О групном апелу свештеника Руске Цркве са позивом да се обустави мировна операција Русије у Украјини

Са дубоким жаљењем видео сам апел свештенства Руске Православне Цркве са позивом на помирење и прекид рата.

На несрећу, ту су присутни како људи који су јасно запалили у политику, попут игумана Петра (Мешчеринова), који се прославио својом заштитом протојереја Георгија Митрофанова и генерала Власова, тако и људи који су били далеко од политике, озбиљни научници као нпр. отац Леонид Грилихес или отац Арсеније (Соколов), који због свог дубоког професионализма у једној области очигледно једноставно нису свесни стварних догађаја који се дешавају у Украјини, Русији и свету.

Можда су их привукле светле, узвишене речи о Последњем Суду – Суду Божијем, о недопустивости крвопролића. Нажалост, нису обратили пажњу на то да су ове лепе и тачне речи нису у вези са реалношћу која се тренутно дешава у Украјини и широм света. А у међувремену, лепе речи без осврта на стварни живот постају не само звоњава звоњава и звечања прапорца, оне постају атомско оружје. Под лепим речима, јеретици су рушили и покушавају да униште Цркву. Под лепим речима, Русија је послата у ноћну мору револуције и 1917. и 1991. године. Под лепим речима, чињени су и чине се многи финансијски, интелектуални и духовни злочини. Цела перестројка је, на пример, била под лепим речима. И читајући ову посланицу намеће се низ питања.

 „Ми, свештеници и ђакони Руске Православне Цркве, свако у своје име, апелујемо на све од којих зависи прекид братоубилачког рата у Украјини, са позивом на помирење и моментални прекид ватре.“

Прво, „свако у своје име“. Извините: Црква је Тело Христово и неко јединство. А овде видимо одсуство тог јединства, а уједно и некакав принудни колектив. Притом, либералног духа. Поставља се следеће питање: рат у Украјини траје од пролећа 2014. године. Према различитим проценама, однео је животе од 30 хиљада до 70 хиљада људи. Већ 7 година траје гранатирање Луганске и Доњецке Народне Републике. Сада се постављају питања: где су били потписници ове посланице свих ових година? Штавише, познато је да су неки од њих одобравали и раскол у Украјини, и акције Константинопољске патријаршије, и акције украјинске хунте на уништавању Православља и руског начела у Украјини.

Следеће: Страшни суд чека сваког човека. Никаква земаљска власт, никакви лекари, никакви стражари неће заштитити од ове пресуде.

А сада се подсетимо приче о Страшном Суду, која је недавно читана. Тамо је речно: „Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовијем. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не одјженусте ме; болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе! кад те видесмо гладна или жедна, или госта или гола, или болесна или у тамници, и не послужисмо те? (Мт. 25,41-44).

Они који су потписали овај текст значајно су игнорисали страдање свих који су били под ватром, који су били приморани да беже из Луганска, који су завршили у подрумима Оружаних снага Украјине. Све ове године о томе су ћутали. И пре него што се позову на Страшни Суд, можда би сви требало да се окрену себи?

 „Оплакујемо страдања којима су наша браћа и сестре у Украјини незаслужено била подвргнута“.

Питање: зашто нису оплакивали убиство Олесја Бузине, убиство Василија Жданкина, уништење стотина цркава? Где је била њихова туга?

 „Подсећамо да је живот сваког човека бесцени и јединствени дар Божији.“

Све ово је апсолутно тачно. Али када су животи милиона и Руса и Украјинаца угрожени перспективом Трећег светског рата због развоја агресивног блока НАТО-а, због размештања пројектила у близини руских граница, због чињенице да је од поглед на очување мира овај потпуно непотребан блок расте као канцероген тумор, о чему онда причамо? Ако се сећају да је живот сваке особе непроцењив и јединствени дар Божији, зашто онда сматрају разумне и законите радње Владе Руске Федерације и председника Руске Федерације, усмерене на спасавање милиона живота, као неку врсту злочина?

