Да бисмо видели коме се, заправо, у Фатими молио (овде:) нови почасни доктор Универзитета у Београду, руски екумениста митрополит Иларион (Алфејев), цењеним посетиоцима "Борбе за веру" препоручујемо текст који следи у наставку.

+ + + 

13. октобра 1991. године на 150 телевизијских и 350 радио–станица била је пуштана емисија о фатимском указању; ту емисију је направила немачка добротворна организација "Aid to the Church in Need" ("Помоћ Цркви у невољи"). Несумњиво, многи су чули да се тобож Богородица јавила многим лицима римокатоличке вероисповести на разним местима. Али како се према тим збивањима односити – то остаје нејасно, такође, многима.

Неки могу да из свега извуку закључак да, ако се Мајка Божја јавила римокатолицима, њихова црква јесте истинита и благодатна. То уверење појачава се и тврдњом да су се на местима ових указања збивала чуда и излечења. Нарочити интерес међу једноставним људима изазвало је тзв. "фатимско чудо". Шта је оно јавило Русима? Указање је било пророштво о будућој судбини Русије у отворено антикомунистичком смислу, што је замаглило његову неправославну суштину.

Какав мора бити наш однос према сличним појавама и каквим се критеријумима морамо служити да бисмо себи објаснили истинску суштину виђења ван Православне Цркве? Надамо се да ће оно што следи у нашем чланку помоћи у схватању таквих феномена. Свети Оци су, знајући да сатана може узети обличје снага светлости, саветовали да се буде веома опрезан и неповерљив према свим јављањима из оностраног света.

Преподобни Григорије Синаит каже: "Ти, пак, ако ли тихујеш добро, никада не примај, видиш ли, чулно или духовно, унутра или споља, макар то био лик Христов, или Ангела, или некога Светитеља, или ако би ти се привидела светлост, отискујући се у ум. Ум и сам по себи има природну силу уобразиље и може лако да саздава привидне ликове онога што се жели код оних који на ово пажљиво не мотре, и на тај начин сами себе озлеђују. Бог не негодује на онога који пажљиво мотри на себе, ако се он, због избегавања прелести, одлучи да не прими то што је од Њега, без испитивања и дужног истраживања".

Томе можемо додати да ће Господ Бог, ако Му тако буде по вољи, дати потпуно осведочење о датом јављању. Ако је таква обазривост потребна, чак, у оквиру Православне Цркве, како ли смо тек дужни да будемо опрезни кад је реч о "визијама" ван Православља?

Једини могући критеријум који се да допустити ради оцене и провере истих јесте – како се такве визије и јављања односе према Православљу. Ако у било каквој мери, кад оценимо таква виђења, чистота православног учења није сачувана, та "откривења" морају бити одбачена, макар да су 99% православна, а 1% се удаљавају од учења Цркве. Господ не може порицати Самога Себе или проповедати неистинито учење.

Фатима

Ради правилног поимања ових догађаја, упознајмо се са случајем из Фатиме, нарочито занимљивим за Руски народ, јер виђење пророкује о Русији и њеној улози у судбини човечанства.

"Пред крај I светског рата, у Португалу, у Фатими, између маја и октобра 1917. године, троје деце – пастирчића, две девојчице и малишан, имали су виђење које су прихватили као указање Мајке Божје... У току шест месеци, кад су се јављања збивала, Луцији је било речено да ова виђења учини познатима пре или касније. Она су се, углавном, тицала неопходности поштовања розарија (римокатоличких бројаница) и непорочнога срца Мадоне, и неопходности да се живот човечанства промени. Ако се промена не деси, стићи ће гнев Божји..." (Studies in Comparative Religion, A Question Concerning the II Vatican Council" by Verak).

