једнпут предане Светима“ (Јуд. 1,3). Митрополит пирејски Серафим о папизму Баш у доба кад су православни екуменисти „екуменисали“ с папским екуменистима у Равени, грчке новине „Православна штампа“ (већ поменути „Ортодоксос Типос“), објавиле су отворено писмо митрополита пирејског Серафима надбискупу острва Сирос, Франциску Папаманолису, у коме је овај храбри грчки владика исповедио своју веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову и разобличио „ватиканлије“ као вукове у јагњећој кожи. Писмо преносимо у целини, с уводним коментаром редакције часописа „Православна штампа“: „ВИ НИСТЕ ЦРКВА, ВИ СТЕ ЈЕРЕС У писму новинама „Православна штампа“, папски бискуп острва Сирос, изложио је веома строге критике против Митрополита Пиреја, који је изјавио да је папизам „створио атеизам“. Папски бискуп је такође окарактерисао новине као „немилосрдне“ у погледу својих позиција по питању паписта. У одговору на такав наступ папског бискупа, Митрополит Серафим Пирејски је одбранио Православну веру. Изјавио је да је Црква једна, и то она Православне вере; нагласио је да је папски бискуп у заблудама; подвукао је чињеницу да је папизам јерес; подсетио га је на папистички криминал везан за 800,000 Православних жртава (Срба) у Хрватској; поставио је разна питања папском бискупу и својом наступом је одбранио и новине „Православна штампа“, које имају одлучан став према хришћанским јересима. Крајем јуна 2007. године, „Православна штампа“ је у једном од својих чланака похвалила мишљење и рад Високопреосвећеног Митрополита Серафима Пирејског. На предлог читалаца, био је позван да објасни своју позицију по питању папизма, јер верни народ тада још није био чуо да говори по том питању. Високопреосвећени Митрополит је одговорио у писменој форми, и то су новине објавиле као главни чланак на насловној страни, 7. јуна 2007. године. У изјави, Митрополит је нагласио да Православна Црква треба да прекине свој теолошки дијалог са папистима и другим јеретицима; говорио је против екуменизма и изјавио је да је папизам, као јерес, положио темеље атеизму. Изјаве Митрополита у новинама су се збиле у време када је Архиепископ Христодулус био у болници, а његов заменик је изјавио своје неслагање са позицијом Митрополита Пиреја. Исто неслагање показали су и остали Архијереји папофили, јер се Митрополит о римокатолицима није изјаснио као о „расколницима“, како многи јерарси мисле да треба, него као о јеретицима. Неслагање је такође јасно изражено и у писму које је папски бискуп Сироса, г. Франциско Папаманолис послао Високопреосвећеном Митрополиту Пиреја. У том писму, он је „замерио“ Православном Митрополиту због позиција које је изнео у новинама „Православна штампа“, истовремено окарактерисавши новине као „немилосрдне“ у поређењу са другим новинама, у погледу хришћанских конфесија и екуменизма. Папски бискуп је „оптужио“ Митроплита Пиреја за раскол са Архијерејима Грчке, јер је наводно изнео мишљење које је у супротности са њиховим, по питањима папизма и екуменизма; надаље, да је у директној супротности са позицијом Архоепископа, што је он изјавио још док је био у болници. У истом писму, као право дете Ватикана, он „проналази дипломатију љубави“ намењену уједињењу, и наглашава све што је еклесиолошки и теолошки разматрано на острву Тинос. Он такође наглашава да је све што Митрополит Пиреја изражава засновано на столећима дугим предрасудама, митрополитовом, тобож „неисправном“, схватању папистичких учења, и недостатку правог познанства између њих. Митрополитов одговор је динамичан, документован и наглашено отачки. То показује да Митрополит Пиреја неће жртвовати истину Православне вере, у име „дипломатије љубави“, остајући веран наслеђу светих и богоносних