У земљи Јованке Орлеанке и витезова који су бранили хришћанску Европу од авети Француске револуције, у Господу је уснуо, 27. априла 2012., др Марко С. Марковић, унук личног лекара краља Александра Обреновића и син хероја са Куманова, одани борац витешког  ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, теолог и политиколог, философ и историчар, доктор са Сорбоне и одани син Вечне Србије. Био je сарадник „Борбе за веру“, па овом приликом, у знак искрене благодарности, али и због свагда актуелне теме, у наставку објављујемо поново његов интервју за "Хиландарац" у коме је дао православни одговор о масонерији.

 + + +

ПРВО ПЕРО СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне 4.

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Говори француски и руски, служи се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године са др медицине Никол Муро. Има троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, и седморо унучади.

Први штампани рад „Млади Сава, историјска слика“ објавио је у часопису „Хришћанска мисао“ у логору Еболи у Италији (број 3-4, јануар 1946). Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији: „Хришћанска мисао“ (Еболи, 1946), „Искра“ (Минхен, 1951-57, 1962-68, 1969), „Билтен организације југословенских студената“ (Лондон, 1951), „Синдесмос“ (Париз, 1953-55), „Слободна Југославија“ (Минхен, 1955-57), „Свечаник“ (Минхен, 1964-72), „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади“ (САД, 1978), „Американски србобран“ (Питсбург, 1958, 1976-80), „Глас канадских Срба“ (Виндзор, 1979), „Србија“ (Винона, Канада, 1977-80), „Хиландар“ (Света Гора, 1986-89, 1994) и „Лазарица“ (Бирминген, 1987-94). Писао је и за више најзначајних отаџбинских часописа у последњих 20 година: „Теолошки погледи“ (Београд, 1986-87, 1990-91), „Глас Цркве“ (Ваљево, 1988-92), „Православље“ (Београд, 1990-91), „Образ“ (Београд, 1995-96) и „Књижевне новине“ (2001, под уредништвом Предрага Драгића Кијука), а данас пише за „Геополитику“ и „Двери српске“.

Био је члан уредништва „Хришћанске мисли“ и „Синдесмома“, а главни уредник „Слободне Југославије“ (1955-57).

Написао је поговор за књигу „Народни устанак“ (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама „Бела гробница“ Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).

У емиграцији су му изашле следеће књиге: „Персонализам раних Словенофила“ (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), „Југословенски писци“ (књига 1, Париз/Минхен, 1966), „Политика Јурија Крижанића“ (на француском, Париз, 1973), „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ (на француском, Париз, 1975), „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“ (на француском, Париз, 1976), „Тајна Косова“ (Бирмингем 1976, 1989), „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ (Бирмингем, 1977).

У последњих десетак година у Отаџбини је изашло више његових књига: „Истина о Француској револуцији“ (Образ, 1995), „Наличје једне утопије“ (Образ, 1995), „Пола века српске голготе 1941-1991“ (Образ, 1995), „Стопама Христовим“ (Манастир Хиландар, 1996), „Тајна Косова“ (Хришћанска мисао, 1998), „Српска апологија Русије“ (прва књига, издање аутора, 1998), „Српска апологија Русије“ (друга књига, издање аутора, 1999), „Православље и нови светски поредак“ (издање аутора, 1999), „Смрт и васкрсење“ (Хришћанска мисао, 2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву“ (Хришћанска мисао, 2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“ (Хришћанска мисао, 2004), „Косово у ранама“ (Хришћанска мисао, 2005).

Ускоро у Београду треба да изађе ново издање његове књиге „Југословенски писци“, под насловом „Од Крлеже до владике Николаја – писци земље које нема“.

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело.

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Живи у Орлеану у Француској.

+++

РАЗГОВОР О ПРАВОСЛАВЉУ И МАСОНЕРИЈИ

ХИЛАНДАРАЦ: У нашем прошлом разговору о „Новом европском поретку и Православљу " поменули сте узгред и једног француског фрамасона, тј. „слободног зидара". Да ли бисте нам могли нешто више рећи о масонерији?

