25. јануар / 7. фебруар - дан сећања на једног од великих оптинских стараца, Преподобног Анатолија (Зерцалова) Старијег (1824-1894). Господ је то тако мудро уредио да су сви оптински преподобни били ученици стараца, а потом и сами постали учитељи. Пренели су штафету старчества, тако да ово блажено чудо није престајало у Оптини више од стотину година: од 1829. године, када је овде стигао старац Лав, до затварања манастира 1923. године и окончања мученичког подвига год. 30-их година Преподобног Никонa и Преподобног Исакија II.

Отац Анатолије је стигао у Оптину 1853. године и био ученик преподобних оптинских стараца Макарија (седам година, до упокојења оца Макарија 1860. године) и преподобног Амвросија, који је био 12 година старији од оца Анатолија. То су биле године процвата старчества у Оптиној пустињи, то је заиста био духовни рај за људе који траже руководство стараца. У то време у Оптини су живели монах схиархимандрит Мојсије и његов брат, схиархимандрит Антоније, јеросхимонах Иларион. Али и међу овим великим подвижницима име Преподобног Анатолија Старијег (Зерцалова) не бледи, име се не губи.

Какав је био његов пут до Оптине? Преподобни Анатолије - у свету Алексеј Зерцалов - је рођен, у породици ђакона који је служио у храму села Бобили, Калушка губернија, и добио име у крштењу у част Светог Алексија, човека Божијег. Као и многи оптински старци, васпитан је у строгости и побожности, оправдавајући речи: „Молитва родитеља зида дечији дом“.

Родитељи су желели да виде свог сина као монаха, а Алексеј је успешно завршио богословску школу, а затим и богословију у Калуги. Није се одликовао посебном снагом здравља, са 14 година је због болести пропустио годину студија, а онда је скоро отишао у пустињаке у рославске шуме, међу њима су били и будући оптински преподобни Мојсије и Антоније. На крају Богословије младићу је понуђено неколико свештеничких места, али му је Господ судио другачије. У међувремену је живео код куће, служио у државној комори, ишао на поклоништва.

Са сестром Аном посетили су Светог Сергија Радоњешког, затим су се одвезли у Хотково, где им се толико допало да је сестра остала у овом манастиру. Могуће је да би Алексејев пут до Оптине био дужи, али је Господ „Својим путевима“ учинио овај пут директнијим и бржим.

Алексеј се разболео од туберкулозе, а у то време ова болест се сматрала фаталном. И младић се заветовао: у случају оздрављења ступиће у монашку обитељ. „Ко Бога воли, све се на добро жури“, а сада је Алексеја с љубављу примио 1853. године настојатељ и старешина оптински монах Мојсије. Родитељи су младића благословили на монашки пут, он је тада имао 29 година.

Старац Макарије је рекао мајци будућег монаха: „Благо теби, мила жено, што си сина свога навела на тако добар пут!“ Од тог дана Преподобни старац Макарије је почео да води духовни живот младог искушеника. Он га је волео и сам га учио Исусовој молитви. Млади искушеник је отишао далеко у шуму и тамо се молио у самоћи. Временом, предосећајући приближавање немоћи и смрти, отац Макарије га благослови да потражи савет од Преподобног старца Амвросија.

Духовно сазревање се дешава на различите начине, а сам Господ се стара о својим изабранима. Само 10 година касније, искушеник Алексеј је пострижен у ризу са именом Анатолиј. У то време он је већ био у послушању Преподобног Амвросија. И био је један од његових првих ученика. Ових десет година су биле веома тешке за младог послушника.

Старац Макарије је предвидео дарове будућег старца и повео га уским путем искушења и невоља да би укалио подвижника и створио у њему добро монашко устројење. Алексеј је био веома уредан и волео је чистоћу, а да се не би везао за таштину и материјално, непрестано су га пребацивали из келије у келију, васпитавајући га у странствовању.

Старац Амвросије је говорио: „Морамо живети на земљи као што се точак окреће, додирује земљу само једном тачком, а остатком тежи горе; а ми, чим легнемо, не можемо да устанемо.” Сместиће Алексеја у келију, он ће тамо средити, увести чистоћу и ред, средити своје омиљене духовне књиге. И он ће одмах бити пребачен у нову келију, и мора се све почети из почетка. Он се смиравао, није се бунио. Узимао  је своје скромне ствари: иконе, филц, књиге и преселио се у ново место боравка.

