(Текст из фребруара 2010.)

Они који у Српској Цркви највише трубе о љубави, на делу пројављују мржњу. Један од њих је „епископ љубави“ Игњатије Мидић (на слици).

Још 2002. године дотични се Епископ својски постарао да први клирик у Епархији браничевској, који се усудио да делом покаже да није безусловно послушан, на својој кожи осети ватру епископове сажежуће љубави. Ово је била страшна опомена и свима осталима, који су имали намеру да крену истим путем. Порука Епископа Игњатија била је јасна: најбоље је бити слуга покорни и овца бесловесна!

Наиме, те се године у Браничевској епархији збио прогон свештеника Љубише Илића, који је први међу клирицима Епархије браничевске (и у целој СПЦ) у учењу Еп. Игњатија препознао јерес (овде:), и осмелио се да то Епископу у очи каже. Само рашчињење свештеника Љубише не би било ништа необично и несвакидашње (и не доносимо закључке о исправности одлуке Епископа Игњатија), али је начин његовог прогона достојан највећих холивудских криминалистичких филмских остварења. Иако је прогон оца Љубише Илића био такав да би се могла читава књига написати, ми ћемо се овом приликом задржати само на кључним детаљима.

Због одбијања о. Љубише да се повинује акту Еп. Игњатија и повуче се из своје парохије, у чему је имао подршку народа, Епископ у помоћ позива полицију да његове одлуке спроведе у дело. Видевши јаке полицијске снаге како се приближавају црквеној порти, свештеник Љубиша се пење на звонару и почиње снажно да звони, како би обавестио народ (такав је договор имао са мештанима) да се опасност приближила. Такође је претио да ће скочити са звонаре уколико полиција покуша да га применом физичке силе спусти са ње. Истовремено је проклињао све оне који покушавају да га избаце из парохијског дома на улицу са супругом и двоје мале деце. Све ово  код полицајаца буди саосећање са страдањем оца Љубише и његове породице, и они се, уверивши да нема никаквог кривичног дела због кога би била потребна њихова итервенција, већ да се ради о унутарцрквеном питању,  повлаче са лица места.

Не могући, дакле, ни уз помоћ полиције да протера свештеника Љубишу, Еп. Игњатије приступа реализацији плана „за крајњу нужду“. Елем, у помоћ позива тројицу браће, свештенике, од којих је један у то време био под забраном чинодејства. Еп. Игњатије од браће свештеника тражи услугу, нудећи заузврат контрауслугу. Свештенику под забраном чинодејства обећава скидање забране, а такође и постављање на парохију о. Љубише уколико њих тројица протерају „бунтовника“. Браћа су се без премишљања сложила и рекла Епископу да то за њих није никакав проблем, али да им Епископ претходно каже да ли смеју сва средства физичке принуде којима располажу применити над о. Љубишом. Епископ Игњатије им одговара: „Сва средства су дозвољена, само да га не убијете“.

 Браћа су се одмах својски заложила да Епископову вољу испуне. Сачекавши оца Љубишу на једном месту изван села, када се бициклом враћао са обављеног чинодејства, потрудили су се да га не убију, али су га тако претукли да је био на самој граници живота и смрти. Супруга и деца оца Љубише бивају са стварима избачени из парохијског дома. Један од браће свештеника се усељава у парохијски дом комотно и на миру са својом породицом; Епископ Игњатије их несебично награђује за обављени посао; отац Љубиша је прогнан; брак му се распао, остао је без игде икога и игде ичега и сада лута епархијом тражећи себи покоја...

А шта говоре канони о клирицима који туку вернике? Двадесет седми канон апостолски каже: „Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невијерне када злобе, и кроз то хоће да застраши, јер нас томе није никако Господ научио; на против, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио. (1. Петр. 2, 23)“

Током историје било је људи који су у покушају да изиграју овај канон наређивали другим људима да бију верне који сагреше изговарајући се да они нису тукли што, иначе, горе цитирани канон осуђује. Јер, заиста, нису тукли они већ други људи. Због тога је 9. помесни сабор у свом деветом канону осудио и оне епископе и свештенике који су наређивали другима да бију верне. „Епископ љубави“, ако је и измакао осуди 27. канона апостолског, не измиче осуди деветог канона 9. помесног сабора, који каже: „Пошто апостолско и божанствено правило подвргава свргнућу свештенике који се усуђују да туку вернике када ови нешто погреше, или невернике када се нечему злобно успротиве, то неки чинећи то како би најлакше задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе и односе ово само к онима који својом руком туку, мада нити правило такво шта напомиње, нити се по здравом смислу ово на овај начин може разумети. Јер би заиста било нескладно и веома неупутно свргнути некога због тога што је он са три или четири ударца својом руком некога ударио, а са друге стране оставити без казне онога који је по некој власти наредио да се претуче неко од стране неких других људи, те доводи своју освету до свирепости, па неретко и до смрти. Због тога, пошто се оним правилом кажњава свако бијење, то исто и ми установљујемо. Јер треба да свештеник Божји упућује онога који се не влада како треба поукама и опоменама, а понекад и црквеним казнама, али никако бичевањем или неким другим ударцима по његовом телу. Има ли пак таквих који никако не желе да се покоре кроз црквене казне, нико не спречава да се такви предају грађанском суду; јер и 5. правило Антиохијског сабора наређује да они који стварају буне у Цркви, имају се довести у ред уз помоћ световне власти.“