У грчком свету РПЦ прете судом пентархије: укидањем аутокефалности на 5 година, или чак лишењем благодати. Како то третирати?

Патријарх Александријски Теодор је 12. јануара 2022. године послао писмо поглавару Фанара са молбом да се сазове састанак предстојатеља 5 Цркава, или тако звану пентархију. Разлог је стварање Егзархата РПЦ у Африци. Касније се сазнало да ће се пентархија догодити још пре Страсне седмице на Фанару. Јерарси грчких Цркава говоре о привременом укидању аутокефалности за Руску цркву, или чак лишавању благодати РПЦ. Шта очекивати од овог састанка?

Шта је пентархија?

Пентархија, или „влада пет сила“ је теолошки концепт разрађен у Византијском царству. Према њој, најважније одлуке за светско православље треба да доносе поглавари (патријарси) пет Цркава: Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске.

Касније, услед отпадања римског епископа од Православља, московски патријарх је постао пети патријарх пентархије, добивши једнаку част са четири древна источна патријарха. Међутим, права чланова пентархије још увек нису јасно дефинисана. Ниједан од саборних или светоотачких канона, које је признала цела Православна Црква, не говори о постојању органа црквене власти који се састоји од пет патријараха.

Вреди напоменути да се 2011. године појавио феномен познат као „неопентархија” који је захтевао посебна права да обезбеди управљање Црквом и решавање питања са којима се она суочава.

По први пут је идеју „неопентархије“ изнео патријарх Вартоломеј, који је најавио сазивање у септембру 2011. Савета поглавара „древних цркава“ (четири источне патријаршије и Кипарска црква). Обавештавајући четири источна патријарха о сазивању поменутог септембарског сабора, поглавар Фанара је дословно изјавио следеће: „Најстарије Патријаршије Православне Цркве, заједно са Светом Црквом Кипра… јесу као језгро читаве зграде и састава Православне цркве“.

Управо су ти примаси, по мишљењу поглавара Фанара, требало да одреде став Цркве по низу питања.

Окупљени под окриљем Патријарха Вартоломеја Поглавари Цркава објавили су 1–3. септембра 2011. изјаву у којој су јасно рекли да су се окупили у Фанару „да би оживили древни обичај” пентархије.

Шта ће Фанару пентархија?

Овде треба напоменути да у диптисима Православних Цркава архиепископ Кипра обично заузима 10. место, односно прилично је далеко од претензија на круг изабраних.

Али због „посебних” веза са источним патријарсима (пре свега, реч је о заједничким грчким коренима и привржености идеји хеленизма), поглавара Кипарске цркве фанариоти су поставили на један ниво са примасима Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима. У јулу 2016, представник Фанара, архиепископ Телмиски Јов (Геча), приметио је да су чланови пентархије „цркве које су одобрене на Васељенским Саборима“, а друге Цркве су „нови талас аутокефалија које нису биле потврђене од Васељенског сабора“.

Занимљиво је да сви покушаји фанариота да покрену идеју „неопентархије“ (без московског патријарха, али са кипарским архиепископом), како се испоставило, били су потребни само да би се касније оправдала легализација украјинских расколника и „аутокефалности“ ПЦУ.

Исти тај Јов (Геча), говорећи о посебном статусу источних патријараха и Кипарске цркве, приметио је да је територија Украјине под јурисдикцијом Фанара, а „Цариградска Мајка-Црква може дати аутокефалност Украјинској цркви.”

У закључку ПЦУ је добила Томос, грчки, александријски и кипарски поглавари су га признали, Руска црква је као одговор на то створила Егзархат у Африци, а патријарх Теодор је затражио сазивање Пентархије.

Јасно је да ће у овој ситуацији свако „саветовање“ Грка имати само један циљ – осуду Руске Цркве. На пример, неки представници Грчке и Александријске Цркве су изјавиле да би Руска Црква, као резултат састанка петорице поглавара „древних апостолских Цркава“, могла да изгуби своју независност на период од пет година. Штавише, њој се може одузети благодат светотајстава. Претње изгледају импресивно, али шта је иза њих?

Ко хоће доћи или неће на Фанар?

Дана 12. фебруара 2022. године, представник Фанара, Митрополит Халкидонски Емануил, позвао је Патријарха Антиохијског Јована на Сабор... четири примаса. Односно, уместо пентархије може да нас чека „тетрархија“, пошто је један од могућих учесника овог Сабора већ одбио да дође на Фанар. Претпоставља се да је реч о поглавару Кипарске православне цркве архиепископу Хризостому.

Иначе, то да Хризостом не жели да учествује у суђењу над РПЦ је разумљиво. Због признавања ПЦУ Кипарска црква се фактички поделила, а архиепископ Хризостом је добио снажну опозицију међу кипарским јерарсима који се нису сложили са легализацијом украјинских расколника. У таквим околностима и сам архиепископ Хризостом схвата да Синод Кипарске Цркве једва ће одобрити његов одлазак на Фанариотски сабор. Ако се, супротно мњењу синодалаца, ипак одлучи да учествује у томе, онда ће то свакако имати најтеже последице и по њега лично и по целу Кипарску Цркву.

