Неко се ових дана сетио руског маршала Георгија Жукова који је, кад је истакао заставу победника на Рајхстагу у Берлину 1945, рекао: „Ми смо ослободили Европу од фашизма, али нам они то никад неће опростити.“

И 77 година касније све је отишло дођавола! Европа грми да је „Путин Хитлер“, а зато што је ударио на нацистичке снаге које су преузеле Украјину. Читаве нације се понашају као „слободни мислиоци“ на журкама у којима се не штеде наркотици. Јер, како би другачије могло да се деси оно што гледамо.

Цивилизација Баје Патка и Спајдермена избацује Достојевског са универзитета, неће се допустити ни руским мачкама да наступају на међународним слетовима мачје лепоте, а оперске певачице и диригенти ако су Руси и верују да је Владимир Путин људско неће више моћи певати нити дириговати данас у Њујорку и Минхену, а сутра код зна где све не… Додуше, то увелико заостаје за загребачком одлучношћу да се обрачуна са складатељем Петром Иљичем Чајковским (1840-1893), лично. Пјотр је летео из програма.

Али, Пјотру је, ипак, лакше него Карин Кнајсел… Сетићете се, жена је била министар иностраних послова Аустрије и наивно веровала да је Запад стварно заинтересован за искрене и добре односе са Истоком, те је позвала Путина на своју свадбу… Данас као прогнаник из своје земље живи у неком француском селу. И тамо може да сања како њу, Путинову куму, у њеној Вијени изводе на бели шљунак дворца Белведер и пуштају гомилу да ју каменује. А да гомилу предводе љути ратници из украјинског Азова који имају истетовиране кукасте крстове на вратовима и рукама. Свако ко је показао наклоност према Русима може рачунати да ће тако проћи.

Али, није се лако отарасити Руса. „Они нама блокирају Достојевског и Чајаковског. Добро, ми ћемо њима Мендељејева – целу таблицу“, рече један руски историчар.  Русија је мало већа од Србије, дао јој Бог богатстава као никоме и мало више се од ње зависи. Лепо је говори Бжержински да се то треба отети, али изгледа да га нико није озбиљно схватао. Сем Медлин Олбрајт.

 Тога се сада у суманитом санкционисању, колико се сећам, први сетио бивши италијански министар Паоло Савоне: „Био сам убеђен да су санкције уведене против Русије, све док нисам свратио на бензинску пумпу.“

Западни политичари а онда и медији, одмах су дигли руке од украјинске армије која се  јесте, према ЦЦН и Фокс-њузу, држала „херојски“, али Путин није обратио пажњу на то. Не гледа телевизију. И, упркос сазнањима Јуро-њуза и Ал-џазире како се Руси масовно предају Украјинцима, онај конвој од 42 километра који се данима кретао ка Кијеву није се смањио ни за метар. А остацима украјинске војске разбијене на градске ентитете најјаче оружје постају цивили у градовима и на све начине опструирају њихов одлазак кроз мировне коридоре.

 Међутим, изгледа, да права евро-комедија тек долази. Санкције!

Немачки канцелар Олаф Шолц, који је првих дана пуцао из свих оружја, једанаести дан је, ипак, „одбио позиве за забрану увоза руског гаса и нафте, као део новог пакета западних санкција Москви због инвазије на Украјину“. Пусти Украјину, јер „би такав потез могао да угрози енергетску безбедност Европе“ а увоз енергената из Русије је „тренутно од суштинског значаја за свакодневни живот грађана“.

Шолцова брига за украјинске избеглице је као небески свод, али – немачки грађани му не дају да буде човек до краја. Лако би он с злочинцем Путином, него му је пријатељ Бајден повазда за вратом – инсистира да се руски енергенти не троше! Координира рад са Урсулом фон дер Лајен, која такође мисли о грађанима колико кит о планктону. Осећа се сит, а не мисли шта му је то хранљиво.

А, ипак, мало је незгодна ситуација: Немачка се ослања на Русију за око 55% својих укупних снабдевања гасом. ЕУ, пак, увози више од половине свих својих енергената. Од овог увоза, Русија испоручује 41% гаса, 46% угља и 27% нафте. Бајден би то и заборавио, али има око себе оне који би радо продавали Европи свој гас – додуше неколико пута скупљи.

