header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Питања епископу браничевском Игњатију Штампај Е-пошта
уторак, 20 октобар 2009
       Постављајући питања епископу браничевском Игњатију (постављена 2009, а ни до данас нема одговора - нап. "Борба за веру"), ја их постављам као двоструки лаик: као лаик у уобичајеном значењу те речи (незналица), али и као и лаик у изворном значењу те речи - члан лаоса, народа Божјег. Пре но што сам се усудио да поставим питања једном епископу, питао сам себе, лаика: „Откуда ти право да питаш?”

Одговор сам нашао код епископа будимског Данила (Мати Макарија: Светлоносац: владика Данило Крстић, манастир Соколица, 2006, стр. 183 - 186), и православног француског архимандрита Лава (Жилеа), (Алфа и Омега 1-15/1998.). Ево одговора епископа Данила:

>>Некима није јасно каква је улога лаика (то јест верника) у Цркви.

Лаик не значи у Православљу „незналица”, као на Западу где народ није знао грчки, него долази од грчке речи „лаос” (народ Божији).

Лаици нису клирици, значи немају свештеничку службу у олтару, али и они пуноправно учествују у Литургији и причешћују се Телом и Крвљу Христа Бога из истога Путира као и свештеници. (Такве једнакости у Причести немају верници у римокатолицизму).

Значи код нас православних не би смело да буде сукоба између свештеника и одборника. Јер свима је Господ заповедио: „Будите савршени као Отац ваш небески.” Ово Господ није наредио само поповима и калуђерима, него свима по мери њихових талената. И свако треба да стреми ка томе духовном савршенству умножавајући своје таленте на корист и изграђивање Церкве (своје парохије или Епархије).

У овоземаљаском животу Церкве верници преузимају на себе приземне но веома важне послове у животу парохије као што су: појци, продавачи свећа, тутори или одборници за рачуноводство, да би свештенику остало више времена за духовни живот пастира: за богослужење, молитву, веронауку и за посећивање болесника.

Дакле верници имају неодузмиво право и велику привилегију да се старају о економском животу парохије и Епархије (али без делења и затварања у „самоуправне аутономијаше”).

Епископ - клир - народ, то је неделива целина, то је живи организам Епархије као Церкве Божије.

Тај организам неизбежно има организацију на овој Земљи, а то је чиновнички апарат: секретаре, економе, кустосе музеја, службенике здравственог осигурања, церквеног туризма...

Познато је да Епископ значи Надгледач који надгледа не само пастирски рад парохијских свештеника, но и финансијски рад церквених одборника преко посебног изасланика из Епархије, са титулом -рачуноиспитач.

Из свега раније реченога јасно је свима да Епископ није изнад Церкве (а ни парох изнад парохије), него увек унутар Церкве, увек са Церквом, „у љубави са свима светима” (Ефес. 3:18) како рече свети Павле, подразумевајући под „светима” све вернике дате Епархије или парохије.

Та саборност или целовитост (грчки речено католичанственост) Православне Церкве доживљава се као свенародно спонтано усвајање и прихватање (receptio) Саборских одлука - како је то било кроз векове до данас.

Ова сагласност свих верника се постиже даром Духа Светога, који је Дух мира и братољубија а не демагошког надгласавања.

Равнотежа између церквене јерархије и церквенога народа очигледна је у јединству на Литургији, не само у причешћивању, него и обреду рукоположења: ђакона, јереја и Архијереја. Када се ђакон окрене народу и викне „Повели!” (Заповедај!) он тиме позива церквени народ да из себе издвоји кандидата за рукоположење. Онда, окренувши се ка олтару ђакон викне „Повелите!” (Заповедајте!) тиме он моли све презвитере и ђаконе у олтару за њихову сагласност да из народа издвојени кандидат буде рукоположен у олтарску службу. Трећи пут ђакон викне „Повели Преосвештени Владико!” тражећи тиме и највишу сагласност Епископа.

Морамо сви бринути за своју Церкву и ревновати у њој по мери и моћи својих талената од Бога добијених.

Међутим у духовном животу не иде ништа аутоматски. Све се добија напором своје слободне воље - подвигом.