У децембру 1940, измоливши за то нарочито разрешење, сестра Луција, редовница – кармелићанка, једина која је остала жива од оно троје деце, писмом се обратила папи: "1917, својим речима, које смо ми назвали "тајном", Пречиста нам је прорекла крај рата који је у то време уцрњивао Европу, предсказала други рат а рекла да поново треба настојати на томе да се Русија посвети њеном пренепорочном срцу... 1929, године у новом јављању она је изразила жељу да се Русија посвети њеном пренепорочном срцу, обећавајући да ће због тога спречити ширење лажних учења по Русији и да ће помоћи обраћењу Русије. Различитим тајним упливима Господ не престаје да настојава на тој жељи, обећавши недавно да ће, ако Ваша Светост саизволи да свет посвети Маријином пренепорочном срцу, са нарочитим поменом Русије, Он скратити дане невоље, за које му је било угодно да њима покара народе због недела њихових" (''Повест о Фатими – највећем чуду нашега времена", Брисел, 1962. године).

Неопходно је напоменути да под "обраћењем Русије" римокатолици подразумевају обраћење исте у римокатолицизам (подвлачење наше, прам. прев.). Ево шта о томе пише часопис Fatima Crusader" (Фатимски крижар") бр. 17 за 1985. годину: "Врло је могуће да је обраћење неколико Руса на римокатоличку веру део Божјег плана припреме за обраћење целе Русије, ако се Папа и бискупи повинују молбама Божје Мајке Фатимске да јој се посвети Русија, како је било предсказано Господом"/.../ узрок због кога је Господ то указање дао Папи и бискупима објаснити се може тиме да је Он хтео да сва црква призна посвећење Русије као тријумф пренепорочног срца Девице Марије..."

Сестра Луција пише у писму, датованом 18. маја 1936. године: Тајно сам разговарала са Господом о том предмету и питала сам Га – зашто Он не обрати Русију без посвећења светога оца папе. Господ ми је одговорио: Зато што хоћу да сва моја црква прими то посвећење као тријумф непорочног срца Девице Марије, и ради тога да би се тај култ, ширећи се, сјединио са поштовањем мога светога срца"

Треба рећи неколико речи објашњења о неправославном виду поштовања светога срца Исусовог и непорочног срца Маријиног о којима је реч у овим визијама. Култ "светога срца" везан је са именом папске калуђерице Марије (Маргарите) Алакок, која је умрла 1690. године. Сматра се да је она имала виђење Исуса Христа који јој је показао своје срце како се топи од љубави, и заповедио јој да шири нарочито поштовање истог. Та "откривења" првобитно су забележена у њеном животопису, који је сачинио бискуп–језуита Ланже. Изазвала су такав скандал да је сав тираж животописа био уништен. Пошто су се "виђења" рашчула, папа Клемент осудио их је 1772. године, и то јавно. Па ипак, култ је под покровитељством језуита наставио да постоји, и постепено ушао у римокатолички религијски живот ("Пастирско богословље", архимандрит Константин, Џорданвил 1961, стр. 16).

"Слике "светога срца» и поштовање истог постали су главни део савремене римокатоличке духовности и папе које су биле покровитељи тог култа у својим енцикликама обећаваху индулгенције за његово држање. Појавиле су се друге групе, које нису желеле да заостану, па су говориле о новим јављањима Маријиним, и истакле идеју поклонења "непорочном срцу Маријином". Срце Мадоне каткада се изображава заједно са срцем Исусовим; касније је изображење тужног срца Маријиног, са пет или седам мачева који га пробадају, постало најпопуларније... Било би немогуће осудити римокатолицизам за то да одбацује Божанску природу Христову, али он, очито, раздељује јединство Његових природа, наглашавајући Његову људску природу као нарочити предмет поштовања, каткад у грубој натуралистичкој форми. То нарушава једно до главних начела Васеленских Сабора који заповедају да се поштовање односи на Личност Христову, а не да се указује поштовање Његовим одвојеним природама, да и не говоримо о појединачним деловима тела. Разделење целосности природа Сина Божијег ствара тенденцију према несторијанству, то јест делови Тела Христовога не смеју бити предмет поштовања, и не смеју се изображавати сами за себе, на пример: срце у огњу, у трновом венцу, итд. Та иста правила морају се држати и кад је у питању поштовање Дјеве Марије" (Comparative Religion, "Roman Catholicism:Some Devotional Practices" by father George Mitchel).