Отаца. У свом одговору, Митрополит Пиреја: · Брани новине „Православна штампа“ за позиције које држи против папизма и екуменизма, подвлачећи да је папски бискуп неоправдано неправедан према новинама, и да оне само чувају све оно на чему је Православна Црква заснована. · Изјављује да је папизам јерес, а не црква, и да је папски бискуп у заблуди. · Упозорава да љубав без истине нема суштину и да је због тога несврсисходна. · Поставља серију питања, којима се показује због чега је папизам јерес. · Подсећа га на множину оних који су убијени од стране папске јереси, током „свете“ инквизиције, крсташких ратова, као и Хрватске, у којој је Ватикан у потпуности био одговоран за клање 800,000 Православних Срба. · Подсећа га на друга дела убиства папизма, којима су убили чак и Бога. · Указује на примере папских јереси. · Доказује да папизам мења дух, искривљује Нови Завет и онемогућава спасење, које је пострадали Син и Логос Очев донео, управо због нетеолошких догми (фарисеја). · Подвлачи застрањивања папизма, која га и учинише да буде јерес. · Позива папског бискупа, као и његову самопроглашену „цркву“ да се врате једном и једином Телу Христовом, где ће наћи благодат и опроштај. +++ ПИСМО МИТРОПОЛИТА СЕРАФИМА Митрополит Пиреја, Серафим Пиреј, 25. октобра 2007 Његовој еминенцији бискупу Франциску Папаманолису у Сиросу Ваша еминенцијо, Примио сам Ваше писмо у време када је канцеларија Пирејске Митрополије била затворена и жао ми је што касним са одговором на њега. Молим Вас за опроштај. Зато што Вас истински љубим, баш као и сваког другог човека, пишем Вам ово са наглашеном смерношћу пред Саздатељем Цркве, Исусом Христом, не зато да бих оправдао своје позиције због којих сте ме критиковали (јер оне нису моје, него су позиције Недељиве Цркве Божије, које сам ја, најмањи од свих, само пренео на папир, на захтев новинара из братства Свегрчког православног савеза, који сте Ви погрешно окарактерисали као наводно „екстремистичке“, мада се они само позивају на оно што је Једна, Света, Недељива Саборна и Апостолска Црква канонизовала и проповедала у задњих 20 векова), него да бих Вам рекао оно што разумемо: да је Црква Христова, у којој „Дух свети постави владике да пасу цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап 20,28), она Црква првог миленијума, чији је непрекинути историјски континуитет Православна Саборна Црква, а да се одвајањем кроз познати раскол, Ваша религиозна заједница, одвојила од благодати Живога Бога, тумарајући од јереси до јереси, од заблуде до заблуде, искривљујући поруку спасења оваплоћеног Сина Божијег, свргнувши речима и делом оно што је успоставио Син и Логос Божији, својим надумним Крсним страдањем и својом пречистом Крвљу. Самим тим је јасно да теорија „сестринских цркава“ и „теорија грана“ коју сте спомињали у тексту Вашег писма, и „Петрова догма“ коју је Ваша религиозна заједница недавно објавила у циркуларном писму „Dominus Jezus“, немају ништа заједничко са Неподељеном Црквом Апостола, Светих Отаца и седам Васељенских Сабора. На основу тога, можете лако схватити да следећи одлуке Неподељене Цркве, од које се Ваша, јересима опхрвана религиозна заједница одвојила, нисам у могућности да се сложим са Вашим заблудама, и да морам да Вам кажем, због братске љубави, да се варате сматрајући се „епископом Цркве Божије“. Међутим, и поред тога што сте себе тако погрешно дефинисали, ипак сте духовно одговорни за све верне вашој заједници, који обитавају у расколу и јереси. Љубав без Истине је потпуно без своје суштине, и због тога је ваша изјава: „Никада нисам престао да говорим мојим верницима да нема оправдања за заборављање на љубав – чак ако се ради и о одбрани Истине“, потпуно необјашњива, јер ако истински