Као сарадници Божији (I пос. Коринћанима 3:9) без обзира на чин, сви смо ми једнако одрговорни за Свето Православље, за чистоту вере апостолске. (А чин општега свештенства има сваки верник кроз миропомазање). Зато и мали дечак када прочита Апостол одговара свештенику „И духу твоме” пошто му је јереј рекао „Мир ти”. То значи да и дечак има свој свештени благослов. Презвитер не може почети Литургију а да му неко од верника не одговори „Амин”. Према томе појац или хор најлепше изражавају веру народа на Литургији.

Ако би, не дај Боже, сви Епископи, свештеници или ђакони у датом поколењу, попустили у чистоти православних догмата, онда би један храбри лаик (верник), без обзира на опасност, рекао истину вере апостолске. То се једном десило у шестом веку у Ромејском царству, када је свети Максим Исповедник, обичан монах без свештеног чина - храбро изрекао теолошку истину - упркос Цару и Патријарсима тога доба.

Значи, добри и богомолни верник који сарађује са Духом Светим боље гради Церкву него лени клирик. И у Дан Васкрсења, такав Божији сарадник, који је на земљи био међу последњима, биће на Небесима међу првима. Зато о Другом Доласку, до самога Христа, добијају најпочаснија места Пресвета Богомати Марија Дјева и монах девственик свети Јован Крститељ (а не "попови", свети Петар и Павле). <<

А ево шта каже архимандрит Лав (Жиле):

>> Мој задатак је да дам кратак преглед историје верника-лаика (припадника народа Божијег, лаиката) у Православној Цркви.

За почетак бих хтео да подсетим на то каквим се појмовима користи Библија да би изразила идеју свештенослужења. Ми срећемо у Библији две речи: прво, реч „јереј” која на грчком језику означава како јудејско старозаветно свештенство тако и паганско свештенство, односно свештенство чија је сврха жртвоприношење на престолу. Међутим, у Новом Зазету за свештеника се употребљава реч презвитер означава црквена лица која су постављена да управљају помесним црквеним заједницама.

Христос је укинуо свештенике као посебну касту. Сви Хришћани, сви чланови Тела Христовог постали су (у Христу) свештеници, јер су сви помазани и чине свеопште царско свештенство. Но, од овог царског свештенства издвајају се презвитери - предстојатељи који, касније, кроз рукоположење, постају епископи и свештеници у црквеним заједницама. Одмах прецизирајмо: презвитер, није напросто изабрано лице; пуномоћја која му поверава заједница царскога свештенства морају бити у складу са стварним (благодатним) посвећењем свише, захваљујући којем епископи и постају носиоци апостолске благодати. Овде је увек неопходан и унутарњи призив од Бога. Кроз силазак Духа Светог, епископи (и свештеници) се „облаче” у силу Самога Христа.

Полазећи од овог основног принципа, хтео бих да изложим пет теза. Није реч о чврсто оформљеним догматичким формулацијама, већ о ставовима. Предлажем неколико теза које могу постати тема нашег разговора.

Ево мог првог става: Верници-лаици су увек доприносили заштити и ширењу вере, јер одлучујућа улога у области вероучитељског предања припада свецелом Телу Христовом.

Појам о лаику-заштитнику вере био је јасно формулисан у „Посланици источних патријараха” 1848. године, која је била одговор на енциклику папе Пија IX. Реч „заштитник” у грчком језику (значењски) врло снажно указује на човека наоружаног штитом. Следи запажање да „Посланица источних патријарха” не назива вернике-лаике судијама о питањима вере, већ заштитницима вере. Суђење о питањима вере припада сабору епископа као јединих опуномоћених представника верника-лаика и, истовремено, јединих носилаца апостолске благодати.

Ја сам такође рекао, да су верници-лаици обавезни да шире богословску просвету. Ово је карактеристично својство Православља. Очигледно је да многи православни богослови нису свештеници, већ верници-лаици. Већина предавача на православним богословским факултетима су, такође, верници-лаици.