Поменули смо ове форме религиозности код паписта да бисмо указали на понор који постоји између православног и римокатоличког духовног искуства.

Да се још зауставимо на "фатимском чуду" – игрању сунца – које задивљује својом необичношћу. Ево шта о том чуду које се збило у Португалији 13. октобра 1917. године (по новом календару) пишу сами римокатолици: "Одједном је киша престала и густи облаци, који су ту били од јутра, наједном су се разишли. Над главама је заблистало сунце, слично сребрном диску, које се могло гледати без бола, не жмирећи. Тај диск је био окружен светлуцавом короном, толико блиставом, да је сам диск изгледао таман (у односу на њу), како се дешава за време помрачења сунца. Одједном је сунце задрхтало, почело да кружи попут огњеног –пука, бацајући на све стране снопове јарке светлости, која је повремено мењала боју. Небо, земља, дрвеће, степенице, деца, огромна маса народа – све се то повремено бојило у различите дугине боје, жуту, зелену, црвену, плаву, љубичасту. То је трајало неколико минута. Људи су падали на колена и молили се. Многи су плакали. Неки су се ударали у груди и кајали се, мислећи да је наступио последњи час. Небеско светило се зауставило и после неколико тренутака поново почело своју светлосну игру. Поново се зауставило, и поново је небески ватромет заблистао са незамисливом снагом. Одједном су сви људи који су гледали то небеско знамење јасно, као један човек, видели да се сунце одвојило од небеског свода и крећући се у цик–цак устремило се на њих, испуштајући огромну топлоту. "Чудо! Чудо!", кричали су једни... Међутим, сунце, изненада се зауставивши за време свог вртоглавог падања, цик–цакасто се поново подигао на небо и, мало по мало, поново почело да сија својом обичном светлошћу иа јасном своду. Маса је клекла на колена, и сви су као један запевали "Credo^" (латински "Символ вере"). Све у свему, "играње сунца" је трајало десетак минута" ("Повест о Фатими", Брисел, 1962. стр. 22–23).

То је било управо ово чудо које је привид обећао да ће учинити, "да би људи у њу поверовали" (речено приликом јављања 13. јула 1917.) Заиста се нешто запрепашћујуће збило тог дана, али како оценити смисао тог чуда? У томе ће нам помоћи Епископ Игњатије (Брјанчанинов): "Фарисеји, незадовољни оним чудима која је творио Господ, захтевали су од Њега нарочито чудо: знак са неба (Мк. 8, 12). Жељу знака са неба исказивао је понекад и народ. Тако су, после чудесног умножавања пет хлебова и насићивања истим многољудног скупа, у коме је било око 5000 мушкараца, осим жена и деце, очевици тог чуда, учесници те трпезе, говорили Господу: "Какав, дакле, Ти знак показујеш, да видимо и да Ти вјерујемо? Очеви наши једоше манну у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу" (Јн. 6, 30–31). За њих је било недовољно дивно умножавање хлебова у рукама Спасовим: оно се збило у тишини, са светим смирењем, којим су била прожета сва дејства Богочовекова, а њима је било неопходно да се небо прекрије густим облацима, да загрми гром и засевају муње, да хлеб падне из ваздуха (са неба)..." (Еп. Игњатије, "Сабрана дела", том 4, стр. 296–297).