љубимо некога, не напуштамо га у његовом јадном стању заблуде, пуштајући га да верује да је у праву. Целих хиљаду година смо имали исту веру, исти поредак, исту Евхаристију, исте догме, исту духовност и Богу окренуте подвижнике, са Васељенским Саборима и Пентархијом као јединим ауторитетима. Шта се заправо десило да се све то променило? Зашто Вас то питање није заокупило у последње 33 године, од када сте бискуп ваше религијске скупине? Због чега првих хиљаду година, ваша учења о: јурисдикционом примату римског папе, његовој непогешивости, о чистилишту, индулгенцијама, о вишку заслуга, о безгрешном зачећу, нису постојала? Зашто је на Апостолском Сабору у Јерусалиму, сабор Апостола доносио одлуке, а не (по вашем садашњем учењу „председавајући колегијума“ Апостола) Свети Апостол Петар? Зашто је Седам Васељенских Сабора одржано на Истоку, у заједници са онда Православним Епископом старога Рима? Зашто 28. канон Четвртог васељенског сабора Неподељене Цркве упоставља једнаку част столици старог Рима и Новог рима (Цариграда)? Када и зашто сте ове ствари одбацили? Зашто Вас оне не преокупирају, ако не као клирика, онда барем као умну особу која ишчекује „осми дан“ и која зна да сваког од нас чека крај на овом свету. И шта ћете рећи, питам се, Саздатељу Цркве, Господу, за све оне људе које је убила ваша јерес („света инквизиција“, „свети ратови“, „крсташи“) у име некакве чистоте вере, за сав тај криминал од кога се Ви нисте оградили, и, што је још важније, за напуштање поруке слободе, љубави и изабраности од Сина Божијег који се жртвовао на Крсту? Недавно сте канонизовали кардинала Алојзија Степинца из Загреба у Хрватској, човека који је стојао иза фашистичких усташких хорди Анте Павелића (коме је Ватикан помогао да побегне у Латинску Америку) и тиме оправдали крвопролиће 800,000 Православних Срба. Нисам Вас видео да сте тада протествовали, нити да сте се оградили од тога, иако служите „Цркву Христову“ 33 године. Ако та хладнокрвна убиства сматрате за „благословена“, онда је „бог“ који би их прихватио као таква, за нас Православне био потпуно бескористан, непотребан и небитан. Због тога сам написао оно што вас је посебно огорчило, а што сам потпуно свесно написао, да је „папизам поставио темеље атеизму“. Прво је поставио темеље протестантизму а после тога и атеизму, јер је почео да служи богу који је постао заштитник криминала, религијских ратова, крвопролића и патњи. Да ли треба да Вас подсетим на 29,000 побијених Хугенота оне трагичне ноћи на дан Светог Вартоломеја? Да ли треба да вас подсетим на гробове такозваног 100-годишњег верског рата? Ко је спалио Јованку Орлеанку на ломачи? Била је то „света инквизиција“, тј. папска столица, која ју је спалила као неког опседнутог демонима, да би је после канонизовала. Поновићу на мало другачији начин питање које је поставио мој благословени претходник, Архиепископ Серафим: Да ли су то дела Цркве као чувара Божијег Откровења? Они који Вас истински љубе, имају обавезу да Вам кажу истину о Цркви, јер би Вас иначе препустили заблудама Ваше вере, без икакве бриге о Вашем вечном спасењу. Због тога, чврсто верујем да учешће Цркве у вашем (екуменском) покрету и „теолошким дијалозима“ наноси штету Вама и вашим верницима, јер вам даје погрешни утисак о некаквом признавању (од стране Православне Цркве) и покриће за ваше погрешке, и оставља вас у тами ваших бескорисних догми. Закључили сте у Вашем писму да су моје догматске позиције различите (од других Архијереја) због мог писања: „Дозволите ми да Вам кажем да се оно што сте представили као учење Католичке цркве не проповеда у Католичкој цркви, као што се не проповеда ни све оно што је написано у школским књигама о скоријој религијској историји, а што је довело до тровања невиних студентских душа и створило нетолеранцију.