Рекао сам да је највиша инстанца у области вероучитељског предања, свецело Тело Христово. Ово тврђење може се учинити неочекиваним, јер православни признају Васељенске Саборе за видљиве изразе вероучитељског предања. Међутим, историја показује, да Сабор постаје истински Васељенски и бива прихваћен као такав у свести верујућих само онда, када и верници-лаици признају и усвоје одлуке Сабора. Као највиши орган, који опредељује истинитост свега, јавља се на тај начин свецело Тело Христово, свецело црквено Тело, које признаје и усваја саборске одлуке. У историји Цркве може се наићи на више оваквих примера. Иако је сабор који је био одржан у древнохришћанској Грчкој био назван Ефеским, он је касније одбачен од стране пуноте црквене свести као разбојнички. Флорентински сабор у XV веку, на коме су православни јерарси признали првенство Рима, био је одбачен од стране пуноте православних верника.

Други мој став је следећи: Православни лаици-верници с увек имали значајну улогу у управљању Црквом.

Ово потврђује сама историја. Патријарх, епископ и парохијски свештеник у већини случајева се одређују кроз бирање које, наравно, мора бити у сагласју са силаском Божанске благодати кроз посвећење које епископе (а преко њих, свештенике) чини носиоцима апостолског прејемства. Историја православне Цркве, углавном у XVI - XVII веку, у граничним подручјима Русије показује, како су пра- вославна братства верника-лаика била истинске тврђаве, стубови Православља.

Земаљски послови епархија обично се налазе у надлежности епархијских управних одбора и савета, а епископ, по сили своје пастирске харизме, има пре свега духовну улогу благодатне личности, духовнога оца свештенослужитеља. Последњи руски Сабор из 1917. године дозволио је да верници-лаици могу бити чланови Сабора. У случајевима када држава надзире структуру и делатност Цркве, Црква представља свецели хришћански народ (пример овоме је Грчка).

Прелазим на трећи став: Верници-лаици су увек служили Цркви као духоносци и пророци.

Поред литургијског служења постоји и служење духовно. Историја Православне Цркве показује колики је значај оних који су називали „духоносцима”, „духовним људима”: понекад су то били монаси, некад верници-лаици, којима су се људи обраћали за духовне савете. Тако се десило у Русији, на пример, да су људи Божији или како су их називали „поклоници”, „боготражитељи”, „Христа ради јуродиви” -имали често и већи духовни ауторитет (у Цркви) од самих свештенослужитеља. Такво благодатно, духоносно служење није се прекидало и неће се прекидати у Цркви.

Ево мог четвртог става: Православни верници-лаици су у Цркви увек остваривали непосредно литургијско служење.

На пример, у случају нужде верник-лаик може савршити Крштење и оно ће бити дејствено.

Или ако погледамо Свету Евхаристију, може се рећи да у православној Литургији верник-лаик има своју непосредну улогу и службу. Да ово даље појасним: у суштини једини Савршитељ Тајне Вечере јесте Христос, а епископ (свештеник) је ту само апостолски сведок, гарант присуства Господа. Учешће верника-лаика је непосредно у том смислу што за време евхаристијске Вечере свештеник ни за тренутак не стоји између верника и Христа, као посредник који не допушта непосредно општење (Бога и верних). Све време Литургије он говори „ми”, а не „ја”, и он је, такорећи, гласноговорник у име сабране заједнице. (С друге стране, управо он - тачније епископ који га поставља - сабира заједницу, сједињујући је око Христа у евхаристијску заједницу). У моменту освештања Светих Дарова, тј. Хлеба и Вина Евхаристије, евхаристијско претварање (за разлику од Латинске цркве) не обавља свештеник кроз произношење одређених молитви, већ свештеник у име верујућих моли Духа Светога да саврши ово претварање предложених Дарова. Он се обраћа Богу... Са једне стране присуствују Бог-Отац, Христос, Дух Свети, а са друге - заједница која се изражава преко свештеника; но сам свештеник не може савршити претварање Дарова, он само изговара молитву којом се заједница обраћа Богу, молитву која добија као свој одговор освештање Светих Дарова, чијим се сведоком, по апостолском обрасцу, јавља свештеник.

Ако размотримо Свету Тајну Покајања, ми видимо да верник-лаик и ту има непосредан приступ Богу. По православном схватању, свештеник није судија; онај који је сагрешио не долази на суд, очекујући пресуду од јереја. Ово изражава и спољашњи аспект (исповести): верник не клечи пред свештеником већ пред налоњем на коме су Јеванђеље и крст. Свештеник стоји по страни и обраћа се покајнику: „Ево, чедо, Христос невидљиво стоји примајући исповест, ја сам само сведок свега што ћеш рећи пред Њим.” „Стварни сведок праштања свише” - ето шта је свештеник у Светој Тајни Покајања. Свуда, изузев у Русији, где је латинска формула разрешења продрла из Пољске, православни свештеници у овој Светој Тајни не произносе разрешну молитву од себе, већ моле Бога за разрешење, говорећи овако: „Господ Бог... Својом благодаћу да прости...” итд.

