Владимир Димитријевић

Хари Потер и вештичарска књижевност

Хари Потер и магија за децу

        Хари, Рон и Хермиона су другари који бацају чини у свим кључним ситуацијама својих авантура: помоћу њих отварају врата, подижу предмете, чине неког непомичним, и тако даље. Формуле магијских чинова су "шарлатински" - шаљиво поигравање латинским изразима, издашно коришћеним у средњовековном окултизму (рецимо: "Alohomora!", "Finite Incanta tem!", "Expelliarmus", "Ricitusempra", и тако даље). Међутим, "Енциклопедија окултизма и парапсихологије", каже: "Сви примитивни народи веровали су у силу изговорене речи, нарочито ако је то језик или дијалект непознат обичним људима.

Уз то, у Средњем веку се веровало да и бесмислене, квази-латинске фразе имају чаробњачко дејство. (Рецимо, веровало се да бесмислица "saridap pernisox ottarim" води ка закопаном благу док "agidem margidem sturgidem" лечи зубобољу.) С друге стране, формуле у роману нису баш тако бесмислене. Поменимо да "Petrifiicius totalis" значи проклињање да се жртва скамени (петрифицира, на латинском), а "riddikilus" служи да се неко исмеје. Формула "lumos" потиче од латинске речи за светлост - она изазива светлост на врху чаробног штапа. Чак и Валдемортова смртна клетва, "Авада Кедавра", потиче од оријенталног израза који значи: "Нека овај предмет буде уништен". За успех бацања чини није битан само правилан след гласова, него и тон, начин на који се изговарају. Кад Рон и Хермиона уче код професора Флитвика да изговоре формулу за левитацију предмета, Рон викне: "Wingardium Leviosa", али ништа не успева. Тада му Хермиона вели: "Рекао си погрешно /.../ Каже се "Wing-gar-dium Levi-o-sa, тако да се "гар" чује јасно и дуго".

Чак и ситнице су пажљиво одабране. Рецимо, слике које говоре у Хогвортсу преузете су из чувеног алхемичарског текста Јохана Валентина Андреа "Алхемијска свадба Кристијана Розенкројца" (1616).

Утицај?

Ролингова је много пута рекла да јој није циљ да деца, после њених књига, почну да се интересују за вештичарство и магију. Међутим, изјаве младих читалаца говоре нешто сасвим друго. Шта се може наћи на Интернету? Девојчица (12 година), вели: "Све књиге сам прочитала најмање три пута. Кад год то учиним, нађем се у магичном свету и опонашам три пријатеља. Волела бих да постанем вештица".

Дечак (10 година): "Не верујем да постоји град чаробњака у мојој околини, али бих волео да га има, јер бих желео да постанем вештац". Девојчица (9 година): "Фанатичан сам читалац Харија Потера и желела бих да магија заиста постоји, као и многи други. Наравно, четврта књига ме је заиста застрашила, и то кад је Седрик Дигори умро, сањала сам ноћне море извесно време".

Оваквих изјава има безброј. Деца једноставно желе да уђу у тај свет и да се с њим поистовете. Јер то и јесте природно за дечји узраст, она траже ауторитет, јаке особе које их привлаче, да би од њих учили и развијали се.

Зато Њу Ејџ који ствара своје поданике испраног мозга и упрљане душе, руши ауторитет породице, родитеља, наставника, професора, свештеника, лекара... Вештице и вешци постају замена за родитеље, наставнике, свештенике... Неморал постаје замена за морал, демони замена за анђеле, ђаво уместо Бога!

Какве су штетне последице потероманије?

1. Деца се зближавају са светом зла, вештичарења, окултизма и демонологије.

2. Бришу се разлике између добра и зла.

3. Гаји се презир према "нормалцима", људима лишеним паранормалних способности.

4. Слаби воља за борбу са стварним проблемима овога света. Ескапизам магијског начина решавања проблема није никакво решење.

5. Убацује се идеја да родбина која не разуме малог "креативца" не заслужује ништа друго осим одбојности, па чак и мржње.