“ Уместо да Вам одговорим на те Ваше нетачне и, самим тим, погрдне речи усмерене на моју маленкост, цитираћу Вам само два пасуса, поред небројених јереси Ваше религиозне заједнице, из књиге „Катихизис католичке цркве“ (Ватикан, издање 1996. године) који је широко у оптицају. На страни 332 пише: „ΙΙΙ Чистилиште. Сви они који умру у благодати и пријатељству Божијем, а који нису потпуно очишћени, чак иако су сигурни у своје вечно спасење, подлежу очишћењу након смрти, како би постигли потребну светост неопходну за улазак у радост небеску“, а на страни 454 пише: „Χ Индулгенције. Учење и пракса индулгенција у Цркви је уско повезана са резултатима Светог сакрамента покајања. Индулгенције су опрост пред Богом за временски ограничене казне преступа заповести, за које је кривица већ избрисана; опрост који верник са добрим намерама и под одређеним условима, може задобити кроз активности Цркве, која будући да је посредник искупљења, раздаје и поставља својим ауторитетом богатство заслуга Христа и Светитеља. Индулгенције могу да се примене на живе, као и на мртве.“ Није ли тачно да је оваквим догматским позицијама јуридички елемент уведен у Цркву? Није ли тиме спасоносно дело Господа представљено као случај трговине између човека и његовог Творца? Није ли милостиви Господ, који ништа не потребује, који нема страсти и који је изнад сваког утицаја света, гнусно облаћен, ако Га представимо овако, као нечасног трговца? Целокупни дух Хришћанства је измењен; Нови Завет као нови савез између Бога, света и човека је измењен; спасење које је донео распети Син и Логос, Син Божији је измењено; а све због оваквих нетеолошки утемељених учења. И моје позивање на на ваше јереси су само „нагађања“? Можете ли објаснити (на бази ваших поменутих трагичних веровања), зашто су цариник и блудни син били оправадни, а не фарисеј и старији син из приче? Надаље, како то да је без икаквог облика задовољења, или покајања, блудница ухваћена у прељуби, избегла казну каменовања? И како то да је први који је ушао у Рај био разбојник са десног крста? И што је још важније, има ли игде спомена о судским извештајима о нечијем раду у Његовом винограду? Да ли сте заборавили Његове властите речи о „злим слугама“? Ово моје писмо није никаква критичка студија о небројеним јересима у Вашој религијској заједници, него само дајем неке примере. Од великог броја ваших заблуда, одабрао сам још једну, коју сте обукли у облик догматске исправности. Говорим о новој догми безгрешног зачећа Богородице, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године, и да не бисте тврдили како то учење није ваше, цитираћу га из поменутог катихизиса, у којој се налази на страни 163: „Кроз векове, цркви је постало јасно да Марија, она која је била благодаћу обдарена, од Бога је била искупљена још од времена свог зачећа. Ово се исповеда догмом Безгрешног зачећа, коју је прогласио папа Пије IX, 1854. године: благословена, Вечна Дјевица Марија је од првог момента њеног зачећа, благодаћу и посебним чином Свемогућег Бога, на основу заслуга Исуса Христа, Спаситеља људског рода, била сачувана нетакнутом од било каквог трага провродног греха.