М.С.М.: Ту сте ме ставили пред врло тежак задатак. Мало је рећи задатак. Ви тражите од мене прави подвиг. Јер предмет је необично деликатан и сложен. Већ на почетку, све зависи од тога како ћемо поставити питање на које треба да одговорим.

ХИЛАНДАРАЦ: Рецимо: „Може ли неко бити у једно православац и масон?"

М.С.М.: У том случају, желите ли да проблем посматрамо с масонске или православне тачке гледишта?

ХИЛАНДАРАЦ: Упустимо се одмах у игру и осврнимо се прво на масонско становиште.

М.С.М.: С масонске стране, не само да нема никаквих препрека у том смислу, но сви знају да светски утицај масонерије почива баш на њеној способности инфилтрације у све религије, све политичке партије и све друштвене слојеве. Позната Вам је она анегдота: „Чујем да одседате у хотелу 'Континентал'. Пазите, међу масонима које ћете срести у хотелу највећи степен посвећења има главни кувар."

ХИЛАНДАРАЦ: Осврнимо се сада на православни став.

М.С.М.: На први поглед, непремостивих тешкоћа нема ни с православне тачке гледишта, јер сваки од нас има бар једног православног познаника или пријатеља који је члан неке масонске ложе. Значи, виђен под тим углом, одговор би био потврдан: члан Православне Цркве може уједно бити масон.

ХИЛАНДАРАЦ: Разумем шта хоћете да кажете. Тај први одговор је сувише упрошћен и површан, зато што је питање било погрешно постављено. Било би тачније упитати „Да ли ми моја православна вера допушта да будем масон "

М.С.М.: Несумњиво. Само што овога пута све зависи од тога да ли ће Вам одговорити они који нису ушли у масонерију или они који већ припадају масонерији. Људи православне вере који нису масони ће Вам, свакако, дати негативан одговор. Али они међу православнима који су чланови једне масонске ложе склони су потврдити да им њихова савест нимало не смета да буду масони и да се масонски идеали - уколико су засновани на шкотској традицији, која је религиозног карактера - не сукобљавају са православном вером.

ХИЛАНДАРАЦ: Ко је у праву?

М.С.М.: Пре сваког одговора, да нас нико не би могао осудити због пристрасности, треба испунити два предуслова. Прво, одбацити за тренутак све досадашње оптужбе против масонерије и понашати се као да тек данас почињемо да откривамо истину о њој. И друго, допустити претходно једноме масону да изложи своју аргументацију, па тек онда донети свој суд.

ХИЛАНДАРАЦ: Ваш метод је савршено објективан, али допустите ми једну примедбу: тај предлог ми изгледа неостварив. Масонерија је езотерично друштво, другим речима, она почива на тајнама. Колико ми је познато, на сваком од 33 масонска степена масони сазнају нове тајне или, ако хоћете, нове циљеве. С обзиром да их је мало који до врха долазе, масони у већини умиру пре но што су сазнали све тајне и масонске циљеве. Како Вам може рећи истину о масонерији онај који ни сам не зна целу истину?

М.С.М.: Примедба је сасвим умесна. Заиста, чињеница да многи масонски циљеви остају већини масона непознати представља сметњу за низ хришћана који би иначе пришли масонерији. Јер тешко је поћи једним путем кад се не зна поуздано куда нас он води. Али масони би Вам и ту одговорили да су прави циљеви масонерије познати већ и масонским шегртима, а да „тајне" представљају продубљивање масонског учења, те да се морају откривати постепено. Као што хришћани верују у Бога - објаснили би Вам они - пре но што ће се упознати са хришћанском теологијом. Наравно, то је обичан софизам, јер хришћанин који то жели може одмах да сазна и све хришћанске истине и имена свих чланова црквене хијерархије, што са масонима није случај.

ХИЛАНДАРАЦ: Дакле, морате признати да би веродостојан адвокат масонерије могао бити само масон који сс уздигао до 33. степена. А таквога није лако наћи.