6. У деци се узгаја сатанска гордост свемоћи - "Бићете као богови", вели ђаво Еви (Пост. 3, 22).

Бивши церемонијални маг високог посвећења, Бил Шноебелен, који се обратио у Хришћанство, упозорава на следеће: "Само мало размислите о десетогодишњем детету које чита о жртвовању мачке; о немагичним људима попут Вас и мене (нормалцима) који су представљени као заостали, досадни, сурови или неупотребљиви; о томе да је моћ крајњи морални циљ, без обзира на добро или зло: о крвним жртвама; засецању руке живом човеку ради ритуала; кувању нечег што личи на бебу или фетус у лонцу; демонским поседнућима; вукодлацима; вампирима; повратку у живот злог мага проливањем крви; астралној пројекцији; бацању чини и левитацији; претварању у животињу (ликантропија); употреби кристалне кугле ради прорицања; о јунаку (Харију) који лаже, краде, крши правила, преписује; употреби астрологије; учењу да људи могу да постоје  и без своје душе; општењу с мртвима; душама покојника које обитавају у нама; Харију који користи дроге за измену стања свести (што су ПРАВЕ биљке које користе вештице и шамани); употреби "Руке славе" (окултни предмет који се добија од руке обешеног убице, чији се прсти пале као свеће и стављају у кућу да у њој зачара све укућане); употреби магијских чини...

Као бивши маг, могу рећи да интелигентно дете има прилику да из књиге о Харију Потеру научи мноштво аутентичних магијских садржаја. За нехришћане попут Харија, смрт је карта за пут у пакао, само у једном правцу!"

Савез учитеља и универзитетских професора Енглеске зато није узалуд зазвонио на узбуну поводом серијала о Потеру. Питер Смит, генерални секретар Савеза, изјавио је: "Деца треба да буду заштићена од екстремних форми окултизма и треба да се уче одговорном и позитивном приступу тој проблематици, уочавајући опасности путовања у непознато. Филм о Харију Потеру водиће цело поколење ка откривању вештичарства. /.../ Све више деце проводи сате и сате на интернету тражећи сатанистичке сајтове, и ми се бринемо што их нико не надзире."

Бивши вештац, а сад протестантски пастор, Дејвид Ј. Мејер, каже: "Комунистички револуционар Лењин је рекао: "Дајте ми једно поколење младих, и преобразићу цео свет". Сада је цело једно поколење дато промотеру демонологије Xоан К. Роулинг и њеним књигама о вештичарству, под насловом "Циклус о Харију Потеру". Као бивши вештац, могу ауторитативно да кажем да сам изучио дело Роулингове и да су књиге о Харију Потеру приручници окултизма. Небројени милиони младих бивају учени да мисле, говоре, одевају се и понашају као вешци и вештице пунећи се садржајем тих књига. /.../ Читајући их, милиони младих уче како да опште с демонима!"

Цео свет је пун мрачних искустава са Харијем. У Сибиру се 2002. године двадесет троје деце отровало испијајући "магични напитак" који су сами направили опонашајући Харија. Већ поменути Питер Смит упозорава: "Деца, а нарочито девојчице у предпубертетско доба, увек се занимају за магију и паралелне светове. Бацање чини даје им утисак да надзиру свет који постаје све више збуњујући у доба кад многа деца себе осећају као немоћна бића..."

Мајкл О' Брајан, на примедбу да је то само бајка, одговара: "Разумски, деца знају да фантастични елементи у књизи нису "изистински". Али осећајно и подсвесно они то апсорбују као нешто стварно. То се додатно усложњава чињеницом да око нас постоји као низ могућности да млади улете у окултне субкултуре, где се неке од Харијевих моћи нуде као праве."

Енди Норфлок, на челу британске "Асоцијације пагана", још 2000. године се хвалио да Хари Потер и ТВ серије попут "Сабрине" доносе лавине позива младих интересената за вештичарство.

Сајрона Наут, вештица и аутор књиге "Водич за вешца и вештицу" (2001), рекламира дело овако: "Комплетан водич за извођење магије у Хари Потеру употребом модерних вештичарских техника. Научите технике прорицања какве су тарот, руне, "вештичарење" и гледање у карте. Као додатак, овај водич садржи историју вештичарства, упутство за справљање напитака, "и одбрану од мрачних вештина"."

