Беседа на Лазареву суботу

Лазарева субота – крај Великог поста, празник Уласка Господњег у Јерусалим – улазак у нашу Страсну седмицу. После Лазаревог васкрсења, данашњи празник уводи нас у Страсне дане.

 „Господе, - кажу они које су Лазареве сестре послале Христу, болестан је онај кога волиш.“ Није ништа ново да се разболе они које Бог воли. Сви знамо како се током Великог поста у нама појачавају искушења и туге, откривају се наше болести, не само духовне, већ и телесне. И велика нам је утеха када смо болесни што се многи моле за нас. А то је и смисао наших болести. Многи се моле за нас, узносе своје молитве Богу. Неко је рекао да су чудо - молитве многих на које је Бог одговорио.

Сам Господ нас воли и зна све што нам се дешава, и брине о нама тамо где се чини да не жури да помогне, одлажући то. На нашу прву реч, Он нас чује, али, такорећи, оклева, желећи да покаже велику милост. Он чека да наше покајање постане заиста дубоко. Када ће заиста из дубине доћи наш молитвени плач, којим је почео Велики пост: „Не одврати лица свога од слуге Твога, јер тугујем“.

Тако и сада, усред неутешне туге својих пријатеља у Витанији, Господ их се увек сећа, али им не жури. Али када све дође до последње границе, Бог показује да је дошло Његово време. На пример, када свештеник умре и ковчег са његовим телом се носи по храму, певају „Помоћник и Покровитељ би ми на спасење“. Боже је Помоћник, кад нико и ништа не може помоћи. Нека нас данас изведе из дубине греха, из дубине очаја, спознајом да је граница наше несреће - Божјии час.

Завршио се наш Велики пост, стојимо радосни са свећама и врбама у храму. Сутра увече чућемо да Господ долази на добровољно Страдање. "Зар нема дванаест сати у дану?", - каже Он, полазећи на Своје Страдање. Људски живот је дан. А Велики пост је дан. Ко дању иде, не спотиче се, он ходи постојано, јер му светлост дана осветљава пут, и види куда иде. Када се дан заврши, долази ноћ. А када се заврши Четрдесетница, долази мрак Крста, јер усред поднева сунце се помрачи, од шестог часа до деветог. Или боље речено, са Крста долази таква заслепљујућа светлост да се нашим слабим очима ништа не види.

Да, у ствари, све је обрнуто. Наш живот је ноћ, а смрт је дан. Велики пост је ноћ, а Страсна седмица је дан. Ноћ је живот без Христа, живот у коме царује грех. Али нам је потребна Светлост света – Христос, да бисмо видели таму у којој ходимо, спотичући се и поново устајући, до Крста Његовог. Смисао целог нашег живота и нашег Великог поста је у томе, да то видимо до последње дубине.

Али постоји још једна ноћ - потпуно слепило, када човек не разликује живот од смрти. Оне ноћи, Јуда је напустио Тајну вечеру пошто је умочио руку у зделу. Сада је ноћ у свету, она иста ноћ када човечанство напушта Христа Бога и грех га потпуно преузима. У свету је тама, када нико не може да дела, осим Христос.

Нека би нам било дано, да у ове Страсне дане не будемо међу онима који Га данас са свима поздрављају, а сутра са свима узвикују: „Распни Га“. Већ бити међу пријатељима Христовим, међу ученицима Господњим. Не као Јуда, него као Тома, који, чувши за Лазареву смрт, да Господ иде у убиствени Јерусалим, у очајању и у верности своме Господу кличе: „Идемо и ми да умремо с Њим“. Или као Петар, који ће на Тајној вечери – из пуноће љубећег срца - рећи: „Господе, спреман сам с Тобом на смрт и на тамницу“. Иако се и Тома и Петар спотичу у својој вери, али када њихов очај, њихова тежња ка Господу достигне границу, Господ ће им открити славу Крста и Васкрсења Свога.

Ова болест, каже Христос о Лазару, није до смрти. Не на смрт, него на славу Божију. Нека нам се данас подари радост да знамо да све болести које нам Господ шаље, сви наши порази које Он дозвољава да буду, нису на смрт, већ на славу Његову. Ако се Бог прославља нашим невољама, размислимо како да их трпимо. Нека знају сви које Христос воли да су нам ова данашња страшна искушења дата да би се у нама прославио Син Божији, учинивши велико чудо, слично васкрсењу мртвих.

Он омогућава злу да покаже своју пуну моћ тако да свако може да види шта Бог може учинити. Зато, нека се нико не смућује, гледајући шта се дешава око нас. Нека се нико не плаши својих греха ако је његов поглед увек уперен у Господа, као на празник Уласка Господњег у Јерусалим. Он улази у Свети Град усред нашег весеља, да би скупо платио ову славу – Својом Крсном смрћу.

Лазарева субота и Цветна недеља су – једно слављење. Ми се причешћујемо овом славом, да када наш час неминовно дође и будемо искушани у верности Господу, буде дато не да одбацимо свој крст, него да га прихватимо са радошћу и видимо да су искушења која морамо да претрпимо - част и милост, дарованим од Господа. Наша слава и пут у још већу славу, у Његов вечан Васкрс.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "Руска народна линија"