Порекло еколошких покрета

Почетком новембра 2021. године у Глазгову је одржан климатски самит ЦОП26, на којем је завршног дана потписан глобални споразумом, чији је циљ, по речима председавајућег конференције Алока Шарма, да барем одржи наду да би се глобално загревање могло одржати на 1,5 степену целзијуса и тако спаси свет од катастрофалних последица климатских промена. Поједини шефови држава су најавили могућност „закључавања“ држава због климатских промена.

Овај институт за међународне послове није само повезан са финансијском елитом – Светским економским форумом и најважнијим новинским агенцијама – већ су међу његовим члановима и све глобалне корпорације попут нафтних, хемијских и фармацеутских компанија. Значајно је то што се Chatham House деценијама концентрисао на оглашавање глобалних мера заштите климе, што је ову тему учинило све више централном у целом свету. Апсурдно је да управо они глобални кругови који су најодговорнији за глобално загађење животне средине најоштрије позивају на заштиту климе. Стога иза ове климатске хистерије морају постојати други мотиви осим наводне бриге за нашу планету.

    Еколошки глобални покрети сежу до Џулијана Хакслија, „проналазача“ покрета за заштиту животне средине. Занимљиво је да је Хаксли био и потпредседник Британског еугеничког друштва који промовише селективну репродукцију, контролу рађања и принудну стерилизацију. Када је еугеника после догађаја у Трећем Рајху постала на лошем гласу, Хаксли је променио термин заштита животне средине да замени дискредитовани израз еугеника. Од тада је речено: заштитите земљу од еколошке катастрофе коју су изазвали људи.

Разне организације су основане како би се рекламирала потреба за очувањем природе, попут IUCN (Међународна унија за очување природе) или WWF (Светски фонд за дивље животиње). Хаксли је пронашао утицајне присталице у Рокфелеру и еугеничару принцу Филипу, војводи од Единбурга. Коначно, глобално загревање и смањење емисије CО2 све су више  долазили у фокус оснивањем „Међувладиног панела о климатским променама“. Међутим, будући да ће се технички напредак и с њим повезани просперитет смањити у свету као резултат планиране енергетске транзиције, поставља се питање служи ли заштита климе као покриће за обуздавање раста становништва? Јасна је порука принца Филипа коју је 1988. године пренео немачкој агенцији за штампу: „Ако се поново родим, онда бих се желео вратити као смртоносни вирус како бих помогао у решавању пренасељености“.

________________

ПРАТИТЕ "БОРБУ ЗА ВЕРУ" НА "ТЕЛЕГРАМУ":

 https://t.me/+SR3oKR0k2lVmODNk

_______________

Аспект климатске агенде

Од свих научних публикација о климатским променама, само 0,54% главну одговорност приписује људима. Насупрот томе, 99,46% свих публикација се не слаже са овом претпоставком. Да ли је природа непријатељ против кога се данас треба борити, било вакцинисањем човечанства против коронавируса који је лајтмотив за успостављање Новог светског поретка, било рушењем индустријске производње и потрошње како би се избегао наводни гас стаклене баште CО₂ емисије, званично идентификоване као једини кривац за такозвано глобално загревање? Ретко када допире глас независних научника и новинара који упозоравају на ефекте геоинжењеринга који није цивилног већ војног порекла, и технологије која је једина у стању да произведе ефекте који се јављају као глобално загревање, климатске промене и још много тога, као на пример: оштећење озонског омотача планете.

О овој војној технологији се, међутим, готово нигде не расправља, упркос њеном међународном развоју пре 75 година. Војни геоинжењеринг је макро-технологија која утиче на планетарне процесе и мења их, а истовремено микро-технологија утиче на наше тело и ум. Али војни геоинжењеринг није само скривен од јавности, чак и када се о неким од његових цивилних примена расправља и дефинише као једини геоинжењеринг који постоји, већ се такође – позивајући се на његове цивилне примене – дефинише и други као технологија која би чак и спасила планету. У међувремену, прави геоинжењеринг насилно трансформише планету за војну употребу против нас и ње саме. 

