Биографија нашег уваженог сарадника др Марка С. Марковића

ПРВО ПЕРО СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар,  рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.

Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне 4.

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Говори француски и руски, служи се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године са др медицине Никол Муро. Има троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, и седморо унучади.

Први штампани рад „Млади Сава, историјска слика“ објавио је у часопису „Хришћанска мисао“ у логору Еболи у Италији (број 3-4, јануар 1946). Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији: „Хришћанска мисао“ (Еболи, 1946), „Искра“ (Минхен, 1951-57, 1962-68, 1969), „Билтен организације југословенских студената“ (Лондон, 1951), „Синдесмос“ (Париз, 1953-55), „Слободна Југославија“ (Минхен, 1955-57), „Свечаник“ (Минхен, 1964-72), „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади“ (САД, 1978), „Американски србобран“ (Питсбург, 1958, 1976-80), „Глас канадских Срба“ (Виндзор, 1979), „Србија“ (Винона, Канада, 1977-80), „Хиландар“ (Света Гора, 1986-89, 1994) и „Лазарица“ (Бирминген, 1987-94). Писао је и за више најзначајних отаџбинских часописа у последњих 20 година: „Теолошки погледи“ (Београд, 1986-87, 1990-91), „Глас Цркве“ (Ваљево, 1988-92), „Православље“ (Београд, 1990-91), „Образ“ (Београд, 1995-96) и „Књижевне новине“ (2001, под уредништвом Предрага Драгића Кијука), а данас пише за „Геополитику“ и „Двери српске“.

Био је члан уредништва „Хришћанске мисли“ и „Синдесмома“, а главни уредник „Слободне Југославије“ (1955-57).

Написао је поговор за књигу „Народни устанак“ (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама „Бела гробница“ Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).

У емиграцији су му изашле следеће књиге: „Персонализам раних Словенофила“ (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), „Југословенски писци“ (књига 1, Париз/Минхен, 1966), „Политика Јурија Крижанића“ (на француском, Париз, 1973), „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ (на француском, Париз, 1975), „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“ (на француском, Париз, 1976), „Тајна Косова“ (Бирмингем 1976, 1989), „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ (Бирмингем, 1977).

У последњих десетак година у Отаџбини је изашло више његових књига: „Истина о Француској револуцији“ (Образ, 1995), „Наличје једне утопије“ (Образ, 1995), „Пола века српске голготе 1941-1991“ (Образ, 1995), „Стопама Христовим“ (Манастир Хиландар, 1996), „Тајна Косова“ (Хришћанска мисао, 1998), „Српска апологија Русије“ (прва књига, издање аутора, 1998), „Српска апологија Русије“ (друга књига, издање аутора, 1999), „Православље и нови светски поредак“ (издање аутора, 1999), „Смрт и васкрсење“ (Хришћанска мисао, 2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву“ (Хришћанска мисао, 2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“ (Хришћанска мисао, 2004), „Косово у ранама“ (Хришћанска мисао, 2005).

Ускоро у Београду треба да изађе ново издање његове књиге „Југословенски писци“, под насловом „Од Крлеже до владике Николаја – писци земље које нема“.

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело.

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Живи у Орлеану у Француској.