Захтевање таквог знамења од Богочовека било је тежак грех, јер је исходило из телесног разума, који одбацује било какав духовни циљ ради спољњег ефекта. Господ је, чувши ово дрско и богохулно искање знамења, дубоко уздахнувши, рекао: "Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме" (Мк. 8, 12, 13). То тражење знамења са неба било је тражење чуда, по карактеру чуда сатаниног (подвукао аутор – уредник). Никакву нарочиту веродостојност знамење с неба није могло имати. Зашто је стога само знамење с неба могао да посведочи да је оно од Бога? Из Божанственог Писма се види сасвим обратно... Свето Писмо говори да је, по дејству ђавола, "огањ сишао са неба, и прождро овце и пастире" праведнога Јова (Јов. 1,16). (погледај такође "Благовесник" на Мт. 16, 1). Очито је да се тај огањ формирао у ваздуху, тамо где се формирају и муње. Симон маг је чудима задивљавао ослепели народ, који је делатну силу сатане у њему називао "великом силом Божјом" (Еп. Игнатије, том 4, стр. 299–300).

Оно што је Христос одбио да учини – учиниће антихрист: даће знаке са неба, то јест знамења у ваздуху, где по преимућству господари сатана (Види – Преп. Јефрем Сиријски, Беседа 106, део други; Ефес. 2, 2; 6,12). Свети Јован Богослов каже да ће антихрист творити велика знамења, "чинећи да и огањ силази с неба на земљу пред људима". (Отк. 13, 13). На то нам знамење Писмо указује као на највише знамење антихристово, и место тог знамења – ваздух, биће величанствен и страшан призор. Оно ће деловати "највише на чуло вида, очаравајући га и обмањујући" (Еп. Игњатије, т. 4, стр. 302).

"Људи неће схватити да његова чуда неће имати никакав добар, разуман циљ, никакво одређено значење, да су туђа истини, пуна лажи, да су она – чудовишна, свезлобна, смисла лишена глума, која настоји да задиви, доведе у недоумицу и самозаборав, да превари, привуче, чаролијом раскошног, пустог, глупог ефекта. ... Видевши та чудеса, људи ће, по слепоти својој, због тријумфа свог телесног разума, не часећи, деловања сатане преко истих прогласити највећом пројавом силе Божје^" (Еп. Игнатије, т. 4, стр. 300, 302).

Из горепоменутог, православном читаоцу мора бити сасвим јасно да је "плес сунца" у Фатими истине лишено чудо, па је поверење у дотичну халуцинацију нешто што са собом повлачи велику духовну опасност.

Сан Себастиан

У планинском сеоцету Сан Себастиан де Гарабандал у Шпанији је од 1961. до 1965. била друга серија јављања. Сведоци су биле четири девојке. Размотримо сада те појаве.

"Дјевица нам је често напомињала да посећујемо свете тајне (реч је о римокатоличком обреду поклоњења Светим Даровима). За време свог последњег јављања Девица ми је рекла: "Кончита, зашто чешће не посећујеш мог Сина у дарохранилици"? Кад сам видела Девицу, рекла сам јој да су у селу неки шпијуни, некакви протестанти. Одговорила је: "Све су то моја деца". Анђео се јавио и рекао: "Многи кардинали, бискупи и свештеници на путу су ка пропасти, и собом воде много душа. Све мање и мање значаја придају отајству (сакраменту) Еухаристије".

Занимљиво је уочити да су се код Кончите 1967. године јавиле сумње у погледу истинитости виђења: "Да, 1967, неко време после виђења, код мене су се јавиле сумње. Неочекивано се то десило 15. августа. Никад то нећу заборавити. Око мене је било много људи и обузело ме осећање да сам те људе обмањивала и да се за то морам исповедити. Отишла сам свештенику и рекла му да је то била илузија, маштарија или прелест, да никад нисам видела Мадону, да сам све обмањивала, за све то време... Те сумње, и негирање јављања Дјевице трајаху пет или шест дава. Од тог часа налазим се у душевној пометености и у сумњама" (Miracle de Garabandal, by Conchita Gonzales and Harry Daley, Doubleday and Co., New York 1983).

