Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

 Да се не заборави…

   Али, лаћам се овога посла не само њима за љубав. Увек су ми на уму Ракићеви стихови:

Ох, драга Госпо, каква су створења,

прекрасна телом, духом људи прави,

као небеска нека привиђења,

нестала с овог нашег тужног света,

за која смо се клели да су она

живота нашег смисао и мета

и да је без њих празна васиона.

Њих данас, Госпо, густи коров крије,

а ми са нашим ситним навикама

живимо мирно даље, благо нама!,

као да никад ништа било није.

                                                               (Опроштајна песма)

И неимари парохије и цркве светога Стевана Дечанског у Колумбусу, Охајо, један за другим одлазе с овог “нашег тужног света”. Они који долазе после њих, не знају историјат, а можда су и више заинтересовани за историју коју они стварају, него за ону коју су наследили.

Да смо раније записивали шта се у Колумбусу догађало, мање би отишло у заборав. Знало би се да су некада у Колумбусу живело бар пет стотина Срба, јер их је толико било учлањено у Српском народном савезу.  Када је број прешао 500,  Српски народни савез је морао, по правилима, да од једног месног друштва створи два. А у другој половини 1967. није било више од тридесет српских породица у Колумбусу.

Знало би се и то да, иако их је било толико, нису успели да парохију оснују и цркву саграде. Ако је требало обавити крштење, венчање, или сахрану, долазио је свештеник из Стубенвила,  удаљеног више од три сата вожње аутомбилом. А знало би се и то да је било покушаја да се парохија оснује, било је скупљања прилога, али они су отишли тамо где нису били намењени.

Нема више међу нама оних који су запамтили  шта је некад било.  Срећом, један од оних из тога доба, Мајк Бобић, пре него што се упокојио, причао ми је да је и Тесла долазио у Колумбус. Да ли је или није, ја не знам. Да је неко то записао, био бих уверенији да је тако било.

А има још међу живима који памте како је и када садања парохија основана и како је и када садањи храм светог Стевана Дечанског саграђен. Када и они оду са овог света, а одлазе, можда ће  и та најновија историја потонути у заборав. Зато, нека остане записана, макар у једном кратком чланку, ако не у књизи.

Године 1973, када је освећиван новоподигнути храм светом Стевану Дечанском у Колумбусу, издата је, на енглеском језику, Споменица. У истој  је, на мање од две странице, оштампан чланчић о историји парохије и цркве. Нешто на основу података изнетих у том чланку, а нешто по сећању, пишем овај чланак.

У том чланку пише, на енглеском језику, а овде је превод:

У току више година разни појединци  (из Колумбуса, ММ) су били у додиру са званичницима Српске православне цркве испитујући могућност оснивања парохије у Колумбусу. Одговор је увек био љубазан, али су им је увек речено и то да немају  довољно чланова, па би било непрактично да им додели свештеник.

На заузимање Ђорђа Бороте, становника Кливеланда, у коме је било и седиште новоприспелог архијереја Саве (Вуковића), надлежног епископа за Источно-америчку епархију, дошло је, августа 1967 године, до састанка у Колумбусу  између Његовог Преосвештенства и представника девет српских породица. Присутан је био и, сада већ годинама упокојени,  протојереј-ставрофор Радован Миљковић. Срби у Колумбусу су се осећали запостављени од стране Цркве и то су и владици Сави рекли. Изразили су жељу да им додели свештеник који би их посећивао, али су додали и то да немају средства да га плаћају. Његово Преосвештенство епископ Сава им је обећао да ће наћи свештеника који ће им долазити и обављати богослужења.

У то време је писац овога чланка дошао из Монроа, Мичиген, у Кливеланд где је добио намештење професора на Кејс Вестерн универзитету. Када је тих дана посетио владику Саву, од њега је чуо о ситуацији у Колумбусу. Владика га је питао да ли зна неког свештеника који би, вероватно само за месец дана, одлазио у Колумбус и служио, али без плате. Одговор је био: Преосвећени, када треба да идем. Из Дела апостолских знамо да је једном “коцка пала на Матију” – а, на Матеју – више него једанпут.

Од Кливеланда до Колумбуса има око 200 километара. Почев од 9, септембра 1967, па до августа 1968, свештеник је, заједно са супругом и петоро деце, сваке суботе возио до Колумбуса, у недељу служио  свету литугију и онда се враћао за Кливеланд.

Свакако по вољи Господњој, добио је понуду да буде професор на Државном универзитету Охаја, у Колумбусу, па је ту понуду прихватио без размишљања, јер то је било и решење за парохију.  Са породицом се, августа 1968, преселио у Колумбус.