Исто тако је под питањем и учешће у сабору Антиохијског патријарха. Одмах након посете њему митрополита Халкидонског Емануила у медијима су се појавиле вести да је патријарх Јован прихватио позив поглавара Фанара и хоће доћи на Сабор. Међутим, далеко је од тога.Т

14. фебруара је у Антиохијску цркву стигла делегација Александријске Патријаршије. Сврха ове посете је јасна без даљњег – да се патријарх Јован убеди у потребу учешћа на Фанариотском сабору. Поглавар Антиохијске цркве је одговорио да је његов одлазак на Фанар могућ само ако га одобри Синод. То значи да је, бар за сада, нежно одбио позив Фанара. Шта нам даје право да то претпоставимо?

Да се присетимо, Антиохијска патријаршија, баш као и Руска црква, није учествовала на Критском сабору 2016. године, који је био животно дело Патријарха Вартоломеја. То значи да се Поглавар Антиохије није плашио да озбиљно поквари односе са Фанаром. Као што се није уплашио ни „гнева фанариота“ по „украјинском питању“, отворено подржавши Руску цркву. Стога, чак и ако патријарх Јован пристане да учествује у „Савету четворице”, мало је вероватно да ће његов глас бити у корист Вартоломеја. Пре супротно.

Осим тога, тешко да ће на Сабор доћи иЈјерусалимски патријарх Теофил. Разлога за то има више него довољно.

Као прво, он је, додуше опрезним речима и изразима, више пута јасно ставио до знања да се противи легализацији украјинског раскол

Као друго, управо је Патријарх Теофил иницирао Аманску конференцију Поглавара Помесних Цркава, а недавно је најавио и потребу за Аманом-2.

Као треће, Јерусалимској Патријаршији је у овом тренутку (додуше, као и увек) потребна помоћ Руске Цркве, пошто је њено постојање у Светој Земљи данас угрожено.

Стога је мало вероватно да ће патријарх Теофил на једну страну ваге ставити апсурдну „аутокефалност“ ПЦУ, а на другу сопствена начела. Али ако се „Савет четворице“ ипак одржи, шта онда РПЦ треба да очекује од њега?

„Савет четворице“: шта може да очекује Руска Црква?

Грчки медији су сигурни да ће општи став Фанара по питању успостављања Егзархата Руске православне цркве у Африци зависити од става Антиохијске и Јерусалимске патријаршија. Међутим, до дан данас ове реакције нема. Њено одсуство се лако може објаснити: и Антиохија, и Јерусалим, највероватније, верују да основни узрок кризе није РПЦ, већ „аутокефалност“ ПКП. То значи да ако дођу на Фанар, то ће бити само да одлуче шта ће даље.

Тешко да ћемо бити сведоци „лишавања аутокефалности“ РПЦ, како захтевају Александријци. И зато што такав поступак нема историјских преседана и канонски је неразуман, и зато што није јасно који документ о аутокефалности РПЦ „Сабор четворице“ би прогласио неважећим.

Чињеница је да у погледу независности Руске Цркве постоје најмање три акта потписана од стране Цариградске патријаршије. То су:

1. Именовање у Москви 1589. године архиепископа московског Јова као патријарха од стране тадашњег патријарха цариградског Јеремије II.
2. Синодална повеља из 1590. године, или Томос о уздизању Митрополита московског као Патријарха Источног, којом су ратификовани уговори склопљени у Москви 1589. године, уз додатак признања за Синодом Руске цркве права избора Патријарха Московског.
3. Патријаршијски и Синодални Томос из 1593. којим су потврђени претходни акти.

Дакле, који од ових докумената подлеже поништењу? Мало је вероватно да ће Фанар моћи да одговори на ово питање. А чему може довести „отказивање“ аутокефалности РПЦ? Фанар ће прогласити своју власт над њом? Изгледа као нискобуџетни фантастични сценарио са црквеном тематиком. Стога ће највероватнији исход свих ових разговора о евентуалном „Сабору четворице”, како нам се чини, бити његов изостанак „због недоласка учесника”. Највероватније  ни Антиохијски, ни Јерусалимски патријарси неће доћи, што значи да ће ова идеја потонути у заборав.

Наравно, могуће је да ће фанариоти покушати, према речима Митрополита пирејског Серафима, да истрају даље и кренуће против канона и логике. Али куда ово може довести Цркву? Само до коначног раскола Православља. Хоће ли се на то одлучити, с обзиром на то да су их по питању ПЦУ подржале само три Цркве? Једва. 

И могу ли речи људи који су у самој Руској Цркви већ названи расколницима да имају барем неки углед?

Извор: "СПЖ"