“ Ако је ова јерес о „безгрешном зачећу“ Приснодјеве Марије истинита, можете ли нам рећи на који начин је она онда пренела људску смртност на своју овапоћену личност, и са изузетком греха, и на Бога Сина њеног? Да ли сте се икада замислили над овом својом заблудом и запитали да ако је неким случајем истинита, онда би смрт Сина Божијег морала бити „попримљена“, јер смртност не би била пренета на Његову људску природу? Можете ли да схватите трагичност ваших веровања? У праву сте што осећате романтичну одговорност за садашњост и за будућност. Међутим, нигде нисте споменули грешке из прошлости, нити сте их уопште препознали као грешке. А многе од њих трају до данас. Да ли би признавањем грешака прошлости, папска „непогрешивост“ можда била пољуљана? Нажалост, осуђени смо ако не препознамо грешке прошлости, а поготово ако их поновимо у будућности. Управо за њих Ви имате романтичну одговорност и осећаје, као што сте и споменули. Јер за све то споменуто, најбољи лек је смерност, љубав и божанско озарење, што је неспојиво са папском безгрешношћу, којом је Ваша еклисиологија подређена. И на крају, још један пасус Вашег писма налазимо да је неприхватљив, а у коме сте покушали путем вербалне манипулације, да посејете раздор и неслогу са Високопреосвећеним Архиепископом Атине и све Грчке, г-дином Христодулосом, који је добро познат по свом учтивом, помирљивом држању и истинском осећању љубави. Према томе, Ваше писмо је непримерено, будући да се осврће и на болест Високопреосвећеног, који успркос ваше интерпретације, остаје неуздрман и чврст у речима оца Козме Атолског, Патријарха Неохеленске нације, кога он често цитира, а који је увек говорио мудро и јасно, баш као и многи Свети мученици и Оци Цркве, од Светог Марка Ефеског и Кирила I Лукариса, па до српских новомученика из двадесетог века, који осудише и унизише папски трон и вођу јереси, челника тог трона. Завршићу ово писмо позивом да напустите латинске јереси и вратите се неподељеној Саборној Цркви првог миленијума, чија су: вера, теологија, аскетизам, духовност, поредак, истина и традиција непрекинуте и чуване током векова, кроз њену историјску наследницу – Православну Саборну Цркву. Скините са ваших очију копрену хиљадугодишњег инославног живота, и прибројите се Једној, Светој, Апостолској, Неподељеној Саборној Православној Цркви, коју „ни врата Пакла не могу надвладати“, и вратите се једном и једином Телу Христовом, где ћете наћи милост и опроштај. У ишчекивању Вашег повратка, са љубављу и добрим жељама, Митрополит †Серафим Пирејски“ Ово писмо изазвало је велику пажњу у Грчкој, али и у читавом православном свету, показујући да и данас има пастира који нису најамници, и не беже кад вуци крену на њихова стада (а камоли да сарађују с вуцима у духовном клању и распуђивању Богом им поверених оваца.) Реакција монаха Мојсија Светогорца Један од најугледнијих духовних писаца савремене Грчке, монах Мојсије, међу првима је реаговао на Равену. Подсећајући на лицемерје Ватикана, који је, у својим „Одговорима“, устврдио да „Католичка Црква гарантује спасавање верника, јер је она та Црква коју је основао Исус Христос“; отац Мојсије је указао на тобожњи „комплимент“ „ватиканлија“ (израз владике Данила), који су Православну Цркву назвали „поштованом“, док су за протестанте рекли само да су „религиозна заједница“. Отац Мојсије је оптужио православне епископе да ћуте на „опасан и неоправдан“ начин. Подсетио је на чињеницу да се, сасвим неочекивано, огласио митрополит Стилијан, који је двадесет година био сапредседавајући Мешовите богословске комисије и који ју је напустио да више не би учествовао у тој „непривлачној игри“. Он је својевремено био студент Јозефа Рацингера, и веома га је поштовао као теолога и човека, али се запањио када је и он, као папа, постао „проповедник“ средњовековних митова папства“. Митрополит Стилијан је, пише отац Мојсије, рекао и ово: „Када бисмо међу нама свагда имали Христа, према јеванђелисти Матеју, онда нам не би био потребан ни Његов намесник, ни Његов представник. Папа се сматра јединим представником Бога на земљи, и, наравно, непогрешивим, духовним и световним Владарем. Христос је дошао као смирени слуга, а папа као силан, горд, страшни