Дубока држава и заступници њених интереса попут „зелених“ партија и еколошких покрета граде свој климатски програм на тези глобалног загрејавања. Узмимо на пример Немачку, која би стога требала платити све веће порезе за CО₂, потпуно прекинути производњу угља и опростити се од фосилних горива. Требало би њиховим замислима изградити велики број соларних и ветроенергетских система, а бензинска и дизел возила заменити електричним аутомобилима (најмање 15 милиона е-аутомобила до 2030. године, а од 2030. неће бити нових регистрација возила на бензин  или дизел). Укидањем ових возила уништиће се кључна немачка индустрија. Многе корпорације су већ најавиле масовна отпуштања.  

Економски и финансијски стручњак Дирк Милер истакао је још један занимљив аспект климатске агенде. У свом чланку Један свет - зато је клима одједном толико важна за елите навео је да је за спровођење глобалне једне светске доминације елите неопходно да сви народи имају заједничког противника, а тиме и заједнички циљ са којим се свако може идентификовати. 

Зелени еколошки педофили

Међу најрадикалнијим и најутицајнијим глобалним еколошким странкама са неолибералном политиком, издваја се Савез 90/Зелени Немачке чији су корени у левичарским покретима са краја 1970-их. Партија је основана 17. јануара 1980. у Карлсруеу у присуству 1000 делегата. Личност која се блиско везује за оснивање овог покрета је еко-феминисткиња Петра Кели. Година 1989. и 1990. многи грађански покрети за људска права у Источној Немачкој су се удружили у Савез 90. Зелени и Савез 90 су постали једна партија 1993. године.

Интересантан је податак да је бар у два наврата Петру Кели Зоран Ђинђић доводио у Београд. Први пут ће учествовати на трибинама у Студентском културном центру, када ће он преводити то предавање које се тицало пацифизма, борбе против нуклеарног наоружања и заштите природе. Други њен боравак ће се десити у доба формирања Демократске странке када је Зоран Ђинђић желео да она својим ауторитетом подржи пред јавношћу рад новооформљене странке.

Политика Зелених у Немачкој је свеприсутна. Они изазивају страх од смака света, обећавају да ће спасити свет и оправдавају свако замисливо смањење грађанских слобода сценаријима катастрофе, јер зелени изборни програм захтева више пореза, више забрана, више рата, абортуса, миграната, што на крају значи мањи просперитет, мање слободе и губитак суверенитета Немачке. Зелени су веома успешни у својој пропаганди и њихов све већи број гласача не примећује да их коначни пут води у еколошко-социјалистичку диктатуру.

Опште је познато да зелени Немачке уживају подршку хомосексуалних и феминистичких удружења који им дају општу подршку на изборима. Јавност Немачке упозната је са афером Зелене странке која је 1980. године на једном савезном конгресу странке одлучила да ће се залагати за легализацију педофилије. Зелени су захтевали промену параграфа 174. и 176. Казненог закона, који говоре да су сексуални односи између особа млађих од 14 година и одраслих кажњиво дело. Данијел Марк Кон-Бендит, истакнути активиста зелених Немачке из раних почетака странке, јавно је говорио о сексу са децом, о својим фантазијама... Његова књига Велика чаршија  из 1975. године у којој описује сексуални контакт са петогодишњом децом током свог времена као васпитач у вртићу била је предмет јавне расправе. Он је своје педофилске маштарије поновио годину дана касније у разним чланцима за културно-политички часопис, описујући их као еротско-маничну игру.

Уништење сопствене државе

На челу Савеза 90/Зелени налазе се Аналена Бербок и Роберт Хабек. Прошлогодишњи изборни програм Зелених носио је наслов: „Немачка, све је укључено!“ Овај наслов је постао жестока дебата унутар саме партије, са многим захтевима чланова да се из наслова уклони реч Немачка. Иако је предлог одбачен, антинемачки став који стоји иза ње такође се може прочитати из цитата Роберта Хабека: „Увек сам сматрао да је љубав према отаџбини бесмислена. Никада нисам знао и још увек не знам шта ћу са Немачком. И не, не постоји нешто као народ, па стога ни издаја народа“.