Кејт Вест, потпредседница Федерације пагана, написала је "Приручник за праву вештицу". И она се наслања на причу о Харију Потеру.

Ричард Абанес, аутор две сјајне књиге о проблему којим се бавимо, "Хари Потер и Свето Писмо" и "Фантастика и ваша породица", с пуним правом каже: "Није реално очекивати да ће сва ова деца (која читају романе о Харију Потеру, нап. В. Д.) коначно почети да се баве окултизмом. Али исто тако је лажна тврдња да нико од њих неће почети да се бави окултизмом, што су већ уочили вешци и вештице". У "Тајмсу" је 2001. године објављен податак да је у групи од 2600 тинејџера, од 11 до 16 година, у којој је вршена анкета, више од половине деце било заинтересовано за окултизам.

Због тога је Британски савез учитеља и предавача тражио да у школама деци објашњавају опасности бављења окултизмом, нарочито оним на интернету. Секретар савеза, Питер Смит, изјавио је: "То иде даље од читања прича о Харију Потеру. Реч је о забрињавајућој тенденцији међу младима. Родитељи и учитељи треба да образују децу и младе о опасностима поигравања са окултизмом пре но што они уђу предубоко у исти".

Морал и Хари

Многи бранитељи потероманије тврде да је Хари, у суштини, изузетно морална личност, која може да служи као узор понашања деци. Међутим, ствари су далеко од моралне једнозначности.

Пре свега, Хари редовно лаже. У "Заточенику" лаже возача аутобуса, затим Лупина, онда Снејпа. У "Пехару" лаже Хагрида, кућног вилењака, Хермиону, Снејпа, Трилејнијеву, Корнелијуса Фаxа - и све без последица. У Хогвортсу је лагање уобичајено. Албус Дамблдор, у "Пехару", ђацима вели да је "истина УГЛАВНОМ пожељнија од лажи" (али не увек). И Харијев отац Xејмс је кршио правила школе и лагао. Професорка Мек Гонагал за Xејмса Потера и Сиријуса Блека вели: "Обојица веома паметни - изузетно паметни, у ствари - али мислим да никад нисмо имали такав пар изазивача невоља".

Сви симпатични ликови крше морална правила. Фред и Xорx Весли краду чаробну мапу коју ће Хари користити ради својих авантура у "Заточенику". У "Пехару" отац их моли да се не кладе на купу у квидичу, да би на крају попустио и само их упозорио да ништа не причају мајци. Сам господин Весли, одушевљен нормалцима, стално крши правила према њима. Сличан је и Хагрид - иако не сме да баца чини, он то ради; гаји забрањене змајеве, моли Харија и друштво да га не одају, напија се...

Уједно, особе које строго поштују правила су негативци попут Дарслијевих, Снејпа и Аргуса Филча.

Па зашто онда многи веле да је у питању прича о борби добра и зла? Ричард Абанес вели: "То је нека врста књижевне илузије остварене на основу радикалног редефинисања добра и зла који је предузела Роулингова. Она је вешто прикрила МАЊА зла дела њених "добрих" ликова иза СТРАВИЧНИХ злих дела њених "злих" јунака. Другим речима, Роулингова је начинила Валдеморта и његове следбенике тако одбојнима да су неморална дела Харија и других "добрих" ликова (лагање, преваре, бацање чини у самоодбрани итд.) добила привид добронамерности, забаве и врлине. То је резултирало прихватањем "благо лоших" ликова као добрих".

А храброст и оданост?