Преподобни Јован Лествичник је говорио да је видео искушенике који су цео дан провели у послушању, у труду, а затим су се, устајући на молитву, испунили Божанском светлошћу. Ове речи су се обистиниле на младом искушенику. Због слабог здравља морао је да изврши тешко послушање у кухињи. Ови физички послови били су необични, а времена за одмор је остало врло мало. Мало је спавао, а и тада у кухињи, право на дрвима.

 С друге стране, напредовао је у молитви, тако да је, када је манастир посетио Његово Преосвештенство Игњатије Брјанчанинов, који је желео да разговара са онима од монаха који су опитно пролазили путем светоотачког учење о Исусовој молитви, указали су му се на Алексеја, који је у то време био јерођакон. Игњатије Брјанчанинов није могао а да не изрази изненађење што је срео тако младог и образованог монаха, опитног у духовним стварима.

Отац Алексеј је, простодушно, пренео ове речи Преосвећенога своме старцу Макарију. А монах Макарије је, пред свима, тукао младог монаха мотком, говорећи: „О, подло, замислио је да је тако добар! А Преосвећени ти је... из љубазности то рекао, а ти си и уши развеселио, мислећи да је то истина!

Са стидом и болом у срцу, монах је отишао. А отац Макарије је, без њега, објашњавао онима око себе: „Уосталом, како да не прођете? Он је пажљив, интелигентан, образован монах, а сада га такви људи поштују. Дуго ли ће се гордити?

Касније ће, можда присећајући се и овог догађаја, Преподобни Анатолије писати о стицању смирења: „Рећи ћу вам најбољи начин да стекнете смирење. То је ово: претрпети сваки бол који боде гордо срце... Почните тако и видећете... прави извор Божије милости и смирења. У њима је скривена милост Божија.

После смрти старца Макарија 1860. године, Преподобни Амвросије и Анатолије, изгубивши свог вољеног старца и учитеља, веома су се зближили. Касније је старац Амвросије почео да шаље Преподобног Анатолија у манастирску гостионицу да утеши ожалошћене. А када је прозорљиви старац видео да је ученик зрео за поучавање других у духовно делање, почео је постепено да га уводи у труд старца, припремајући себи најближег сарадника и помоћника.

Године 1870. Преподобни Анатолије је рукоположен у чин јеромонаха, имао је 46 година. И већ следеће године добио је постављење за настојатеља Спасо-Орловског манастира са узвођењем у чин архимандрита. Али љубав према родној Оптини и старцу Амвросију приморала га је да одбије почасно именовање. Преподбни Амвросије га је измолио најпре за себе као помоћника, а затим за благочиније скита.

Смирени отац Анатолије је прихватао сва именовања из послушности свом вољеном старцу, никада се није уобразио на власт, није захтевао част за себе. А 1874. године, са 50 година, из послушања Преподобном Амвросију, отац Анатолије је прихватио место старешине скита. Он је наставио да се односи према старцу Амвросију с поштовањем и постао је његов директни претпостављени.

Једног дана отац Амвросије је, разговарајући са оцем Анатолијем, који је, као и увек, стајао пред њим, из поштовања, на коленима, позвао к себи извесну особу и, показујући на Преподобног Анатолија, рекао је: „Препоручујем: то је мој началник“, држећи тако лекцију смирења и послушности.

По дужности духовника, старешина скита, Преподобни Анатолије се са љубављу старао о братији, и то не само о њиховом духовном напредовању, већ и о свакодневним потребама. Када су оцу Амвросију приступили око скитских послова, он је све упутио на оца Анатолија, на свог началника, како га је он називао. И отац Анатолије је слао своју духовну децу по свим важним питањима на савет оцу Амвросију. Старац Амвросије је у таквим случајевима увек питао: „Шта је рекао Анатолије? И увек је водио рачуна о мишљењу оца Анатолија. Тако је између два старца завладала једнодушност и љубав.

Преподобном Анатолију је старац Амвросије поверио бригу о новооснованом Шамордском манастиру. Преподобни Амвросије је више пута говорио сестрама: „Ретко вас водим код себе (на разговор), јер сам спокојан за вас: ви сте код оца Анатолија. Када је подигнута црква у Шамордину, сам отац Анатолије је поучавао сестре богослужбеним правилима, донео им Типик, научио сестре да певају, да врше петстотницу (монашко молитвено правило).