Јошка Фишер, „чувени“ зелени активиста, који је био жестоки заговорник бомбардовања Србије 1999. године, већ је 1982. године показао основни став зелених према свом сопственом народу, када је захтевао: „Немачке хероје треба једноставно да убије свет, попут бесних паса.“ Ове и многе друге изјаве тренутно водећих чланова странке отворено показују да зелени у свом политичком деловању очигледно нису заинтересовани за напредовање Немачке како на економском нивоу, тако и за становништво у целини. Уместо тога, чини се да њихово вођство ради врло специфично на уништавању немачког друштва и мрзи све што је немачко. То постаје јасно у цитату Миене Вазири, бивше државне портпаролке Зелене омладине у Шислиг-Холштајну: „Волела бих да је Немачка била потпуно бомбардована у Другом светском рату. Ова држава не заслужује право на постојање.“

Немачки савезни избори одржани у Немачкој 26. септембра 2021. године донели су то да је Савез 90/Зелени добио 14,8 одсто поверења гласача (трећа по снази политичка фракција), што је за скоро 6 одсто више гласова него на прошлим савезним изборима 2017. године. Изборни резултат кулминирао је разговорима СПД-а, Зелених и ФДП-а у циљу формирања Владе, који је окончан коалиционим споразумом у Берлину 1. 12. 2021. Непосредно након избора свог кабинета нови канцелар Олаф Шолц, поборник мера Ковид фашизма, због ситуације са короном забринутим гласом је рекао: „Ситуација је озбиљна. Нова влада формираће кризни тим јер кампања вакцинације мора бити масовно проширена. Вакцинација је излаз из ове пандемије.“

Према коалиционом споразуму Савез 90/Зелени добили су пет министарских ресора. Аналени Бербок додељено је Министарство спољних послова, Роберт Хабек поред функције вицеканцелара биће надлежан за привреду и климатске промене, Штефи Лемке припао је ресор за животну средину, нуклеарну сигурност и заштиту потрошача, Џему Ездемиру министарство хране и пољопривреде, а Ана Шпигел водиће бригу о министарство за породицу.

Експоненти парадржавних институција

Особа са дугим политичким стажом у Зеленој партији Немачке јесте Виола фон Крамон, известилац Европског парламента за Косово, позната по антисрпским изјавама и делима у корист шиптарских сепаратиста, један од најжешћих заговорника независности јужне српске покрајине и саму себе сматра лобисткињом за тзв. Косово. Њен политички успон креће након завршетка стипендирања на језуитском Wye College у Кенту (Енглеска), након чега је уследила језичка и студијска посета Русији 1993. године, пракса у Вороњежу у оквиру пројекта студије изводљивости Светске банке 1994. и студијска посета Естонији 1995. године. 1996. године фон Крамон бива запослена као помоћник украјинске владе у оквиру економско-политичког пројекта немачке владе у Кијеву. Од 1997. до 2004. фон Крамон је водила независне пројекте у Централној и Источној Европи. 2006-2007 похађала је предавања на Универзитету Cornell у Итаки (Њујорк).

Занимљива је биографија Аналене Бербок, рођена 1980. године, исте године кад је основана Зелена странка. Студирала је право и политику у Хамбургу и Лондону и радила за Зелене у Европском парламенту. Њени родитељи су је као малу водили на антинуклеарне демонстрације, па стога она своје детињство описује као мешавину водених топова на протестима и удобног средњокласног радикализма који најбоље описује Зелену странку и објашњава зашто је многима толико атрактивна. Бербок је дубоко укључена у трансатлантске мреже и истраживачке центре. Чланица је Форума младих глобалних лидера Светског економског форума чији је циљ да свет прилагоди  агенди Новог светског поретка 2030. Чланови Младих глобалних лидера чине следећу генерацију елите, у којој су најперспективнији руководиоци млада лица, прихваћена и умрежена са моћницима дубоке државе. Ми у Србији имамо такве особе на месту председника владе и државе.