Храбри су и одани не само добри, него и негативни ликови. Лорд Валдеморт награђује верност Питера Петигруа, а многи зли чаробњаци су спремни да се Валдеморту придруже. Иако се "Ред Феникса" бори против њега, Валдеморт привлачи и такве способне људе, какав је "полукрвни принц" Снејп. Абанес тврди: "Наравно, Валдемортови методи деловања могу се веома разликовати од Харијевих, али и један и други имају сличну мотивацију: лични интерес. Валдеморт жели оно што жели, као и Хари. Једина разлика између њих лежи у правилима која бирају да крше, лажи које бирају да кажу и циљевима које желе да постигну. /.../ Рат у "Харију Потеру" није између добра и зла, него између ЈЕЗИВОГ зла (Валдеморт и дружина) и МАЊЕГ зла, које личи на добро (Хари и дружина) јер је оно мање нападно од великог зла". Шта деца могу да науче од морала "добрих" магова?

1. Послушност је небитна.

2. Казну је могуће избећи лагањем и "везама" са онима који имају власт.

3. Правила се крше зарад постизања својих циљева.

4. Обмана је допуштена у извесним околностима.

То јест: правила су ту да се крше; етика је "ситуациона"; циљеви оправдавају средства.

Толкин?

Неки пореде Харија потера са јунацима Толкинове трилогије о "Господару прстенова". То, међутим, није истина. Морал Толкиновог дела заснован је на Хришћанству. Добро побеђује зло добрим. Фродо не користи прстен Сауронов, иако би могао, јер зна да се тај прстен никако не може искористити на добро. Насупрот овоме, Хари и Валдеморт имају исти извор моћи, само је користе на различите начине. Уосталом, обојица припадају истом реду чаробњака, чаробни штапићи су им истог порекла, и један и други говоре змијским језиком. Толкинове врлине су хришћанске: смиреност, храброст, љубав, самопожртвовање. Он пориче могућност да се сила зла може усмерити ка остварењу ичега вредног и трајног у историји. Код њега магија није безазлена забава, и не припада свету људи (Гандалф и Саруман нису људи, него посебна раса Чаробњака, као Вилењаци што су посебна раса.) Чини из романа о Харију могу се лако опонашати у стварном свету, док је то немогуће кад је у питању магија описана у "Господару прстенова".

Док је Валдеморт зао зато што жели моћ по сваку цену и убија због ње, Хари је добар зато што му се супротставља. Међутим, Фродо и други Толкинови јунаци су добри на много дубљем плану - јер су савладали искушење прстеном, и јер су били верни идеалу кротке победе над разулареним, привидно свемоћним Злом. Брајен Карни је с тим  у вези био сасвим у праву кад је рекао да је "Хари Потер" борбу зла и добра свео на борбу одвратног и симпатичног, док је Толкин урадио много више, показујући с каквим се моралним изазовима срећу људи и народи. Бивши астролог, Марсија Монтенегро, вели: "Не постоји морално средиште у "Харију Потеру". Добро и зло су представљени као глава и писмо истог новчића. То је окултни поглед на свет".

То значи да је Роулингова приказала свет правог окултизма и понудила њуејxерски морал релативизма.

"Заблуда не престаје да буде заблуда зато што постаје помодна", вели, с пуним правом, Роберт К. Честертон. Имајмо то на уму пре но што нас "Хари Потер" одушеви.

Потеретика

Најважнији аргумент с којим се суочавају савремени критичари потероманије гласи, отприлике, овако: "Све је то, у неку руку, тачно. Али, Хари Потер се бори против зла". То јест, Хари Потер је ваплоћење етичности, а све остало је додатак, који нема суштинске везе са његовом племенитошћу.

Прича почиње кад Хари стиже у дом свог тече Вернона и тетке Петуније, који су га усвојили пошто је његове родитеље Xејмса и Лили убио зли чаробњак Лорд Валдеморт. Брат од тетке, Дадли, од малена кињи малог Харија, а Петунија и Вернон га понижавају и терају да живи у материјалној и емоционалној беди. Они се плаше да Хари не сазна да је чаробњачког порекла, што ће се ипак десити кад дође његов 11. рођендан. Са школе за вештице и вешце, Хогворт, на чијем челу се налази чувени вештац Албус Дамблдор, стижу му писма и позиви да се придружи и изучи све потребне магијске вештине.

