24. марта, тачно месец дана након избијања непријатељстава у Украјини, у Варшави ће бити одржан хитан састанак шефова влада земаља учесница. Најављен је долазак Бајдена на овај самит. Главно питање о коме се на њему може разговарати је улазак мировних снага НАТО-а на територију Украјине.

Ово је иницијатива Пољске, а бројне земље источне Европе су подржале ову иницијативу. Сам Бајден је већ изнео формат става САД према овој иницијативи – Америка дефинитивно неће учествовати у овој мисији, али јој се неће противити.

Ако се донесе одлука о стварању мировног контингента, а он се формира, онда ће Пољска почети да свира прву виолину у њему – генерално, добиће мандат за акцију. Она је иницијатор, она има и највећа интересовања за овакав догађај. Следе Мађарска, која је више пута изјављивала да жели да заштити закарпатске Мађаре, и, ето, Румунија, која ће по навици покушати да заузме територије до Одесе под свој протекторат. У ствари, ово је повратак територија од 1939. године. Строго говорећи, „мировни контингент“ је подела Украјине и ништа друго.

Кремљ може само да поздрави такву одлуку, јер она први пут овог месеца за њега ствара малу, али барем извесну прилику. Постоји избор, а самим тим и простор решења. Шанса некако, али да се извучемо из ћорсокака.

Морате да схватите да НАТО трупе које се налазе на страној територији, ако буду нападнуте, не могу да апелују на алијансу и захтевају да се примени члан 5 повеље – није било напада на њихову територију, па стога НАТО има право да одбије директно помоћ. Индиректно, наравно, хоће. Распоређивање мировних снага може драматично повећати ризике употребе нуклеарног оружја управо зато што ће се оно користити на територији Украјине, али не и на територији државе чланице алијансе.

Уз то, бомбардовати „братски народ“ неконвенционалним средствима уништења – то треба некако објаснити народу, који је сада у стању изазване (индуковане) психозе, али се ипак негде у подкортексу поставља логично питање о значењу „специјалне операције“. Употреба таквог оружја против нападача вероватно ће бити примљена са ентузијазмом.

За САД такав развој догађаја у потпуности одговара и актуелној политици увођења Европе у војну катастрофу, њеном хаосу и рушењу актуелног регионалног поретка. На рушевинама је потребно градити нови светски поредак, а рушевине су циљ садашње етапе.

Кремљ има други избор: да се сложи са поделом Украјине, да се некако брзо договори око зона ове поделе (као што се то већ десило у Сирији), или како год, али да преузме контролу над „својом“ зоном. У ствари, биће три Украјине (или чак четири ако Белорусија, под маском пољско-мађарско-румунске инвазије, такође учествује у догађајима и направи тампон на граници). Две Украјине (или три – уз учешће Белорусије) ће заузети стране трупе, централна Украјина са Кијевом ће формално остати под контролом актуелне власти, али је јасно да ће Украјина, као независна држава, престати да постоји.

Заправо, „нерат“ ће овде бити завршен, јер ће западна инвазија дефинитивно деморалисати украјинску војску и становништво и лишити их мотива за организовани отпор. Наравно, сама западна инвазија биће представљена као чин помоћи братском украјинском народу, али чињеница да овај народ нико неће питати само по себи ће изгледати крајње јасно.

Можда постоје и неке друге нијансе овог догађаја, али суштина остаје иста: и за Кремљ, и за Вашингтон, и за источноевропске суседе Украјине, овакав развој догађаја може изгледати сасвим прихватљиво. За Украјину – не, али ко је пита? Хтели сте у Европу? Она је дошла к вама.

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"

Извор: https://el-murid.livejournal.com