М.С.М.: И ту се потпуно с Вама слажем. Но, хвала Богу, показало се могућим наћи једног таквог масона 33. степена шкотског обреда и то још Француза који је прешао у Православље. Био је то нико други до барон Ив Марсодон, исти онај кога сам навео у нашем прошлом разговору.

ХИЛАНДАРАЦ: Знате ли нешто више о њему? Будите добри да нам га представите.

Лик једног масона 33. степена

М.С.М.: Барон Ив Марсодон се родио 1899. године у католичкој породици. Његов биограф помиње неодређено да је Марсодон „добио правно образовање" и да је „прошао" кроз школу политичких наука, но не тврди да је те студије завршио.

Упркос томе, он је већ до 1932. године направио бриљантну каријеру у пловидбеним друштвима Европе и Јужне Америке.

ХИЛАНДАРАЦ: Како се може објаснити таква брза каријера?

М.С.М.: Вероватно његовим ранијим везама са масонеријом коју је упознао још 1924. године, захваљујући познатом масону Андре Лебе из Великог Оријента, али је постао члан Велике ложе Француске тек две године касније. Када се коначно вратио у Париз, 1932. године, постављен је за директора ложе „Република" и сав се посветио изучавању масонске литературе. То му је помогло да врло брзо постане масон 33. степена и 1936. уђе у масонски Врховни Савет Француске у чину Државног министра и с титулом Благотворног Витеза Светог Града. Истовремено је постао витез Сувереног Малтешког Реда у коме је, после Другог светског рата, добио у Француској положај Опуномоћеног министра у специјалној мисији. Али, по његовој биографији, „за време Пија XII, под утицајем римских интегриста" - међу којима се као његов највећи непријатељ истицао кардинал Канали - био је принуђен да поднесе оставку. Да би ипак посведочио своје поверење према Марсодону, Малтешки ред му је дао титулу Заслужног (уствари бившег) министра и он је наставио борбу против тог кардинала.

ХИЛАНДАРАЦ: Одакле сте црпли све те податке?

М.С.М.: Из књига самог Марсодона: „Екуменизам у очима једног традиционалног фрамасона"²⁹ и „Од масонског посвећења до хришћанског Православља".³⁰

ХИЛАНДАРАЦ: Види се да је посреди био врло угледан масон. Објасните нам сад укратко његово схватање религије, па онда посебно и Православља, јер смо о томе и повели дискусију.

Религиозни карактер масонерије?

М.С.М.: У први мах, главни циљ Марсодона био је да докаже неоснованост анатеме коју је 1738. године папа Климент XII бацио на масонство. Зато ће се он старати да укаже на религиозне и чак хришћанске црте масонерије. Као једно од сведочанстава у том погледу служи часопис „Оријент Француске", од септембра 1964, који подвлачи „дубоко монотеистички" религиозни карактер масонерије: „Она је заснована на тврдој вери у Бога Оца, човечанско братство и бесмртност душе". Док, ако је веровати брошури „Велика Национална Ложа Француске и Католичка Црква" (објављеној 1963. године), први услов за добијање чланства у ложи је „вера у Врховно Биће", „вера у Бога, у божанску личност Великог Архитекта света", вера у Његову вољу откривену и изражену у Књизи Светог Закона" и „вера у бесмртност душе".

ХИЛАНДАРАЦ: А шта на то вели сам Марсодон?

