ДИЛАН ИЛИ ДАМАСКИН

Новинар Веља Павловић био је човек који је, својом емисијом „Духовници“, забележио приче многих значајних лица новије историје СПЦ. Био је, на свој начин, православни хришћанин. Он је за "Новости" 2019. године говорио о свом стваралаштву, узорима, емисији "Духовници", потрази за Богом. Он је рекао да му је узор и "сарадник" у стварању "Нивоа 23", био часопис "Ролингстоун", који се појавио крајем шездесетих, у златном добу рокенрола:

“Тај концепт је да читав свет, па и културу у њему осећам рокенрол срцем. За 27 година, колико траје емисија, готово све се променило око нас - од телефона и рачунања времена до јеловника и моралних принципа. Променили смо и неколико држава у којима живимо не мењајући место боравка, од СФРЈ до Републике Србије. А рокенрол је остао једна од ретких духовних дисциплина које нису компромитоване хиперматеријализмом.....Сада сарађујем са ТВ продукцијом Епархије бачке и њиховим "Верским програмом Србије", који годинама производи "Верски мозаик", "Верски календар" и "Верски недељник". Са њима сам за Студио Б радио емисије 2012. Сарадња се наставља на новом, вишем нивоу.”

Није необично ни да патријарх српски поводом смрти једног таквог човека изјави саучешће, нарочито ако је био пријатељ с покојником. Да занемаримо коришћење твитера од стране патријарха (као, баш сам „кул“, имам твитер налог, као и папа Фрањо), али треба видети како је патријарх Порфирије то саучешће изразио:

„Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.  Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.“

Изјава патријараха Порфирија прожета је световношћу – покојник је „култни телевизијски новинар“, који је имао „култну емисију“. Ако тај израз користе полуписмени новинари, који култ праве од празноглавих и лажних величина, патријарх српски и професор теолошког факултета, ваљда зна да реч култ значи богослужење. У целом саопштењу, осим помена Господа Васкрслога, све остало о одласку у вечност дато је у стилу секуларних прича о томе како је „тамо супер“, и како је лако ући у рај. Све блиста, све сија, врата су отворена. А митарстава нема, јер патријарх Порфирије каже да их нема. (?)                                                        

Као да за покојника, па макар био и светац, није најважнија молитва, о којој се пева на опелу, које је већим делом из пера преподобног Јована Дамаскина. Прва од његових стихира је: „Која то сладост живота остаје нетакнута тугом?..“ Оне изображавају брзину којом живот протиче, пропадљивост и ништавност свих земаљских добара. Као супротност пролазном и пропадљивом, у заповестима блаженства са тропарима набрајају се духовна блага и блаженство оних који су та блага стекли. Затим се, после прокимена: „Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја“, читају Апостол – Посланица Солуњанима, зачало 270 (1. Сол. 4, 13-17), и Јеванђеље по Јовану, зачало 16 (Јн. 5, 25-30), који објављују о васкрсењу мртвих.

Авај, патријарх српски нам није поменуо Дамаскина, него песму Боба Дилана из 1973, јер наводно Веља Павловић „куца на небеска врата“  (Кnockin’ on heaven’s door). Ево целе песме:

Mama, take this badge off of me
I can’t use it anymore
It’s gettin’ dark, too dark for me to see
I feel like I’m knockin’ on heaven’s door

Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door

Mama, put my guns in the ground
I can’t shoot them anymore
That long black cloud is comin’ down
I feel like I’m knockin’ on heaven’s door

Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door

Ево шта каже Боб Дилан: „Мама, узми ми ову значку, не могу више да је носим, постаје превише мрачно да бих нешто могао да видим, као да куцам на небеска врата. Куцам, куцам на врата раја. Мама, закопај ми пушке, не могу више из њих да пуцам, велики црни облак се спушта, чини ми се да куцам на небеска врата“.

Какве ово везе има са православним опелом, изјавом саучешћа, учењем о смрти и вечном животу?

Српска Црква живи у доба рок-архијереја, попут патријарха Порфирија и владике Ћулибрка. А рокенрол значи „треси се и љуљај“. Док се свет тресе и љуља, нама би били неопходни стабилни духовни вођи. Нема их, па нема. Слушаћемо све више рок цитата у њиховим обраћањима. Ваљда им је досадио Јован Дамаскин, па су бољи Штулић и Боб Дилан.