header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Епископ др Никодим Милаш: Истина Православља Штампај Е-пошта
субота, 24 октобар 2009

  Читање овог текста посебно препоручује отац Симеон Рукумијски 

ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА

(Критеријум за познавање ВЕРСКЕ ИСТИНЕ)

  Оно је само истинито у христјанском учењу,

што су сви вјеровали свагда, свугдје и једнодушно

quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est.

 Vincentii Lerin. Commonitorium.

 Кад смо узели да пишемо о истини Православља, ми смо најприје задали себи питање: какав је критеријум, по коме ће се познати та истина уобће, и посебно — истина сваке поједине тачке православног учења? Одговор тачни и подпуни ми смо нашли у приведеним рјечима учитеља западне цркве, св. Викентија Леринскога. Према томе, ако је једно учење постојало свагда у цркви од Апостолских времена, ако је било свеобћим учењем у свој цркви и ако су све помјестне цркве исповједале га, ако дакле једно учење може бити оправдано древношћу, свеобћносћу и једнодушијем свију христјана, оно је истина, иначе — оно није истина.

Према задаћи нашој, да представимо истину православља, и то у оним тачкама, на које смо изазвани околностима, да сада пишемо, с друге стране — да покажемо колико темеља имају разлози, што противници наши износе, ми сматрамо првом дужносћу показати, колико је оправдан и колико је чврст приведени критеријум за познавање истине.

У филозофији, у наукама допушта се и мора се допустити развиће, усавршење; у одкривеној христјанској религији не може тога бити. Исус Христос није њеки филозоф, који је пронашао њеку систему, која је подложна усавршењу према развићу наука и човјечијега духа; Он је Син Божији, Он је Слово, Које се је ваплотило, Он је проповједник вјечне, божанствене истине, Који је из њедра Очева изашао и сишао у свјет, да просвјетли сав свјет. Наука Његова дакле јест истина и као такова, она не може бити, него аманет, повјерени свјету, као што је Апостол Павао у својој посланици Тимотеју називље (I Тим. VI, 20; II Тим. I, 14).

Ми ћемо тумачење овога привести рјечима споменутога учитеља западне цркве: „Потребито је најмарљивије проучити шта Апостол Тимотеју тиме каже. О Тимотије! сачувај што ти је предано, клони се поганих празних разговора и препирања лажно названога разума. О Тимотије! добри аманет сачувај Духом светим, Који у нама живи. Ове нам рјечи показују у једно исто доба и препоруку за будуће и љубав. Он предвиђа, да ће се лажне науке појавити и предходно жали о томе. И данас, тај Тимотије није друго, него сва црква, то јест, скуп црквених архипастира, који заједнички тај аманет чувати морају и другима проповједати истиниту науку благочастија. Шта значе те рјечи: чувај аманет? Чувај га добро од лупежа, од непријатеља, јер ако твоји људи заспу, могу они посјејати кукољ између чисте пшенице, коју је Син човјека посјејао на своме пољу. А какав је то аманет? То је оно, што ти је повјерено, а не што си ти пронашао; оно што си ти примио, а не што је плод твога ума; ово не долази из разума човјека, него се учи; ово није посао једног осебнога човјека, него је обће предање; ово је њешто, што је теби дошло, али што ти ниси изнашао; и тај аманет ти не можеш укидати или мјењати, него чувати га мораш; не смијеш сматрати га својином, којом можеш по вољи разполагати, него мораш се старати, да не буде оштећена; ти мораш бити ученик, а никако вођа.  Чувај аманет, то јест,  чувај у цјелини и неповрјеђеним благо православне вјере. Не задржавај у себи и другима не дај него оно, што ти је повјерено. Примио си злато, давај дакле злато; ја нећу да ми пружаш једну ствар за другу, да ми умјесто злата преваром дајеш олова или бакра; ја нећу њешто што је налик на злато, него хоћу чисто злато. О Тимотије! о епископе! о богослове! о учитељу! кад ти је благодет Божија дала ум, знање, могућност, буди душа духовнога олтара, разложи драго камење божанствене науке, упореди га разборито, украси га мудро, покажи га сјајнијим, љепшим, блажијим, како би људи боље разумјевали оно, што им се је прије тамним чинило, како би потомци радовали се, да јасно виде оно, што су стари почитовали не познавајући. Али, проповједај само оно, што је теби проповједано, како не би, говорећи на нови какав начин, казао чега новога, —eadem tamen quae didicisti, doce ut, cum dicas nove, non dicas nova“.