Вицеканцелар Роберт Хабек, један од челника Савеза 90/Зелени, обилује левичарским „родољубљем“ што је приказао својој ауторској књизи Патриотизам. Прво поглавље носи наслов Левичарски патриотизам. Хабек помиње посвећеност еманципаторским друштвеним променама, правди и интернационалности левог патриотизма. Реч је о левичарској љубави према отаџбини коју супротставља десничарском шовинизму и национализму. Хабек наводи: „Левичарски патриотизам функционише на другачијим принципима од десничарског национализма, заснива се на супротном, он организује интеграцију у друштво. Леви патриотизам је велики пројекат инклузије, то је организовано укључивање домаћег и страног становништва да би постали сународници. Оличење левичарског патриотизма је грађанин који јавне бриге разматра са осећајем заједништва и учествује у њиховом решавању у духу солидарности.“

Хабек посматра патриотизам у крајњој линији тако да њему Немачка уопште није потребна, или можда би било боље рећи да њему није потребан конструкт нације, јер у првом плану је остваривање демократије и људских права. Такође, он сматра да је левичарски патриотизам постнационални, антишовинистички и космополитски уставни патриотизам.   

Зелени желе да легализују чедоморство

Члан 3. немачког Основног закона јасно каже да су сви људи једнаки пред законом и да нико не сме бити у неповољном положају или префериран због свог пола, порекла, расе, језика, завичаја и порекла, веровања, верских или политичких погледа. Зеленима тај закон није по вољи. Истакнути чланови њихове странке попут Клаудије Рот позвали су на промену Устава, између осталог, захтевају повлашћени третман за мигранте и ЛГБТ заједницу. Најзад, ово доводи до распада принципа једнакости. Према важећем закону, он је исти за сваког грађанина, без обзира да ли је мушкарац или жена, хетеросексуалан или хомосексуалан,  које је вере или нације. У контексту политике зеленог идентитета, с друге стране, групе се састављају према критеријумима порекла, порекла, сексуалности и пола, као и религије. Међутим, они се постављају један против другог на такав начин да се друштвена кохезија уништава и друштво се распада у групе. Да ли тако изгледа схватање једнакости?  

„Створити националну сигурност снабдевања у случају побачаја“. Ово је одлука зелених Немачке, којом се тражи да се чедоморство више не класификује као незаконито, већ да се у будућности сматра делом „бриге о репродуктивном здрављу. Трошкови одговарајућег побачаја око 250 евра (лекови) и 600 евра навише (оперативни) желе да  без обзира на приход нежељено проследе труднице солидарној заједници, односно пореским обвезницима. Тако су они постали поборници такозваног ослобађања жена од брака, бриге о породици и одбацили сваку припадност нацији, чак и родном полу.

Пси рата

Вили Вимер, немачки експерт за спољну и безбедносну политику, члан Хришћанско-демократске уније, који је три и по деценије био посланик те партије у Бундестагу, у разговору за „Новости“ (3. 10. 2021.) године, указује српској јавности на страх од будуће политике немачке владе у којој ће значајну улогу имати Зелена партија. На питање новинара шта га највише забрињава код „зелених“, Вимер одговара: „Позната и релевантна Медлин Олбрајт и Џорџ Сорош, који раде преко невладиних организација, понашају се као да су спољнополитички гуруи Зелених. Бела кућа у Вашингтону, очигледно, сматра Зелене својим огранком у Европи.  Зелени су, по мени, без дилеме, странка „рођена“ за ратовање, а то је оно што никоме не треба, посебно Немачкој. Ако буду имали велику улогу у власти, видећемо где ће нас то путовање одвести.“  

Историја деловања зелених партија и тренутни руско-украјински рат даје Вилију Вимеру за право. Наравно, и социјалистима Немачке је крв на рукама, како раније тако и сада, као у случају НАТО агресије на Србију 1999. и отворене подршке укронацистима у рату са Русијом. Али оно што је упадљиво је да се њихова жудња за ратовањем буди тек када владају заједно са Зеленима. Шта нису све својевремено обећали када су основани почетком осамдесетих: излазак из НАТО-а, укидање Бундесвера, стварање мира без оружја...

