header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота Матеја Матејић: Јауци из јама (поема) Штампај Е-пошта
петак, 16 октобар 2009

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

 ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Јауци из јама

I

 Ко ће једном јауке да скупи

Што и данас још лутају Дрином?

И каквим се освештаним чином

Злочин брата може да искупи?

 

Ко ће једном да преброји мртве

Што за веру живот свој су дали?

Ко ће моћи да ожали мртве,

И чиме се смрт невиних жали?

 

Колико би трајало опело

Да се сваки мученик ожали?

Где би нашли тол’ко сузно врело

Којим би се братски греси спрали?

 

Коло смрти око нас су вили,

Младост су нам и осмехе крали

Док су јоште у пупољку били,

А ми смо их браћом својом звали!

 

Кад ће Дрина све нам тајне рећи

Да се смире мученичке кости?

После тога, ко ће бити већи:

Ко освети или ко опрости?

 

II.

Оставимо гусле, јер уз њих се поје

О слави и чојству, а друго је ово.

Видиш, чак и данас људи се још боје

Да реч једну кажу, да бар једно слово

О крвавом пиру напишу. Не смеју

Да свој прст на кривце без бојазни пруже

И оне што руке на злочину греју

И Богу и свету за недела туже.

 

Живели смо скупа и браћом се звали,

Збратимљени судбом, а стварно два света.

Баш у име Бога они су нас клали,

Јер нам веру мрзе и она им смета.

Но усташки злочин још се увек велом

Прикрива од света, веле: слоге ради...

Будућност се (чија?) на ћутању гради,

Прошлости се мртвој још  табана челом.

Но ћутање грех је! А и ради чега

Да ћутимо или говоримо тише?

Само право братство може после свега

Да исцели ране и да мржњу збрише.

И зашто се, реци и по праву којем

Оне силне муке, крв, сузе и жртве

Умањују тиме што се мере бројем?

Број и седмоцифрен само вређа мртве.

Читати о томе да је некад неко

Хиљадама деце без милости клао

Звучи као бајка чудно и далеко

Сваком оном ко ту децу није знао.

 

Снег црвен од крви и избе у пламу,

Оштар мирис креча из безданих јама,

Тела која греју оштру, хладну каму,

Верници што горе усред светога храма,

Тужна, пуста поља, неоране њиве,

Деца-сиротани што лутају збегом

Да пронађу мајке ако су још живе,

Па лутају пољем огрнута снегом;

Беспомоћни поглед  мајке која гледа

(Док јој се у болу само срце кида)

Смрт свирепу свога невинога чеда -

Са свих тих страхота број вео не скида.

 

Онај који памти те невине мртве

Као уклет тужи, о покоју машта,

Безпреболно жали мученичке жртве,

Немоћан да казни, немоћан да прашта.

Сећање је њему и дужност и казна

Што га као црна сенка свуда прати,

И реч братство њему смешна је и празна

Док се стари злочин кајањем не плати.

 

Но кајања нема и неће га бити.

Закржљале свести убица су неме.

Не, не вреди злочин још ћутањем крити!

Подигнимо тешки вео, већ је време!

Убица је било много, а међ’ њима

Грех највећи носи (ма да није клао)

Непогрешни Кривац из древнога Рима

Јер крвавом пиру није на пут  стао.

 

III.

На небу није било знака

Да, као некад оку јави

Долазак царства силе мрака

И буде весник грозној страви.

Можда су слутње знаци били

Скривени на дну срца жена.

Можда су људи свесно крили

У тамном куту својих зена

Ужасну слику свога сутра

Што као лопов, као сена,

И као магла хладног јутра

Ка њима клизи, да к’о стена

Поклопи снове, наде сатре

И живот стуче и име затре.

 

IV.

Све су их као стоку

Догнали у свети храм

У српском месту Глини.

С тихим јецајем жена

Што болом срце пара

Усташа плео се смех.

 

Људи мукама вични

Судбину своју знају

Ал’ ћуте и чекају,

А већ се дим и плам

Дизао право к небу

Из цркве и олтара...

 

Путир, звездица, дискос,

Антиминс, свете твари,

Усташе газе ногом.

Одежде, крст и књиге

По поду леже свуда.

Стежу се зуби, прсти...

Српска се раја крсти,

Моли и чека чудо,

Нада се страсно, лудо...

Ал’ чуда нема.

Све јаче сукља дим и плам

Све бешње гори свети храм.

 

Понека жена јеца.

Поглед немоћних људи

Молбено Христу блуди.

Тако је самрт жетву жњела

У мученичком светом храму,

Тако су слаба људска тела

Била предана бесном пламу

У малом месту Глини.

 

V.

Дечије лепе очи,

О, топле, благе очи

Препуне царства другог

Где нема људских звери.

Очи, небеске кћери,

Очи живота жељне,

Очи с крваве ниске,

Очи, јауци наши!

Људи су (људи? звери!)

Пунили бурад вама.

Људи су танке ниске

Красили, очи, вама,

Па сте са танког конца

Гледали зверства њина.

Људи су очи ове

Носили свуда собом,

Пред њима мајке клали.

 

Очи су дечје, мртве,

Још једном смрћу мрле

Кад су свечане мисе

Служене Вишњем Богу

После покоља страшних.

Очи су смех и песму

После јаука страшних

Слушале, па су мртве

Поново сузе лиле.

 

Очи дечије лепе,

Очи вађене ножем,

Очи с крваве ниске,

Еј, очи, очи, очи...

  

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.