М.С.М.: Он иде даље и наглашава сличност масонства са хришћанством, која је посебно изражена у ритуалу 18. степена, за време масонске „Тајне вечере", на Велики Четвртак. У тренутку кад розенкројцери шкотског обреда помињу „доктрину Онога који је умро зато што је прогласио братство свих људи, која је у свету заблистала као светионик... Доктрину Онога чији су напори да оствари срећу човечанства били кажњени смрћу и која једина може да победи мрак."³¹

ХИЛАНДАРАЦ: Опростите, ако Вам мој суд изгледа непромишљен, али добија се утисак да су све те дефиниције масонске религиозности двосмислене. Ко је тај Велики Архитект? Бог или само символ? И символ чега? Ако је БОГ, треба навести Његова својства, јер историја религије познаје стотине добрих и злих богова. У сваком случају, тешко је веровати да је он хришћански Бог, да смо у присуству Свете Тројице, јер се ту после Бога Оца не помињу Син и Свети Дух, него само „човечанско братство и бесмртност душе". Најзад, хришћани не верују само у бесмртност душе, него и у телесно васкрсење, у долазак „новог неба и нове земље".

М.С.М.: Да, а то је тек почетак анализе. Бацимо сад поглед на пример који наводи Марсодон. Признајмо да личност убијеног кога прослављају розенкројцери на поменутом месту подсећа на Христа, мада Христос није именован. Али неколико страница пре тога, Марсодон тврди да је „школа Кушу-а", познатог атеистичког историчара и христолога, утврдила „историјско постојање Христа".³² Међутим, Марсодон је ту ниско пао, јер то није истина. Ми знамо, напротив, да је П.Л. Кушу, у својој књизи „Тајна Исуса" извукао закључак: „После зрелог размишљања, поводом Исуса, историчар мора закључити да је то судски записник о одсутном човеку". Речју, Кушу није веровао у историјског Христа, а Марсодон се позива баш на Кушу-а. Како то протумачити?

ХИЛАНДАРАЦ: Ја ту видим три објашњења: или Марсодон Говори напамет о историчару кога није читао...

М.С.М.: ...што би значило да људи нису свезнајући, чак ни на врху 33. степена.

ХИЛАНДАРАЦ: Или, напросто, као Кушу, сматра да је Христос измишљена личност, да је постојао Само у машти својих верника...

М.С.М.: ...у ком случају „Онај" или „Тај" безимени у ритуалу розенкројцера може бити само мит.

ХИЛАНДАРАЦ: Или се иза „Тога " крије неко други који није Христос?

М.С.М.: Мени се чини да је Ваша последња хипотеза најближа истини и да се одговор налази у легенди о Адонираму или Адонхираму (Адон-Хираму) која је била измишљена после Васкрсења Христовог. По тој легенди, Адонирама, архитекта Соломоновог храма, су убили његови издајници. Из једне варијанте поменуте легенде сазнајемо да је Адонирам провео три дана у гробу, а да је затим васкрсао и завршио зидање храма.³³ Ето како се може објаснити сличност масонског текста са страдањем Христа.

ХИЛАНДАРАЦ: Потребно је да овде застанемо и поставимо ствари на место, како не би настала збрка поводом тог имена. Сви знамо да се масонска симболика заснива на легенди о зидању Соломоновог храма. Али вредно је помена да се ни Адонирам ни Хирам у Библији не представљају као његови архитекти. Адонирам је поменут у Првој књизи о царевима као „син Авдин над посленицима" (IV, 6) и „над посленицима" у Ливану (V, 14). А уколико је Адонирам само игра речи, те га треба читати као „Адон Хирам", тј „Господин Хирам", ваља признати да легенда ни у том случају не налази ослонца у Старом Завету. Ипак, име Хирам је ближе изградњи храма, јер су два човека под тим именом у њој посредно и непосредно учествовала. Хирам, тирски краљ, који лиферује кедрово дрво за грађевине Давиду и Соломону (II Сам., V, 11;1Цар. V, 1-48; 1Дн. VIII, 9). И Хирам Авив, „син једне ћерке Дана" (11 Дн, II, 13-14) кога краљ Хирам тирски шаље Соломону као стручњака за рад са бронзом. Он Не у храму подићи два стуба, Јахин и Воас - по преводу Ђуре Даничића - који и данас играју велику улогу у масонској символици (II Дн III, 17) и служити се за изградњу „ бронзаним морем" или „медним морем" (2 Дн., IV, 2). Но, како Вам рекох, ја ту не видим Архитекту, а још мање Христа.