И, таман је изгледало да ће Шолц и Европљани Путину заврнути шију кад им је изненада јављано да „снабдевање Европе енергентима за производњу топлоте, транспорт, електричну енергију и индустрију у овом тренутку не може да се обезбеди на други начин“. Да се паметан човек, који не може да се сети да су његови војници 1999. убијали ненаоружане Србе у Призрену, запрепасти. И – каква су Руси ђубрад, то су скривали од њега и Макрона. А ишли су у Кремљ да разговарају ко људи.

 Добро, али згазиће они Русе после, јер јавља Шолц, „активности на тражењу алтернативе за руску нафту и гас биће настављене“. Путин је, сазнавши шта га чека за десет година, пао као проштац. А таман се понадао…

A коначно је схватио да бејаше и његово кад се јавио Јошка Фишер, бивши немачки министар који изгледа не иде на бензинске пумпе па има времена да брине, не за Украјинце – то је за једног „зеленог“ мислиоца банално – него за „руски народ који изгледа да не би хтио никакав рат. Већина би уместо тога хтела бољи живот, више благостања и економски напредак и никакав рат…“

Насловио је своју благовест: „Украдена будућност Русије“. Антируски НВО су то у Москви дочекали као лек на љуту рану, јер путници метроом на њих слабо обраћају пажњу, једино се полиција и независни извештачи концентришу на њихове поруке.

И Јошка је тако брижан: „Поново ће велики руски народ (!?) бити покраден за своју будућност као тако често у руској историји. Успон Русије у XIX и XX веку у велесилу био је пун трагедија за народе Русије.“ Ужас! Док су срећни миротворни Немци морали да због „чувања мира“ два пута шаљу трупе на Русију, њих су неки путини-жукови увек водили погрешним путем. Да се то никад више не би дешавало, Јошка ће научити Русе шта је њима најбоље.

То је тако јако, готово као онај проналазак америчке амбасаде у Београду, да је Милунка Савић, жена која је ослобађала Косово пре век, у ствари била пацифиста и – вероватно поборник америчког разумевања историје и међународног права, те би данас обавезујући споразум с Куртијем потписала за пет минута.

Ви, наравно, мислите да је ово Јошкино писаније подметање! Да једна политичка ништарија језди западним јавним мњењем и приповеда овакве бесловесности. Али није. Тако се ових дана на Западу говори. То је in!

Као да је на сцени глобални ријалити шоу. У коме се неопходни рејтинг за опстанак у игри, достиже у што већем ваљању глупости, блесавости, неодговорности, сомнабулија и баналности.

Све то, наравно, има неки циљ. Један је свакако и онај позив кинеског министарства спољних послова да „САД обелодане информације о наводним биолошким лабораторијама Пентагона у Украјини ‘што је пре могуће‘“.

Руска војска је саопштила да украјинске власти „уништавају патогене који су проучавани у њеним лабораторијама. Москва је тврдила да 30 украјинских биолабораторија које финансирају САД активно сарађује са америчком војском.“

Кинези нису показали да имају поверења у америчка саопштења да су руске објаве „дезинформације“, јер по њиховим сазнањима лабораторије у Украјини само „врх леденог брега“ и да Министарство одбране САД „контролише 336 биолошких лабораторија у 30 земаља широм света.” Ово се ради под изговором „сарадње на смањењу биолошких ризика“ и „јачања глобалног јавног здравља“.

Гледамо Ентони Блинкена који је дојурио на лице места, на пристојну удаљеност у Пољској, и с рукама у џеповима дугог елегантног капута иде између слуђених избеглица, а они – како јављју репортери са лица места – уопште не примећују долазак државног секретара. Они њега интересују само као пропагандна муниција. А тренутак је кад и они то резумеју. 

И, по први пут последњих деценија човек – амерички државни секретар – у епизодној је улози, јер „агресор – то је она држава која нападне неку другу државу пре него што су то учиниле САД“.

У свим америчким акцијама – ради се о ширењу демократије. Руси су успели да постану „агресор“.