прогонитељ. Он је водио ратове, изазвао крижарске походе, ужасну Вартоломејску ноћ, хиљаде жртава православних Срба, благосиљао је покоље, тоталитаризам, империјализам, колонијалне системе, синкретизам, екуменизам, па чак и ционизам“. Чак два месеца пре Равене расправљало се о папском примату, али, како каже митрополит Стилијан, у атмосфери „завереничког ћутања“. Отац Мојсије Светогорац, поводом теме примата, подсећа: „Пошто не постоји јединство вере, првенство части ником се не може признати. Историјске чињенице првог миленијума заједништва непроменљиве су и нема никакве потребе да се опет редигују и редефинишу. Озбиљно питање унијатства уопште није расправљано/.../ Папистичка теорија еклисиолошке универзалности и искључивости, тобожње непотпуности еклисиологије православних – неприхватљива је. Папска дипломатија је пажљиво порадила и над текстом документа из Равене. Православни су се опет повели за љубављу без истине. Питање унијаћења одложено је. Питање тумачења папског примата, повезаног с непогрешивошћу, одложено је, ради анализе. Буквално као да га сада треба прихватити. Реч је о мешању несмесивог, о озбиљној збрци, о великој издаји, о претварању Православља у унијатство, на шта, по њему, Света Гора никако неће пристати. Проф. др Јован Корнаракис о Равенском документу као „образини теолошког дијалога“ Теолог Др Јован Корнаракис, заслужни професор Атинског универзитета, у свом чланку „Равенски документ – образина теолошког дијалога“ („Ортодоксос Типос“, 30.9.2007.) читаоце подсећа на већ помињани документ ватиканске Конгрегације за доктрину вере из јуна којим пунота црквености пребива само у Католичкој цркви, као и на писмо СА Синода Грчке Православне Цркве упућено митрополиту Јовану Зизјуласу тим поводом. Корнаракис ту оштро упозорава да „адресат посланице Светога Синода, Преосвештени Пергамски, није баш најбољи представник Православне Цркве, који би имао јасну православну самосвест када би се супротстављао папским лукавствима, чији је циљ да се дијалог претвори у служење папиним претензијама на власт над Православљем! Напротив – Преосвештени Јован је познати екумениста, склон да призна католичке погледе на првенство папе. Он је још у Бозеу у Италији изјавио да је Цркви неоходно првенство папе. Уз то, митрополит Јован је – поклоник западног августиновског богословља, а његове заблуде је недавно разобличавао уредник часописа „Italia Orthodossa“ Г. Каралис“. Корнаракис даље истиче да документ из Равене врло вешто скрива папине намере према Православљу и да се маскира у некакав уџбенички, школски текст, како то није. Лицемерје овог дијалога, сматра атински теолог, види се већ у првом делу 4 параграфа Равенског документа, где и представници Православне Цркве и паписти изјављују да за себе сматрају да су Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Корнаракис пита: „Како може Православна Црква, која никад није одступила од истинског предања, да схвата себе као Једну и Истиниту Цркву, а папски теолог „цркве“, оптерећене мноштвом јереси, да у исти мах тврди да је Једина и Истинита Црква – Католичка – Папска Црква, и да се православни с тим саглашавају? Ко се ту коме руга?“ Православни су, по Корнаракису, улетели у замку да се радују томе што имају право да тврде да су они Црква, и да тако „бране Православље“. У ствари, млак, екуменистички апологета омогућује непријатељима Цркве да устврде како су се православни сами прогласили Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, мада то није „историјска чињеница“. Корнаракис подвлачи: „Православна Црква није сама, на сопствену иницијативу, у неком часу себе почела да назива Једном и Истинитом Црквом, него је, будући Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, била окарактерисана као православна. Непосредно после појаве аријанаца, хришћани су се аутоматски поделили на верне Једне Свете Цркве (то јест, православне) и јеретике, аријанце! Црква која је саму себе прогласила за „Једну, Једину и Истиниту Цркву“ је – папска Црква! Терет јереси, које је она сабрала на своју главу, „православном“ учеснику у богословском дијалогу у Равени није смео да дозволи да се сагласи с таквом дефиницијом!