   У првој књизи, "Хари Потер и Камен мудрости", сазнајемо да убица његових родитеља, Валдеморт, има за циљ да поврати моћ коју је изгубио кад је, неуспешно, покушао да убије и Харија, скупа с Xејмсом и Лили. Жели да се Харију освети за ранији пораз, као и да поново скупи банду својих следбеника, злих чаробњака и црних вештица, да би завладао светом.

Остали романи, "Хари Потер и Дворана тајни", "Хари Потер и заточеник Азкабана", "Хари Потер и Ватрени пехар", "Хари Потер и Ред феникса", као и "Хари Потер полукрвни принц" баве се Харијевим савладавањем препрека које му поставља Валдеморт и усавршавањем у магији и вештичарству у школи Хогвортс.

Има ли Роулингова везе са окултизмом?

Иако Xоан Кетлин Роулинг тврди да су њени романи бајковити, и да немају никакве везе са правим окултизмом, истина је ипак другачија. Јан Потер (од њега је узела презиме за свог јунака) и његова сестра Вики, који су се у детињству дружили са Роулинговом, сећају се да је она још као мала била фасцинирана окултизмом: стално се облачила као вештица, правила магијске напитке, итд.

Мада Роулингова тврди да се никад није бавила вештичарством као праксом, она ипак вели да зна много о истом. И заиста - зна! Почев од значајнијих ликова из историје окултизма. Рецимо, оснивач теософског покрета, из кога је никао Њу Ејџ, Јелена Петровна Блавацка, у "Заточенику Азкабана" јавља се као мадам Ваблацки, аутор приручника за прорицање будућности. Незаборавни Николас Фламел из "Камена Мудрости" је заиста постојао, и заиста се бавио алхемијом, и веровало се да је нашао "камен мудрости".

Роулингова је често изјављивала да сви људи имају "магију у себи". Ту се не мисли на некакав унутрашњи шарм, него на основно учење окултног, паганског погледа на свет - сви смо по природи божанствени, и само треба да отркијемо свој потенцијал. Позната америчка вештица Доријен Валијенте каже: "Моћи вештичарства, магије, шаманизма, или како год ко то зове, латентно су присутне у свима нама". Говорећи о томе како је презадовољна опремом својих књига у издању "Сцхоластиц боокс", Роулингова је изјавила: "Насловне стране Сколастика су баш онакве о кавим сам маштала. Личе на "Књиге чини" због својих боја и начина на који су илустроване". "Књиге чини" је гримоар, неопходан сваком ко упражњава враxбине и вештичарство; то је лични дневник упражњавања окултних вештина.

Иако се жали како је вешци и вештице стално проглашавају "својом", а она то није, Роулингова магију познаје много више од обичног пролазника на улици, или било ког дечјег књижевника који у овом часу пише на енглеском. Као у страху да ће је неко "провалити", она непрестано тврди да су они који је оптужују за тако нешто - душевно болесни... Но, на другим местима (рецимо, у интервјуу датом Барнсу и Ноублу 1999. године), списатељка признаје: "Да, изучавала сам вештичарство и магију, али те ствари користим само уколико одговарају мом заплету".

Формално, Роулингова не пише о вештичарству као неопаганској религији ВИКА, која је у САД званично призната (WICCA). Али, о окултизму пише и то с великим знањем и уживањем. Познати неопагани Лиза Браун и Мајкл Сихмелер кажу да филмови засновани на њеним романима одлично одражавају пагански поглед на свет. Вештица Старлинг цитира Лордемортовог слугу Квирела, који у "Камену мудрости" каже: "Нема добра и зла, постоји само моћ, и они који су преслаби да је изуче". Слажући се с тим, вештица вели: "Ово ће можда неког увредити, али ту је једна од највећих истина вештичарства - нема црне или беле магије, постоји само магија, и само је наш начин на који је користимо оно што одређује циљ, мада ми употребу црне магије не сматрмао снагом него слабошћу". Старлинг каже да је серија о Харију Потеру, и књишка и филмска, "сјајна метафора за начин на који ми вештице (вешци, пагани), магови доживљавамо своју духовност (делање и изучавање, и наше виђење света)". Није случајно да се на познатим вештичарским сајтовима попут "Wicca Women" и "Inner Sanctum of Wicca & Witchcraft" налази мноштво материјала о Роулинговој и њеном јунаку.

