На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе моје мајке...

Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби... Пресрећна сам због тога. Једва чекам да видим лице својих родитеља...

Сад је већ сигурно да сам девојчица.

Имам све органе, боље осећам околину.

Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...

Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем... Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: „ Кад ћеш већ једном да абортираш" Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колевку...

Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У утроби се осећам безбедно и срећно.., Мајко! Мајко! Где смо то? Што је то? Шта то раде са мном? Мајко помози ми! Неко хоће да ме ишчупа из тебе... То су ножеви... Мајко... Не дозволи да ме убију.. Боли! Боли ме! Молим те... Помози!

-Госпођо, изволите. Обавили смо операцију... Заметак је одстрањен.

НЕНАПИСАНО ПИСМО НЕРОЂЕНОГ ДЕТЕТА ПРОТИВ ЧЕДОМОРСТВА

- Био сам споредни и непожељни производ телесног уживања мојих (не) родитеља. Ипак, на самом почетку, са мном је било све у реду и осећао сам се врло добро у утроби моје (не)мајке. Развијао сам се и напредовао, као и остала деца којима је било омогућено да угледају свет. Моји органи постепено су се обликовали и почели преузимати своје улоге. Срце је почело ударати радосним и живахним ритмом. Руке и ноге почеле су се издуживати, прстићи издвајати. Очи су расле у нади да ће угледати светлост дана.

Тај дан, када ћу ступити на позорницу света и сврстати се међу осталу децу, за коју се каже да су цвеће на земљи, радосно сам очекивао. Хтео сам да растем и напредујем још брже, да би се моји родитељи, кад ме буду први пут угледали, обрадовали мојој снази и лепоти.

Већ сам наслућивао да ће тај спољни свет бити необично леп: да ће бити доста цвећа, буба-мара, славуја, шарених лептира и ваздушних балона. Наслућивао сам да ћу морати и доста да учим, али сам рачунао на мамину и на татину помоћ. Уз њихову љубав и доброту неће ми бити ништа тешко и немогуће.

Међутим, док су мене заокупљала таква ружичаста осећања, моје родитеље почеле су да муче сасвим друге бриге. Били су млади и пуни живота, којег су хтели да задрже само за себе. Хтели су да купе нова кола, па су били начисто са тим, да ћу им ја у томе много сметати. Финансијски издаци приликом мог доласка на свет: пелене, колевка, одела, колица. Све то би било превелико оптерећење за моје родитеље. А да и не Говорим о одрицању од шетњи и одмора, због мале бебе, која изискује своје.

Но, њихова размишљања у том правцу, трајала су много краће него што сам Вам све ово испричао. Донели су одлуку, јасну и неопозиву. Збрисаће ме са лица земље пре него што будем и ступио на њу. Другим речима, осудили су ме на смрт. Они то, додуше, друкчије називају - абортус, подбачај или прекид трудноће - али за мене је то значило сасвим исто.

Они су за такав свој поступак имали потпуно одрешене руке, јер прерану смрт многе деце, закон је препустио вољи самих родитеља, односно, (не)родитеља.

Искрено да кажем, нисам се тада разумевао у социјално-економске факторе, само сам, једноставно, хтео и желео да живим. Нисам разумео људске дилеме, као и то да се једна обичиа кола могу волети више од рођеног детета.

Но било како било, али коначно дође и тај, за мене кобни дан. Моји (не) родитељи, на своје велико задовољство, издејствоваше код надлежних органа писмену потврду за моју смрт.

Моју (не)мајку, мој (не)отац, довезе у тим луксузним колима на моје губилиште. Ушла је у стерилизовану собу, где ју је дочекао лекар-убица са потпуном мирноћом, као да је хтео рећи: - не бој се, госпођо, није то ништа, то ти је као кад извадиш један болесни и натрули зуб!

Почео сам да се копрцам и отимам, али нисам имао куд. Био сам чврсто
стегнут мрежом хуманости и прогреса. Дали су ми инјекцију за умирење, опростите, за умирање, а пет минута касније бацили су ме у деловима у корпу за отпатке.