М.С.М.: Марсодон тврди да је Христос ипак присутан, али скривен. И да би нас уверио, он нам открива једак део масонске тајне. Хирам је само акростих који треба читати: HOMO IESUS REX ALTISSIMUS MUNDI (Човек Исус најстарији цар света).³⁴

ХИЛАНДАРАЦ: На тај начин се сваком имену може дати било какво значење. Уосталом, тај Христос који се, по Марсодону, крије иза Хирама, није Бог него само човек. А светске императоре смо имали и без Христа.

М.С.М.: Не смемо ипак запоставити чињеницу да се, у вези са Христом, могу запазити две масонске тежње или струје. Средњевековни зидари, претече данашњих масона, су у Христу видели Првог масона, што долази до изражаја на једном рељефу бечке катедрале светог Стефана.³⁵ А то се не може лако ускладити са легендом о зидању Соломоновог храма. Док је савремена масонерија шкотског обреда склона да Христа поистовети са Великим Архитектом Света. По мом скромном мишљењу, те две струје се укрштају на почетку ритуала 18. степена, баш на месту које Марсодон покрива ћутањем, јер њему није био циљ да нам открије све масонске тајне. Кандидату за посвећење у витеза 18. степена објашњавају да је Адонирам изгубио своју лозинку у тренутку кад је Спаситељ умро на Крсту и кад се завеса храма поцепала надвоје. На крају сале стоји жртвеник са три крста, а над средњим натпис I.N.R.I.., који је за Римљане значио IESUS NAZARENUS REX IUDEORUM (Исус Назарећанин Цар Јудејски). Али кандидат за розенкројцера треба да прочита: IGNE NATURA RENOVATUR INTEGRA („Огњем се природа савршено препорађа"). У том тренутку, Велики Мајстор кличе: „Браћо, сад смо нашли изгубљену реч!"³⁶ То се збива углавном у француским и италијанским ложама. Али има ложа у којима се словима I.N.R.I.. даје други смисао. Рецимо, у револуционарним ложама Карбонара требало је читати: IUSTUM NECARE REGES IMPIOS („Праведно је убијати нечастиве краљеве").³⁷ Христово распеће је у тим церемонијама служило само као декор.

ХИЛАНДАРАЦ: Укратко, из лавиринта изађосмо, ал' Христа не нађосмо. Незгода је у томе, што ту сцену - као што сами кажете - Марсодон „покрива ћутањем". Ви то излажете на основу књига које сте о масонерији читали и ја у истинитост Вашег казивања не сумњам. Али разумећете и сами да је оно недовољно. Да бисмо доказали нехришћански карактер масонерије, нама су нужна признања из уста или пера самих масона.

М.С.М.: Мислим да њих можемо наћи у књигама самог Марсодона. На пример, тамо где он подвлачи масонску универзалност: „Католици, православни, протестанти, Јевреји, муслимани, индуисти, будисти, слободни мислиоци, слободни верујући су код нас само имена; фрамасони - то је презиме... Масонерија која није везана ни за какво време, припада свим временима; не припадајући ниједној религији, она у свим религијама налази њихове велике истине."³⁸ Мостови између масонерије и католицизма

ХИЛАНДАРАЦ: Биће да сте на том месту додирнули његову Ахилову пету. Он ту признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство. Стога сумњам да се Марсодон могао том изјавом задовољити. Он је морао тражити неку дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма.

М.С.М.: Дабоме. А ту синтезу имао је већ под руком, требало ју је само актуализирати. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко-пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега.

ХИЛАНДАРАЦ: Ваљда му се учинило да би такву теорију могао искористити као научно оправдање масонских циљева?