Прва литургија је служена на дан 10. септембра 1967. Тада, и за следећих осам месеци, богослужења су обављана у једној изнајмљеној просторији Хришћанске заједнице младих жена. Онда је купљена једна кућа, срушен зид између две собе, па је та просторија служила као капела. У доста кратком временском размаку, просторија је постала сувише мала за велики број присутних верника. Међу онима који су присуствовали богослужењима нису били само Срби, већ и други православни верници. Били су разног етничког порекла, али су, здружени Православљем, били као једна срећна, духовно јака породица.

Није се мислило на грађење богомоље, али је, верујемо, воља Божија била да се то уради. На дан 25. марта 1972, избио је пожар у гаражи за аутомобил која је била уз кућу у којој је била капела. После тога није било могуће  служити у тој капели, али богослужења нису престајала. Свештеник епископалне цркве Вејн Крег нам је ставио на расположење једну просторију у њиховој црквеној Сали па смо  их ту одржавали. Грчки свештеник о. Антоније Сарис, и његова парохија су нам такође ставили на расположење једну просторију у којој смо служили.

А онда је донето решење да треба цркву градити. Парохија, која је почела са девет породица, у то време  је имала око тридесет.   Архитекта +Никола Расловић, који је  онда био водећа личност у парохији, много је учинио да се оствари грађење богомоље.  Његово предузеће је без наплате припремило грађевинске планове. Надзорник послова је, од првог до последњег дана изградње,  био +Јован Грубић, власник једног мотела. Да би обављао своју дужност код градилишта, он је сав посао око мотела остављао својој супрузи Делорес.

Благосиљање места на коме ће се храм зидати је обавио Његово Преосвештенство епископ Сава, на дан 5. августа 1972, а благосиљање камена темељца на дан 27. јануара 1973, За изградњу цркве били су изнајмљени професионални грађевинари, али су многе радове обављали добровољно, савесно, радосно и бесплатно, поједини парохијани.

 Освећење новоподигнутог храма светог Стевана Дечанског је обављено на дан 8. септембра 1973 године,  Чинодејствовао је Његово  Преосвештенство  епископ Сава, уз саслужење месног пароха и десетак гостујућих српских православних свештеника.

Пре завршетка изградње храма, тражило се решење шта да се уради за иконостас. Љубазношћу свештеника из Виндзора, Канада, (+) о. Владе Милинковића, и његових парохијана, добили смо већи број икона које они нису више употребљавали.  И из Минго Xанкшн, Охајо, где је некада постојала српска парохија, која се после спојила са парохијом у Стубенвилу, такође смо добили неколико икона. Међутим, структура иконостаса није постојала, а нисмо финансијски били моћни  да у то време и тај издатак поднесемо.

Опет се Господ постарао!  Некако и од некога смо чули да у Питсбургу постоји један расклопљени иконостас који  није више у употреби. Касније смо сазнали мало више о том иконостасу. Према податцима које смо добили у Питсбургу, некада је тамо постојала заједничка руско-српска парохија.  Године 1905, тој парохији је последњи руски цар Никола II поклонио тај иконостас. Са фотографије иконостаса, коју објављујемо уз овај чланак, јасно се види да је иконостас у руском стилу. Да ли је прављен у Русији, па послат у Питсбург, или је прављен у Америци, не знамо.

Руско-српска парохија се угасила. Инвентар, укључујући и иконостас, постало је својина српске парохије светога Саве. Постојала је и друга српска парохија у  Питсбургу, посвећена светом Георгију. Кажу да када су се те две парохије спојиле у једну парохију свете Тројице, било је одлучено да се не користе инвентаром ни једне ни друге парохије, већ да створе нови. Тако је иконостас размонтиран и лежао је  ко зна колико година на поду у једној црквеној  кући.

   Обратили смо се покојном Бобу Стону  (Божидару Стојановићу), председнику црквено-школске општине, који је уједно био и председник Српског народног савеза. Молили смо да нам, ако је икако могуће, уступе тај иконостас. После саветовања са члановима управе и парохијанима, иконостас нам је уступљен.

   Док је иконостас био растављен, нисмо уопште имали идеју како изгледа.  Мало нас је бринуло како ћемо га “уклопити” у наш храм. А када смо га донели у Колумбус, и када је састављен, човек би се заклео да је прављен управо за нашу цркву. Кубета на иконостасу су доста висока, па да нам је нижа таваница у цркви, иконостас не би стао у њу. Ширина иконостаса је у милиметар одговарала ширини наше цркве. Ми који смо сведоци свега овога, нисмо имали никакво друго објашњење већ да је то било чудо  Божије.

   Оснивање парохије, као и грађење храма је био велики и не тако лак подухват. Још тежи је, како нам искуство показује, сачувати и парохију и свети храм.  Без Божије помоћи нећемо моћи. Зато молимо  оне који читају овај чланак, нека нас помену у  својим молитвама, да нам Господ помогне да се очува оно што смо са муком, али и са љубављу и радошћу градили, на славу Божију и на добро  Православља.