“ Писмо митрополита пирејског Серафима поглавару Грчке Цркве Ревносни служитељ олтара Господњег и бранитељ православне вере, митрополит пирејски Серафим, упутио је 27.маја 2008. године писмо архиепископу атинском и све Јеладе, кир Јеротеју, и члановима СА Синода Грчке Цркве. Повод је био устоличење Димитрија Салахаса за поглавара грчких унијата, чиме је Ватикан поново показао да презире православне и њихове канонске територије, и да му је метода унијаћења и даље најдражи начин „општења“ са „источним шизматицима“. Иначе, унијата Салахас је члан Мешовите комисије за дијалог, и веома грлат представник Ватикана. Ево митрополита Серафима: „Најсветијем Архиепископу Атинском и све Грчке Јерониму, Светом Синоду Атине. Најсветији Архијереји, Након постављања новог бискупа Унијата Грчке, спроведеног по одлуци римског папе Бенедикта XVI, пре три дана, потврђено је без икакве сумње, да јеретичко папистичко безаконо збориште, како би то назвао блаженопочивши духовни отац наш, Архиепископ Серафим, није променило свој зверски однос према недељивој Православној Саборној Цркви, од које су се одвојили, имајући небројене падове, систематски искривљујући догмате, јерархију и етос недељиве Цркве. Исто тако, устоличење Г. Деметриоса Салахаса на бискупску столицу непостојеће Унијатске цркве Грчке, у самом центру Атине, 24. маја, уклања маску са такозваних пријатељских односа и теорије „сестринских цркава“, и открива истинско наказно лице папизма, које је искасапило истину вере и демонски истрајава у својој проклетој грешности. Због тога, имамо обавезу и дужност да поново подвргнемо разматрању, за недељиву Саборну Православну Цркву, срамни документ из Равене, као и даље учешће наше ауткефалне цркве, која је овим чином директно нападнута од палог Рима, у дијалозима који су у току, као и наше учешће у иди-ми-дођи-ми јеретичкој организацији Светског Савеза такозваних „цркава“, као и да испитамо да ли је корисно или не, наставити са учешћем у другим дијалозима са инославнима, јер се плашим да је једина ствар у којој ћемо успети – пружање алибија њиховим вођама, кроз њихову наводну једнакост са Богом створеном недељивом Православном Саборном Црквом. Произвођење и устоличење новог унијаског бискупа у Атини, поставља сваког од нас, пред историјску одговорност и скромно верујем да је дошао последњи час да се реагује на ову срамоту нанету части недељиве Православне Саборне Цркве, коју је извршио пали Рим. Свакако да се сећате трагичне слике коју смо могли видети на телевизији, службу коју је римски папа Јован Павле II држао под ведрим небом, када је театрална група негрка унијата певала на Грчком, са очигледним циљем, екуменистички уздижући папистички трон, у присуству поглавара аутокефалних Православних цркава. Због тога, уз сво дужно поштовање, и вашу сагласност, да се овај најновији проблем укључи заједно са другим питањима, у регуларне дневне расправе Синода Архијереја, који ће се окупити у октобру месецу, и да уводну реч узме највећи мислилац и најбољи теолог који је написао многа дела, драги, у Христу брат наш, Митрополит Јеротеос Нафпактски и Световласијски, који са овим предлогом још увек није упознат. Ваш најоданији, у братској љубави и уз сво дужно поштовање, последњи у Христу брат, †Серафим Пирејски“ |