М.С.М.: Добро сте рекли: „учинило му се". Зато није пропустио ту прилику: „Тачка Омега Тејар де Шардена - пише он - налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног, па је ту чак и математички релативизам Ајнштајна допуштен од стране данашње хришћанске философије. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним".³⁹ На другом месту, Марсодон је одушевљен једном „велелепном" Тејаровом фразом: „Кад бих после неког унутрашњег слома изгубио веру у Христа, веру у личног Бога, веру у дух, чини ми се да бих ипак наставио да верујем у Свет (у вредност, непогрешивост и доброту света), то је, на крају крајева, прва и једина ствар у коју верујем".⁴⁰

ХИЛАНДАРАЦ: Питање је само где је ту вера у Христа. Поред толиких лепих и замршених фраза, ја ипак сумњам у хришћански карактер такве теорије. Рекао бих да Тејар де Шарден не разликује јасно Творца и твар. На врху еволуције, све се сједињава у Омеги, но шта је било са Алфом? Где је ту Творац? „Ја сам Алфа и Омега" говори сам Господу Откровењу Јовановом (I, 8) - „почетак и крај".

М.С.М.: Заиста, библијска историја о седмодневном стварању света ту ишчезава сасвим. А онога који Бога види у свој твари, но заборавља Његову стваралачку улогу у свету називамо пантеистом. Није хришћанска ни Тејарова философија историје. Он ћутке прелази и преко чињенице да - после грехопада - „сва твар уздише и тужи до сад" (Рим. VIII, 22). Не верује ни у Апокалипсу: „Конац света је незамислив".⁴¹ Ни код њега нема Васкрсења, па ни „новог неба и нове земље".

ХИЛАНДАРАЦ: Шта му остаје од хришћанства осим пишчеве језуитске мантије? Марсодон је без сумње и сам дошао до сазнања да се између масонерије и хришћанства морају саградити много чвршћи мостови од те „синтезе" на папиру.

М.С.М.: Да би се конкретизовала масонска асимилација хришћанства – ако смем тако да кажем - требало је наћи утицајне сараднике на хришћанској страни. Као да је имао неко срећно предосећање, Марсодон је 1947. године почео преговоре са кардиналом Ронкалијем, папским нунцијем у Паризу и будућим папом Јованом XXIII. Важност овог сусрета је у очима масона била толика, да је један од масонских биографа римског папе као наслов своје књиге ставио „Револуција Јована ХХIII“.⁴²

ХИЛАНДАРАЦ: Мислите ли да су папа и барон Марсодон били пионири будуће масонско-католичке сарадње или је до извесних додира дошло раније?

М.С.М.: Преговори су почели пре њиховог сусрета. Марсодон признаје да су масонско-католичке везе биле успостављене већ десетак година раније. Између њега и кардинала Ронкалија је одмах дошло до потпуног разумевања. Не само да је кардиналу од почетка био познат високи положај који је Марсодон заузимао у масонерији, него му је саветовао да остане у масонерији кад му је барон поверио да је уједно витез Малтешког реда.⁴³

ХИЛАНДАРАЦ: Да ли су се ти односи продужили и кад је кардинал Ронкали постао папа Јован XXIII?

М.С.М.: Јован XXIII га је примао у дворцу Кастел Гандолфо и остали су у најсрдачнијим односима све до папине смрти.⁴⁴

ХИЛАНДАРАЦ: Како су међу собом нашли „најмањи заједнички садржатељ", с обзиром да нам, у току овог разговора, то није пошло за руком? На којој бази, на којој основи је почивала та сарадња?

М.С.М.: На бази екуменизма. „Прогресивно - примећује Марсодон - 'прелазни папа' је ставио свој снажни печат на нову владавину. Атмосфера се променила у читавом хришћанском свету. Екуменска идеја се поново оснажила". Марсодон даље истиче да је, захваљујући папи, екуменизам дошао до изражаја на Ватиканском концилу и да је Римска црква већ 1963. била „званично представљена на састанку Светског Савеза Цркава у Монтреалу", па додаје: „Поводом Источних Цркава - теоријски најближих Риму - Свети Отац је изјавио: „Зближење, затим сусрет и на крају потпуно уједињење".⁴⁵

ХИЛАНДАРАЦ: Нема сумње даје то била кључна фраза. Ала верујете ли да су обе стране имале истоветне погледе па остварење тог програма?