„Продужимо, каже даље исти учитељ, „разбор Апостолових рјечи: Тимотије, каже му Апостол, чувај аманет, клони се поганих празних разговора, клони се поганих новости. Клони се као змије, као акрепа, чувај се не само да те не дирну, него и да те не виде, да те не заразе својим отровним дахом. Шта значи: Клонити се? Значи: стаковима да и не једете (I Кор. V, 11). Шта значи још: клонити се? Значи клонити се оних, који долазе к вама и не доносе вам ове науке (II Јов. ст. 10). Коју науку, него науку православну, васионску, која остаје увјек једна те иста за све вјекове кроз чисто предање истине; и које ће трајати свагда и никада неће престата? Пак шта ћемо чинити са онима, који нам те науке не исповједају? Не примајте га у кућу, и не питајте се с њим; јер ко се упита с њим, прима дјео у његовим злим дјелима (II Јов. ст. 10. 11)".

„Продужава Апостол: погане празне разговоре, то јест, оне, који немају ништа светог, ништа благочастивог, који су туђи олтару цркве, који је храм Божији. Погане празне разговоре! разговоре, то јест, догмате, рјечи, мисли, које су противне староме добу, древности. Ако примиш те новштине, поврједиће се одма вјера светих отаца можда и сва, али свакако велики ње дјео; требаће тада казати, да сви вјерни свију вјекова, сви светитељи, сви благочастиви људи, све дјеве, сви клирици, презвитери, епископи, исповједници, мученици, сви градови, сви острови, све области, сви краљеви, сва царства, сви народи, једном рјечи, да сав свјет, који се је кроз православну вјеру сајединио са Исусом Христом, није знао за толико вјекова ништа, био је у погрјешци, у лажи, нити је знао шта има да вјерује. Клони се, каже Апостол, тих новштина, то јест, онога, што православни нису никада примили и чега се никада нису држали, и што је својина јеретика. И збиља, какве ли јереси нису поникле под разним именима, у разним мјестима и временима? Ко су други основали јереси, него они, који су развргли свезу са науком древном, свеобћом и једнодушном православне цркве?"