Бомбардовање Србије 1999. године у трајање од 78 дана био је први рат у коме је Немачка активно учествовала после 1945. године, а у тадашњој владајућој коалицији била је Зелена странка. У свом говору на специјалној партијској конференцији Зелених о ситуацији на Косову и Метохији Зелених 13. маја 1999. године, тадашњи немачки министар спољних послова Јошка Фишер бранио је напад НАТО-а на Југославију завршним речима: „Аушвиц је неупоредив, али ја се држим два принципа: никада више рат, никада више Аушвиц, никада више геноцид, никада више фашизам. И једно и друго припада заједно. Зато сам ушао у странку зелених.“

Познат је антируски став зелених Немачке. Неколико дана по почетку ратних сукоба у Украјини огласило се руководство Зелене партије са следећим саопштењем: „Ескалација у Украјини је већ неко време наговештена, сада је заправо ту. Руски председник Владимир Путин одобрио је војну операцију у Украјини. Вратио је рат у Европу. Путин је прекршио најелементарнија правила међународног поретка. Стотине хиљада људи морало је преко ноћи да напусти своје домове. Савезна влада у потпуности ради на помоћи Украјини. Министарка спољних послова Аналена Бербок већ је издвојила 16 милиона евра и најавила да Европа стоји на страни Украјинаца и да ћемо их све прихватити као избеглице. Наше мисли су са народом Украјине у овим тешким временима. Имате нашу пуну солидарност.“

Зелено-лева коалиција у Србији

 Општи избори у Србији 2022. биће одржани 3. априла на којима ће бити изабран и председник и посланици Народне скупштине. Истовремено се тог дана одржавају београдски избори. Гласачи који буду у недељу изашли на гласање, без обзира за коју се политичку партију или коалицију одлуче, биће у заблуди да ће њихов глас допринети да се стање у држави на боље промени. Да ли избори било у којој држави света служе да учврсте постојећи антидржавни и антинародни систем или су заиста одраз народне воље? На основу примера Србије није тешко закључити шта је истина.

Српска политичка позорница није до сада имала представника зелено-леве коалиције у влади и парламенту. После избора сценарио би се могао променити. Странка Заједно за Србију, Отворена грађанска платформа „Акција“, иницијатива „Не давимо Београд“ и покрет „Еколошки устанак“ формирали су зелено-леву коалицију „Морамо“ за предстојеће парламентарне, локалне изборе и председничке изборе. На челу поменутих странака и покрета су опскурне личности и другосрбијанци, што се може јасно закључити из њихових ставова о СПЦ, Косову и Метохији, Сребреници, тобоже угроженим људским правима и борби за женска права итд...  Кријући се иза лажне брига за животну средину, спроводе планове западних утицајних фактора.

Њихова председничка кандидаткиња за предстојеће парламентарне изборе је Биљана Стојковић, доктор наука и професор Биолошког факултета у Београду. Како дотична особа сама наводи у својој биографији преко две деценије је активна боркиња за људска права и слободе, учествовала је у различитим акцијама у борби за женска права, женско репродуктивно здравље и борбу за право на абортус.

Незапамћен скандал догодио се 6. марта 2019. године, када су активисткиње неколико „женских“ организација, на челу са Биљаном Стојковић, у сусрет њиховом феминистичком „празнику“ Дан жена, организовале срамотан чин када су Ташмајданском парку на споменику посвећен патријарху Павлу окачиле кецељу са поруком „Абортус је женско право“. То им није било довољно па су исту поруку поставиле и на споменику Николи Тесли испред Електротехничког факултета. На свом Твитер профилу, Биљана Стојковић се поносно похвалила акцијом. Наравно да у НАТО окупираној држави Србији ове женске активисткиње нису одговарале за свој поступак.