И ево, коначно, и петог става: Верницима-лаицима увек је припадало право иницијативе и слободног развоја православног служења. Истинитост овога очигледна је из историје православног апостолства, из примера древних братстава која су се већином састојала од верника-лаика, или из историје савремених православних покрета. Сетимо се, на пример, покрета православне омладине на Блиском Истоку, руског хришћанског покрета међу руском емиграцијом у Француској.

Од ових извора полазили су верници-лаици, и благодарећи њима су се развијали упркос повременом сумњичењу од стране свештенства (или, пак, других верника), постепено добијајући благослов и одобрење Цркве.

Као закључак ћу рећи да је сваки православни верник-лаик дужан да што је могуће јасније постане свестан реалности свог царског свештенства, а да сваки православни свештеник мора осмишљавати свој положај припадника народа Божијег, тј.члана свеопштег царског свештенства, које он дели са другим члановима Тела Христовог. Христос је био врховни Верник-Лаик. Он је укинуо свако крвно жртвоприношење и свако посредништво које спречава непосредни приступ Богу. Заједно са тим Исус Христос је савршени Образ Свештенства. Он је Првосвештеник, Који је Сопственом речју и смрћу показао, да нема другог свештенства, осим потпуног саможртвовања.<< Ово су речи оца Лава.

Дакле, из те перспективе усуђујем се да поставим питање епископу Игњатију. Пошто сам од многих већ оптуживан за „дрскост”, „расколоучитељство” (па и страшније ствари, попут, Боже опрости, „хуле на Духа Светог”), не верујем да ће ова моја питања бити схваћена онако како су постављена: са поштовањем према епископу Игњатију и бригом за Предање Цркве, које је очевина свих православних. Но - глас савести ми налаже да питања поставим.

 

Ваше Преосвештенство,

питања која Вам постављам су следећа:

- Да ли се у потпуности слажете са учењем митрополита Зизјуласа о томе да се  „Битије Божје поистовећује с чином заједничења” и „Божанска Природа скоро по дефиницији има одношајни карактер” (substance possesses almost by definition a relational character)?

- Да ли се у потпуности слажете са учењем митрополита Зизјуласа о томе да је личност Бога Оца, на известан начин, потчињена општењу, зависна од општења и може се констатовати само општењем („љубав као начин постојања Бога на неки начин Га „ипостазира”“)?

- Колико учење о подударању Истине и битија означава произвољност у односу на Истину, с обзиром да је Истина саздала твар, па није  тек „дискусиона” и „дијалошка”, него се изражава догматички, јер је Истина Бог Творац  и Бог Судија?

- Да ли заиста сматрате да се Истина свагда подудара с међуличносним општењем, при чему је критеријум Истине одношајност, па, ако су паписти и православни ступили у дијалог, он већ поседује извесну истинитост и фундаменталност, без обзира на садржај истог?

- Колико се учење о Истини као пуком заједничарењу поклапа с постмодернистичким учењем о интерпретативној заједници као извору „истинитости” (при чему, у суштини, једна и јединствена Истина не постоји)?

- Слажете ли се са учењем Светих Отаца да није било смрти у изначалној творевини, него ју је Бог створио нетрулежном, при чему је, завишћу ђавола, а кроз Адамов грех, смрт ушла у свет?

- Да ли прихватате учење еволуционизма, попут митрополита Зизјуласа?

- Сматрате ли да се „евхаристијска еклисиологија” свештеника Николаја Афанасјева и митрополита Зизјуласа уобличила под снажним дејством римокатоличке евхаристијске еклисиологије, чији је челник био Анри де Либак, и која је снажно утицала на II  ватикански концил?

- Верујете ли да је Православна Црква постигла било какав значајан резултат у тзв. „дијалогу љубави” (рецимо, обраћање већег броја инославних у једину спасоносну веру  Цркве од Истока), и да је екуменизам нешто без чега не можемо?