Из овога најјасније види се, да учење православно јест аманет, цркви повјерени, и да се разпозна ово учење у својој чистоћи и неповрјеђености, каквим је оно Апостолом предано Тимотеју, потребито је, да је оно оправдано а) древносћу, б) свеобћносћу и в) једнодушијем свију христјана. Доста је, да једна тачка учења изтакне се новом, и она већ није дјео онога аманета, који је цркви Христом повјерен; са тачке гледишта православне дакле, свака новост јест знак неистине. „Све оно што је ново, све оно, о чему се није чуло прије говорити, не припада религији, то је искушење", добавља на ово у своме комоноторијуму свети Викентије,— пак продужава: „Често са највишом ревносћу и пажњом питао сам ја њеке људе, који се светосћу живота и знањем одликоваху, како би могао помоћу једног постојаног, чврстог закона разпознати истину православне вјере од јеретичких учења, — и сви једнодушно су ми одговорили, да ако хоћу ја или други да се спасемо од замака лажи, морамо учврстити Божијом благодаћу нашу вјеру двама средствима, прво, авторитетом божанственога закона, затим предањем православне  вјере; пак и у самој православној цркви ми морамо добро пазити, да не исповједамо него оно, што су сви вјеровали свагда, свугдје и једнодушно — quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est. Прави и искрени православни само Онај је, који, остајући чврстим у вјери признаје само Оно, што је он увјерен, да је васионска црква исповједала. — Quidquid universaliter antiquitas Ecclesiam catholicam tenuisse cognoverit, id solum tenendum sib credendumque decernit. Све оно, што какво осебно лице, па био то највећи светитељ — или учитељ, био он епископ, или исповједник, или мученик, почне проповједати њешто мимо других или противно ономе, што други исповједају, нека то остане његовим осебним мнењем и нека од других одклоњено буде —quidquid vero quamvis ille sanctus et doctus, quamvis episcopus, quamvis confessor et martyr praeter  omnes aut etiam contra omnes senserit, id inter proprias et occultas te privates opiniunculas a communis et publicae ac generalis sententiae auctoritate secretum sit. Према томе, ми ћемо бити сигурни да исповједамо праву вјеру, ако је та вјера исповједана била свагда од Апостолских времена, пак у напрјед, ако је она свеобћа увјек била и свугдјe исповједана, а не само у њеким осебним мјестима, и ако су њу једнодушно сви исповједали, сви епископи и учитељи".

По учењу дакле светога Викентија, кад се подигне како ново питање вјерско у цркви, прави христјанин, православни, мора најприје обратити се древности, која није могла бити лажним новостима заведена. Ако се у древности наиђе на различита мнења, треба тада обгрлити оно, које је древна црква васионска, као своје правило прогласила; ако пак такова правила нема, треба испитати све, што су о томе казали свети оци и учитељи, који су у заједници с црквом били и вјеровати стално ономе, што су они јавно, постојано и ревностно учили.

Исто ово учење св. Викентија проpовједано је било од свију отаца цркве, а са највишом подробносћу изложено је оно св. Иринејем Лионским у знаменитоме спису Adversus haeresesи Тертулијаном у тако исто знаменитоме спису: „De praescriptionibus haereticorum“. Оно је било свеобћим учењем,— нити је икакав ни старији, ни новији богослов усудио се икада устати против овог дивнога учења христјанске вјере. Овога се је учења безусловно држала увјек наша православна црква и њега ће се безусловно она држати све дотле, док чуварницом буде онога аманета, који је Апостол Павао своме љубазноме Тимотеју повјерио. Оно је темељно правило наше цркве; правилом пак за свакога православнога служе рјечи великога Иларија: „Ја чувам своју вјеру; што сам примио — чувам, нити ћу мјењати што је од Бога — Ego penes me habeo fidem; quod accepti, teneo, nec demuto quod Dei est“.

 Одговоривши сада на питање, које смо ми сматрали за себе првим и најнеобходнијим ради даљег бољег разумјевања, представивши критеријум, који управља православну цркву у познавању истине, — приступамо к дјелу, а међутим са Давидом Господу узносимо молитву: Положи Господи хранение устом моим, и двер огражденија о устнах моих (Псал. СХL. ст. 3).

Посље Петровдана ове године изишла је у Задру из штампе једна Пастирска посланица, управљена свему далматинскоме клиру и вјернима, који исповједају науку римске цркве. На челу посланице стоји име пресвјетлог Арцибискупа Задарског, а гесло посланици ово је: „Један Господ, једна вјера, једно крштење" (ЕФес. IV, 5). „Ви духовни исправљајте такове духом кротости" (Галат. VI, 1).

Повод к издању ове посланице биле су посланице, што су своме клиру и народу управили православни епископи Которски и Задарски, први о Ускрсу ове године, а други о Духовима, кад се је спремало гласовито славенско ходочашће у Рим и кад су иновјерни епископи стали позивати и православне, да се оцјепе од свога православља и придруже ходочашћу.

Извор:  Епископ др Никодим Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља, Београд, 1985. год.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.