Посебно је поражавајуће следеће:

 „Ми поштујемо богомдану слободу човека и верујемо да народ Украјине треба сам да се определи. Не под нишаном аутомата, без притиска запада и истока.

Почнимо са чињеницом да нису туговали што је народ Украјине направио избор под нишаном снајперских пушака на Мајдану, а затим под нишаном Оружаних снага Украјине и СБУ 2014. године. Они не представљају, или не желе да замисле, ужас и притисак којем је подвргнут било који дисидент у Украјини. Забринути због бујања неслагања у Русији, потпуно су изгубили из вида овакав положај грађана и православних хришћана у Украјини.

Осим тога, про-НАТО избор Украјине и увлачење Украјине у НАТО никако није слободан избор. И ово што се десило и ово што се дешава сада је велика неслобода. Када националисти стрељају украјинске војнике и официре који желе да се предају. Када се војна опрема налази у стамбеним насељима, када су становници Украјине таоци криминалне групе.

Приметно је и следеће:

 „Ниједан ненасилни позив на мир и прекид рата не треба насилно сузбијати и сматрати га кршењем закона, јер таква је Божанска заповест „Благо миротворцима“.

Извините, али где повући границу између ненасилног и насилног позива током демонстрација? И 1917. године све је почело мирном демонстрацијом „Хлеба и мира!“. А знамо како се завршило – распадом Руске империје. А овај пасус говори о намерама састављача писма, који једноставно желе да организују мировну револуцију током рата.

Постоји закон по коме се сваки догађај мора усагласити са властима.

Узгред, поставља се још једно питање: колико је ово писмо усклађено са црквеним властима? Судећи по томе што се свако обраћа у своје име, око тога нема сагласности. Ово је, наравно, грубо кршење хијерархијске дисциплине. Али ово је тако, узгред.

Ако писци писма толико воле закон, нека га држе. Нека се сете речи Спаситеља: „Тако нам доликује да испунимо сваку правду“ (Мт. 3:15).

Сумирајући речено, напомињем да, како је исправно примећено, Русија не почиње рат – Русија завршава рат. Нисмо ми започели овај рат. Нисмо ми покренули овај масакр у Доњецку и Луганску. Сада га руска војска завршава. Нема потребе да јој се мешате.

Поштовани потписници се понашају попут човека који, гледајући кроз стакло како се одвија хируршки захват, разбије стакло, покуша да упадне у операциону салу и виче: „Копилади, зашто сечете човека?!“. Истовремено док човека оперишу.

Чини се да је јасна чињеница да је ова операција неопходна за спас Украјине, за спас Русије, за спас света од Трећег светског рата. Међу хришћанским врлинама треба истаћи врлину расуђивања и разумевања онога што се дешава. Сада је на ваги судбина не само Русије, судбина не само руског, већ и светског Православља. Судбина конкретних људи који ће или постати предмет истребљења и уништења од стране хунте, или ће постати предмет трансформације – трансформације у бандеровце, унијате, расколнике. Јер оно што се дешавало и дешава у Украјини није само рат, не само убиство, већ је то и страшно сакаћење људских душа. И зато, ослањајући се на речи ове посланице, да подсетим да се врата раја отварају свакоме, па и човеку који је озбиљно згрешио, ако тражи опроштај од оних које је понизио, увредио, презрео. Овај текст је увредљив за руске власти.

Овај текст је увредљив за руске мировњаке. За оне руске момке који сада проливају крв за нас, да живимо овде у миру и безбедно служимо. Нажалост, још једном је део свештенства показао да није са својим народом, да понавља Фронду из 1917. године. А за ово потписници треба да замоле наше људе за опроштај. Извињавам се онима који проливају крв и боре се за спас Русије због неразумног понашања својих колега. Опростите нам.

Протођакон Владимир Василик, доктор историјских наука, магистар филолошких наука, магистар теологије, професор и члан Синодалне богослужбене комисије

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Извор: „Руска народна линија“