 Зелено – лева коалиција „Морамо“ и све партије и покрети који су укључени у њу, своју политику и активности базирају на очување еколошке средине, и та мантра им је била одскочна даска за улазак у политичку арену. Виђали смо их у првим редовима на еколошким протестима широм Србије, најчешће су глас дизали против рударске компаније Рио Тинто, што је свакако  био добар маркетиншки потез за добијање присталица, с обзиром на већинску нерасположеност срспког народа према пројекту Јадар. Овим вајним „еколозима“ не мањка јавну подршка Виоле фон Крамон, као и значајна финансијска потпора од стране немачке, шведске и норвешке амбасаде.

На територији општине Лозница имају логистичку подршку грађанских покрета „ПАКТ“, „Не дамо Јадар“ и „Смело“. Идеолог ове три организације је Мирослав Мијатовић, новинар који је завршио Би – Би – Си курс, бивши координатор изборне контроле за ЦЕСИД и ЦРТУ. Посебно одељење за сузбијање корупције Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду против њега покренуло је кривичну пријаву за злоупотребу поверења у обављању привредне делатности, пошто је у својству председника фудбалског клуба Гучево из Бање Ковиљаче закупио два хектара за 20.000 евра годишње на 20 година. Дотични господин на платном је списку „Сида фондације“, „Сорошовог фонда за отворено друштво“, „Европске комисије“, „Олаф Палма центра“, „Београдске отворене школе“.

   Александар Јовановић – Ћута, многима омиљени „еколог“, како налажу свакодневне прилике и по диктату мења своје ставове. Половином новембра 2021. године изјавио је гостујући на Н1 у емисији „Нови дан“ да је против признавања државе Косово, да би само два месеца касније, у истом емисији рекао да се народ на референдуму мора изјаснити по питању Косова, што смо у недалекој прошлости имали прилике да чујемо од тренутно главног окупационог намесника Александра Вучића. Аудиторијум је од Ћуте сазнао шта мисли о Сребреници: „Сребреница је питање које је везано за закон, држава је признала Хашки трибунал, ако поштујемо закон морамо да поштујемо трибунал. Да се ​​Сребреница никада не понови, али ова држава се одредила према том питању, то је питање државе“.

Са Ћутом тог дана у јутарњег сатима глобалистичке телевизије Н1 седео је његов коалициони партнер Небојша Зеленовић, носилац листе за парламентарне изборе, политички ђак некадашњег Досовог министра Душана Петровића. На питање водитељке да ли се у Сребреници десио злочин одговорио је: „Ја бих рекао да се догодио геноцид, јер је пресуђено тако од стране суда који сви признајемо. И ова власт и претходна и свака“. У јеку предизборне кампање Зеленовић рекао је да ће и одлуке о санкцијама Русији које ће донети бити резултат договора са Западом и нагласио да ће са немачком министарком спољних послова Аналеном Бербок разговарати о перспективама Србије и западног Балкана.

Кандидат коалиције „Морамо“ за градоначелника Београда биће Добрица Веселиновић, лидер анархистичко-грађанске иницијативе „Не давимо Београд“, и још један у низу друштвених паразита на политичком небу Србије. Радну каријеру су му обележиле функције координатора НВО пројекта „Нећу кесу, хоћу цегер” и „Бахато паркирам”. Био је и помоћник координатора у удружењу „Југоисток 21“ и координатор пројекта „Биро Савамала“. Веселиновић је члан глобалистичке пројектне мреже „Европски млади лидери“. Својим ставовима намеће се западном фактору, а у јавним наступима хвали се да га је Виола фон Крамон учила шта да ради. Тако он сматра да је признање Косова и Метохије једино решење за мирно окончање вековног конфликта Срба и Албанаца, исказао је подршку ЛБГТ заједници и парадирао је са содомитима кроз Београд.

Сведоци смо да од пландемије ковид-19 свет улази у нову фазу расподеле моћи, док ће рат у Украјини ће још више продубити светску политичку и економску кризу. За остваривање задатих циљева дубоке државе кроз Агенду 2030 и Велико ресетовање потребни су им нове свеже политичке снаге које ће са свим расположивим датим ресурсима испунити све што се од њих затражи и чини се да нема бољих кандидата од неолибералних зелено-левих партија.