Чешки председник Милош Земан, који ово рече, уме да буде духовит, мада је изгледа једини у Чешкој – где би један Чех могао да добије три године робије јер је на друштвеним мрежама о специјалној руској операцији говорио као о допустивој.

Уосталом, можда би, после Орвела и Достојевског, ваљало обратити пажњу на „Доброг војника Швејка“, јер се Јарослав Хашек у тој светски читаној књижурини заузимао за Србе.

Кад смо се ми, Срби, поново 1990-их, успротивили западном тумачењу међународног права – на Западу су се баш нервирали и газили нас без милости, али ово са Русијом је – неупоредиво монуметалније. Овде видите мешавину мржње и страха, који се хране и уздижу до непојмљивих висина. Имате утисак да не може стати. Али, не плашите се – стаће, као што је лудило увек стало.

Не можете тачно ни да се сетите коме је првом пало на ум да се Русија избаци из УН, а Украјина убаци у ЕУ па и у НАТО „по хитном поступку“, уведе забрана летења над Украјином…  али ово украјинско догађање је имало одјека на Западном Балкану.

Стварно, шта ће бити на Западном Балкану?

Прете нам како ће Путин извршити десант, некакав, на Босну, али некакву војску шаље ЕУФОР… Типично за Запад. Што је мања шанса да Путин пошаље војску, то они озбиљније интеревенишу да „спасу мир“ НАТО-окупацијом.

Унутрашњи навијачи „међународне заједнице“ на то одрговарају мислима – да је време да се у БиХ активира НАТО…

Куд ЕУФОР оком ту Златко Лагумџија, бивши министар иностраних послова БиХ, скоком: „Брзина с којом је ових петсто војника дошло показује како је то једноставно… Немојте заборавити да је највећи део наше границе са земљама НАТО чланицама.“

Вели Лагумџија, човек сто-посто грађанска опција, одан „демократском друштву“ до балчака, како „НАТО може дјеловати без питања институција БиХ.“

Сувереност схваћена као добровољно ропство. НАТО то највише воли, па је тако и деловао, те зато и јесмо у овој ситуацији, – где је БиХ себе дотерала до „немогуће земље“.

Каже Лагумџија: „Наш Устав је саставни дио Дејтонског мировног споразума, ми смо већ имали ситуације у којима је онај који је задужен за спровођење и обезбјеђење мира, а то је тада био СФОР, односно НАТО без питања домаћих институција зауставио на основу процјене да је угрожен мир, неколико ситуација.“

Тако се, у ствари, замишља „грађанска Босна“ – да дође неко споља и диктира игру у којој Бошњаци добијају све, а други трпе и ћуте. Украјинска криза се ту види као шанса.

Огласили су се и највећи љубитељи такве Босне. Незаобилазни Кристијан Шварц-Шилинг и Валентин Инцко писали су писмо Јенсу Столтенбергу и Урсули фон дер Лајен, да – како је то пало на ум и председнику Украјине Володимиру Зеленском – ЕУ и НАТО постану скилониште за губитнике. Сигурна кућа. Да се примају без „бирократских процедура“.

Што гора ситуација то брже убацивање у ЕУ и НАТО. Досад су тамо ишли „најбољи ђаци“, бар тако се причало, а сад – дај најгоре одмах. Додуше, на што се свела Европска унија и нема ништа логичније.

И све иде у складу с европском распојасаношћу. Што бесмисленије то ургентније. Јер, „нико не зна који су све Путинови циљеви. Зато Вас молимо да учините све што је у Вашој моћи да заштитите БиХ. Њени грађани морају добити гаранције НАТО у случају да се рат прошири на Западни Балкан“.

Тешко је у овом трену разумети колико Запад, коме се све љуља пред очима, може да се концентрише на Западни Балкан. Сигурно не колико беспослени пензионери којима је Босна остала у памћењу кад су они „били неко и нешто“, а који су се прославили упропашћавањем свих шанси те земље да се нормализује.

Можда баш због тога, овакве опасне безвезарије имају шансе. Уклапају се у безвезност стања. У сваком случају, бар пружају шансу политичарима и аналитичарима да распаљују ватре илузија.

Извор: sveosrpskoj.com