Тај смо случај поменули ради тога да покажемо да иако сама сведокиња није уверена у своје виђење, ипак постоје људи који у њега несумњиво верују. Њих не узнемирава, чак, ни изјава једне од девојака: "После тога, од како су почела јављања, нисмо пропуштали дана Причести. Кад жупника није било у граду, обично би се јављао анђео да нас причести... Једном, жупник нас је научио да питамо како и на који нас то начин анђели причешћују, кад само свећеник може освећивати дарове. Питали смо, и Госпа је одговорила да анђео узима већ освећене дарове из дарохранилица других храмова".

Можемо да претпоставимо какву би збрку то изазвало у цркви из које би Дарови били узети. Да ли је уопште могуће да анђели узимају Дарове из цркава? У житију православнога Светог Онуфрија, Ангео је доиста доносио Причешће, али му није било неопходно да га узима из неке дарохранилице.

Међугорје

Трећи "чудесни" догађај који желимо да поменемо збио се у јуну 1981. у Југославији, у Међугорју. Тамошње привиђење је тврдило да ће његова откривења бити последња истинита откривења у свету. Новембра 1982. привиђење је тврдило: "Кад буду престала ова откривења, свет ће добити само неколико лажних откривења". То место је почело да привлачи све више и више људи са разних страна света, мада је месни римокатолички бискуп, надлежан за Мостар и околину, Павао Занић, поричући истинитост виђења, у име Југословенске бискупске конференције изјавио да није допуштено правити поклоничка путовања, мотивисана натприродним карактером појава које се збивају, тобож, у Међугорју.

Већ 1981. сведоци јављања су саопштавали: "На брду, где је указање било, ускоро ће бити, и сви ће то видети, стално видиво знамење. Стрпите се и мало причекајте".

И опет: "Знамење ће се Јавити на празник Непорочног зачећа 1981, затим на Божић, на Нову годину"... Нема потребе ни казати да се знамење није појавило. За православног читаоца довољно је да чује неке екуменистичке изјаве које прате тобожња јављања Богородице, па да види да уопште није реч о Божјој Матери. Ево неких: "Пред лицем Господњим све су религије једнаке. Господ, као Цар, влада над свим тим религијама" ("Conuter–Reformation Catholic, 201 Eng. Ed. Cf. Fr. Blaise, 500 Messages a Vivre, p. 370, Montreal, 1986).

"Код Бога ни поделе, ни религије немају значаја. Ви сте они који су поделе створили. једини посредник је – Исус Христос. Поделе постоје зато што су се верници одвојили једни од других" (Apparition of the Virgin Mary ot Medjugorje, Jan Urban in Czech., The Catholic Dounter–Reformation in XX Centry, Sept./Oct. 1987, Nov/Dec. 1985).

За неискусне, слична виђења су својеврсна саблазан, јер су веома сродна савременим екуменистичко–унитаристичким погледима на религију. Али, православни знају да је тврдња о тобожњој једнакости свих религија пред Богом исто што и порицање Христа, једине ваплоћене Истине. Зар нису Његове ове речи: "Ја сам Пут, и Истина, и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене" Јн. 14,6).

Не настојећи да дубље анализирамо смисао тих откривења, довољно нам је да себи објаснимо да је свако од тих привиђења које је тврдило да је Мајка Божја – признавало благодат римокатоличких сакрамената. После отпадања Запада од Православне Цркве у XI веку не може бити сумње да благодат из сакрамената римокатолика одсуствује. Свештеномученик Иларион (Тројицки) у свом делу "Нема Хришћанства без Цркве" каже: "Ево чему нас учи I правило Светог Василија Великог. Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви".

Чак и чињеница чудесног исцелења нису докази истинитости виђења. Излечење може да буде по вољи Божјој, из природних разлога, или по допуштењу Божјем од ђавола. Созомен је у својој "Свештеној историји^" писао (књ. 2., глава 5): "Храм Ескулапа у Егису, храм Венере и Адониса беху потпуно уништени. Д... житељи су ове храмове веома много поштовали... јер су се тамо лечили од многих болести, пошто се демон тамо јављао ноћу и исцељивао их".