- Верујете ли да душа може да постоји одвојено од тела (од смрти тела до свеопштег васкрсења), при чему ужива или непотпуно блаженство у рају или непотпуне муке у аду?

- Верујете ли у загробна митарства душе, када демони у души новопрестављеног траже оно што је њихово - непобеђене греховне страсти, и покушавају да спрече душу на путу ка Господу?

- Да ли сматрате да се икона Божја у човеку може свести само на слободу, иако је створеност човека по образу Господњем много сложенија (од  „апофатичности” антропологије до учења да је и тело човеково саздано с обзиром на Ваплоћење Логоса)?

- Сматрате ли паписте и протестанте јеретицима лишеним благодати, или хришћанима који су сачували  пуну благодат апостолског прејемства и Тајни?

- Сматрате ли учење митрополита Зизјуласа и Цариградске патријаршије о власти Фанара над православном Дијаспором нечим што је канонски исправно?

- Да ли је епископско служење у Цркви само датост хиротоније, или и задатост личног и пастирског подвига?

- Можемо ли се вратити ранохришћанској улози епископа у Цркви, а да  пренебрегнемо ранохришћанску улогу лаоса у бирању епископа?

- Да ли је критика на рачун нечије теологије (ако је епископ теолог) напад на достојанство епископског чина, или позив на дијалог?

- Да ли епископ, у складу са својом заклетвом на хиротонији, треба да слуша Свети Архијерејски Сабор своје Цркве, поготову ако су одлуке тог Сабора, по Уставу те Цркве, обавезне и извршне?

- Да ли су за Вас обавезујуће одлуке Светог Архијерејског Сабора о начину служења Свете Литургије, јер као што знате,  својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) СА Сабор СПЦ наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквенословенском и српском говорном језику. На српском језику може се служити само уз употребу Служе-бника у издању Светог Архијерејског Синода”. Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г.Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви”. А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/зап. 592): „У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја1968. године, која, између осталог, гласи:... безобзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника”.

СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АС бр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосве-штенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка”.

СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио: „Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултаге до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.

Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве.”

И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.) ?

- Ако Свети Архијерејски Сабор СПЦ потиче од Апостолског Сабора у Јерусалиму, треба ли га слушати у Духу Светом, по узору на Дела апостолска, глава 15?

- Ко сме да мења поредак Свете Литургије - просветљени и обожени Оци или свако ко мисли да има право на то, у складу са својим јерархијским положајем и визијом изворне структуре Литургије?

- Да ли се иконичност Свете Литургије може свести само на сабрање свештенства и лаоса на челу са епископом  ЕПИ ТО АВТО?

- Зашто сматрате да високи иконостас заклања, а не открива, литургијску Тајну Царства Божијег?

- Да ли је довољно само се причешћивати сваколитургијски, или се, зарад увида у своју недостојност, за Свето Причешће треба припремати постом, молитвом, покајањем и исповешћу?

- Колико су инославни литургичари утицали на “литургијску обнову” међу православнима?

- Да ли је у православном богословљу могуће раздвајање онтологије од етике, ако епископ Атанасије Јевтић,  још један Ваш учитељ у богословљу,  јасно каже (у свом тексту „Онтологија библијске етике”, „Саборност” 1-4/2003) да „не препоручује да се одбаци  етика”, јер по њему (а и по учењу Цркве) „етику која извире и пројављује се као жива нарав живог бића, живе личности има Бог”?

И тако даље.

Ваше Преосвештенство!

Искрено Вас молим: на ова и друга питања постављена у књизи „Технологија или теологија”, покушајте да, макар најкраће, одговорите. Јер, Ваша одговорност као епископа и учитеља богословља огромна је, а очито је да Ваша теолошка мисао, из ових или оних разлога, изазива недоумице. Да истинујемо у Љубави која је Истина - Господу се помолимо!

Са изразима хришћанског поштовања,

          Уочи Илиндана 2009.    

          Владимир Димитријевић, бивши вероучитељ из Чачка

 

Извор: Владимир Димитријевић, Теологија или технологија? (Питања православног лаика  епископу Игњатију Мидићу), ЛИО, Горњи Милановац, 2009., стр. 364-374.

          Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.