Један од окултиста са Мреже зато јој поје химну: "Да, Џ. К. Роулингова је урадила свој домаћи задатак. Њене скривене референце тако су бројне, њено знање тако дубоко, да сам уверен да је веома истраживала област праве магије. Многи њени ликови носе име по правим окултистима, многе њене маштовите чини заиста постоје, и магијска бића заиста потичу из древних митологија..." Тако вели стручњак! А романи су све тежи и тамнији, да би у "Полукрвном принцу" и сам Дамблдор био убијен.

Књиге и стварност

Да видимо како магијска потка изгледа. У књигама Роулингове појављује се Клиодона, друидска богиња, коју обожавају многи неопагани данас. Адалберт Варлинг је Адалберт Магдебуршки, осуђен због враxбина у 8. веку, а ту је и Корнелијус Агрипа, без кога не би било модерног окултизма. У Хогвортсу су уxбеници: "Стандардна књига чини", "Историја магије", "Хиљаду магијских биљака", итд. "Књига чини" постоји у правом свету окултиста (аутор Артур Едвард Вајт), "Историју магије" је писао Елифас Леви, а Скот Канингем је 1985. год. објавио "Енциклопедију магијског биља".

И прави окултистички редови, попут Ordo Anno Mundi, у својим курсевима нуде исти "школски програм" који постоји у Хогвортсу. Рецимо, ОАМ оглашава као "предмет", на првом нивоу упознавања са магијом, бацање чини. И у "Камену мудрости", на првом курсу, неопходни уxбеник је "Стандардна књига чини". Окултна секта ОАМ на четвртом степену нуди преображавање у животиње и вукодлака. Сиријус Блек се, у "Заточенику из Азкабана", претвара у вукодлака, а његови другови у анимате, људе у животињском облику. На петом нивоу ОАМ поучава курсисте историји магије - тај предмет се учи и у Харијевој школи, и тако даље.

Бивши ритуални маг, Виљем Шоенбелен, упозорава на опасности потероманије, и то веома одлучно: "Као бивши маг, замолићу вас да вам објасним шта је шармантни мали Хари Потер морао да уради да би дошао до места у књизи где се сад налази. Хоћу да вас укратко проведем кроз једна прави магијски ритуал. Да би могао да лети, маг мора да изведе читав низ обреда. Мора да одреди каква је "елементарна сила" укључена у све то /.../ Први обред (да изузмемо припреме) захтева доста времена. Маг призива духа у "троугао за манифестовање". То је троугао који се исцртава на поду и чије су стране отприлике метар дугачке. То се зове евокација. Мора да се пали много миришљавих супстанци, зато што се верује да је дим материјална основа за јављање духа. Циљ је да се демон видљиво јави у троуглу, али у обличју које мага неће превише узнемирити.

   Кад се демон пројави, очекује се да маг има некакав талисман који ће демона потчинити његовој вољи. Демон не жели да слуша, па је дуг период потребан да би се демону претило магијским мачем и да би му се слале страховите клетве у случају да се не повинује. Демон такође покушава да умакне или да наведе мага да напусти свој заштитни круг. Демон тада има власт да му поломи кости или да га баци у пакао (неку врсту мрачног понора). Још се може десити да маг оштети заштитни круг (обрише креду или сумпор на неком делу кружнице, итд.). И тада демон може да му уради шта хоће.

   То може да траје сатима, али на крају ће демон удовољити чаробњаковим захтевима. То може да значи да ће му дати моћ да лети, или талисман који служи за летење. Тада се допушта демону да оде на своје место, под условом да обећа да неће наудити магу кад напусти круг. Очекује се од демона да ОДРЖИ РЕЧ (!?)"

Аутор даље описује своје пријатеље који су изгинули у таквим ритуалима, а затим наставља: "Овај ужас стоји у позадини приче о Харију. Права магија му не би дала ни мало времена за забаву, с обзиром на горе описане обреде".