У "Vita Patrum" Светог Григорија Турског налази се житије Светога Фријардуса Затворника. Ево шта тамо пише: "У то време, док су они бденисали, јавио се саблазнитељ ђакону Секундулусу у лику Господњем и рекао му: "Ја сам – христос, коме се ви свакодневно молите. Ти си већ светац и твоје је име записано у Књизи живота. Напусти острво и почни да лечиш људе. Прелестивши се, Секувделус напусти острво, и када је полагао руке на болеснике у име Исуса Христа, они оздрављаху".

Наравно, ми не поричемо могућност јављања из другог света не само инославнима, него и незнабошцима. Епископ Игњатије (Брјанчанинов) у трећем тому својих ''Аскетских огледа" каже следеће: "Дешавало се да су се по нарочитом промишљању Божјем светитељи јављали људима порочног живота, па чак и идолопоклоницима. Тим људима јављање Ангела није донело никакве користи, а оно и није било ради њих лично, и зато није ни служило као знак њиховог достојанства... Свети Ангели и покојни праведници неретко су варваре и разбојнике спречавали јављајући се истим да би их спречили да насрну иа обиталишта угодника Божјих" (види, иа пример, Житије преп, Макарија Желтоводскога, 15. јуна).

Не искључујемо могућност да се чудесно излечење деси и инославцу. На пример, по молитвама Светог Јована Кронштатског лечили су се и они који су били ван окриља Цркве.

Али, када се на основу чудесних појава нуди било какво учење, неопходно је подробно размотрити његову суштину. Зато смо и имали јасан критеријум за оцену јављања из оностраности, а он је: Да ли су та јављања православна у сваком смислу? У три виђења која смо размотрили показали смо да она у себи имају елементе очито неправославне, и зато је јасно да ова виђења (фатимско, сансебастијско и међугорско. нап. прев.) нису од Бога.

Овде је умесно цитирати речи протојереја Бориса Молчахова: "Веома је важно да уочимо тај мало приметни закон у складу с којим свако лажно и лицемерно Хришћанство своје следбенике неизбежно води призвању антихриста, или пак оном процесу који припрема појаву истог. У сваком лажном учењу, као и у фарисејском односу према Истини, крије се семе вечне пропасти. Залуду многи не придају довољно значења догматима. Тесну везу догмата вере са етички–практичком делатношћу и подвигом спасења показали су Епископ Игњатије (Брјанчанинов) и блажењејши митрополит Антоније (Храповицки). По учењу Цркве, у делу спасења нема ничег важнијег од исповедања Богом откривене Истине. Сам Логос Божји сведочи да се Богу мора клањати у духу и истини, и да само такве поклонике Отац тражи за Себе (Јн. 4,23–24). Истина уопште није таква мало значајна ствар, с којом се можемо понашати како нам се свиди. У истини реално присуствује и Дух Истине, "Који од Оца исходи". А у свакој лажи реално присуствује и отац лажи – ђаво, и зато човек, који исповеда истину, прима и Духа Истине, а ко исповеда лаж, обавезно усваја и духа лажи, духа одбаченога. Ван једне и једине Православне Цркве нити има, нити ће се наћи, ни средстава за право препознавање антихриста, нита пак благодатних сила за стамено супротстављање њему и свим искушењима".

Не требају нам инославна виђења макар нас позивала на покајање, молитву и пост. Та виђења признају благодат римокатоличких сакрамената, првенство папе, подржавају неправославне форме побожности и лажни екуменизам. У наше тешко време, време суптилних искушења и тананих саблазни, кад расте број лажних чуда, виђења и привиђења, ми, православни Хришћани, морамо са страхом и трепетом ићи путем нашег спасења, крепко чувајући нашу свету православну веру, обраћајући се за савет и помоћ само Светој Православној Цркви. "Православна Русија" 23/1991

Са руског превео: Владимир Димитријевић

Из књиге Владимира Димитријевића "Црква од Истока и тајна Запада"

Приређивач: "Борба за веру"