Старац Анатолије је поседовао пуноћу дарова Духа Светога: дар прозорљивости и духовног расуђивања, исцељења душевних и телесних болести. Мудро духовно руководство, савет светог Анатолија био је духовни бисер за оне који су жедни старачког руковођења:

„Видно је да се стараш и желиш да се спасеш, -  само не умеш, не разумеш духовни живот. Ту је цела тајна – трпети оно што Бог пошаље. И нећеш ни видити кад у рај уђеш“.

„Сматрајте себе најгорим од свих и бићете најбољи од свих.

„... Твоје трпљење не треба да буде нерасудно, то јест безрадосно, већ трпљење с разумом – да Господ види сва дела твоја, саму душ твоју, као што гледамо у лице вољеног човека... Гледа и тестира: каквим ћеш се показати у невољама? Ако потрпиш, бићеш Његов миљеник. А ако не истрпиш и узропћеш, али се покајеш, и даље ћеш бити његов возљубљени”.

„Свака молитва Богу је корисна. Која тачно, не знамо. Он је Једини Праведни Судија и ми и лажи можемо признати за истину. Молите се и верујте“.

„Казујем ти тајну, говорим ти најбољи начин да задобијеш смирење. То је ово: издржати сваки бол који боде гордо срце. И даноноћно чекај милост од Свемилостивог Спаситеља. Ко тако буде чекао, сигурно ће га добити.”

 „Научи да будеш кротак и ћутљив, и сви ће те волети. А отворена осећања су иста као и отворене капије: и пас и мачка трче тамо ... и погане“.

"Ми смо дужни да волимо свакога, али да будемо вољени, не смемо да захтевамо."

Двадесет и једну годину је Преподобни Анатолије служио монахињама манастира Шаморда. Преподобном Амвросију сестре су се обраћале као старцу, а Преподобном Анатолију – као оцу који је знао све њихове потребе, све туге и искушења.

По благослову оца Амвросија, Преподобни Анатолије је духовно руководио и монахињама низа епархија: Калушке, Московске, Смоленске, Тулске, Орловске и Курске. Будући да је и сам био ватрени молитвеник, вршилац Исусове молитве, он је томе поучавао и своју духовну децу. О великој снази молитве старца Анатолија сведочи и сам монах Амвросије: „Дана му је таква молитва и благодат каква се даје једном од хиљаду.

Монах Анатолије је имао необично милостив, саосећајан карактер. Ако би сазнао за нечију тугу, толико би се забринуо да би га страшко заболела глава. А онда би почело да га боли срце... Зато је, према речима лекара, добио срчану болест и плућни едем.

Здравље оца Анатолија је тешко нарушено смрћу његовог вољеног наставника и сарадника, Преподобног Амвросија 1891. године, након чега је Преподобни Анатолије живео само три године. Тешко му је падало духовно сиротство. Лекари су му препоручили да се лечи, саветовали су шетње на свежем ваздуху. Али старчеве ноге почеше да отичу, више нису могле да стану у ципеле. И шетња је морала да престане.

Трпељиво, са смирењем, старац је подносио своју болест. Он 15. децембра 1893. тајно прихвата схиму, за коју су знали само његов исповедник отац Геронтије и неколико блиских људи, и постаје јеросхимонах. Само 3,5 месеца након тога, 25. јануара 1894. године, у 71. години, читајући исходно, старац Анатолије је тихо починуо смрћу праведника.

Све до своје смрти није напустио Исусову молитву, или учећи о њој слабећим гласом, или је шапутао већ утрнулим уснама. Многа духовна деца старца видела су га после његове смрти у сну: час утешног, час исповедног, час исцељујућег, и после ових снова осетила су утеху, радост, а многа и исцељење од душевних и телесних болести.

Преподобни Анатолије Старији (Зерцалов) је 1996. године канонизован међу локално поштоване Светитеље Оптинске Пустиње, а у августу 2000. године, од стране Јубиларног Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, прослављен за опште црквено празновање. Мошти Светог Анатолија почивају у Владимирској цркви Оптинске Пустиње.

Преподовни оче наш, Анатолије, моли Бога за нас!

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Извор: https://www.optina.ru/starets/anatoliy1_life_short/