М.С.М.: Наравно да нису. Свако је тај програм протумачио на свој начин и у своју корист. У очима Марсодона, јединство хришћанских цркава могло је само представљати једну етапу или степеницу ка масонском идеалу. Као што потврђује и Шарл Рианде, Суверени Велики Командор Великог Савета Француске: „Важно је знати да за нас ти напори представљају само кораке на путу ка екуменизму који ми желимо тоталним... Ко ће изговорити речи једног проширеног Еванђеља које ће имати човека у свом темељу, Врховну Силу на своме врху и који ће међу тим темељом и тим врхом поставити читаво живо човечанство?... Ми чекамо пророчанство."⁴⁶

ХИЛАНДАРАЦ: Речју, масонерија је хтела да се послужи Католичком црквом као средством за постизање својих циљева, док је папи, у краћем року, сигурно била најважнија масонска помоћ да прво завлада читавим хришћанством...

М.С.М.:... и „уједини девет стотина милиона хришћана" како је говорио сам Марсодон.⁴⁷ А остварење масонског идеала се могло затим или одложити до недогледних времена или постићи под папиним условима и под његовом диригентском палицом.

ХИЛАНДАРАЦ: По Вама, Марсодон је, дакле, наивно веровао да је Римска црква, под папом Јованом ХХIII, имала идеал истоветан масонском?

М.С.М.: Јесте. На ту помисао га је довела чињеница да је кардинал Беа водио преговоре са јудаизмом. Због тога ће уследити његово разочарење по доласку папе Павла VI.

ХИЛАНДАРАЦ: Али ако је Католичка црква прекинула везу са масонеријом по доласку новог папе, значи да је католичко-масонска сарадња била само привремена.

М.С.М.: Променила се политика, али не и сарадња. Напротив, видећете, католичко-масонске везе постаће у будућности још чвршће. Извесно време, Марсодон је веровао да ће папа Павле VI продужити политику Јована XXIII. Приликом своје посете Бомбају, папа је изговорио магичну реч „синтеза", што је Марсодон схватио као потврду свог убеђења.⁴⁸ Али све се променило са папском енцикликом „Ecclesiam suam". На основу тог текста, Марсодон је закључио да су екуменске жеље „биле формулисане на други начин и да су чудно звучале у ушима оних који су толико много очекивали од зближења разних хришћанских вероисповести".⁴⁹ Екуменски покрет је сведен на „мирну коегзистенцију". По Марсодоновом мишљењу, камен спотицања је био папски примат и „његови сурогати као, на пример, непогрешивост Римског епископа". Отуда његова пресуда: „Према томе, ми мислимо (примећујете да о себи говори у првом лицу множине, као краљевска личност!) да је сада Јован XXIII коначно умро и нада 'тоталне уније' заједно с њим."⁵⁰

ХИЛАНДАРАЦ: Бароново разочарење је морало бити страшно.

Од католицизма ка Православљу

М.С.М.: Можете замислити, мада је његов песимизам био претеран. Али он се није дуго задржао на критици новог папе. Реалист, он ће се послужити маневром који се у шаху зове „рокада“: уместо да се и даље приближава Ватикану, он ће бар привремено сматрати пречим да освоји Православље. У томе се састоји сва разлика међу двема поменутим књигама Марсодона. Поводом православних, он сад изјављује у књизи „Масонско посвећење у хришћанско Православље": „Ја не кријем да тој вероисповести дајем предност".⁵¹

ХИЛАНДАРАЦ: Како можемо веровати у искреност тога преокрета, кад знамо даје предност дао прво католицизму и папи Јовану XXIII

М.С.М.: Кад је реч о Марсодону, имајте увек на уму да ту није у питању искреност или неискреност него светска политика. Два разлога су могла утицати на Марсодона да удари преким путем: мноштво њему познатих православних масона и недовољно познавање Православља. Он никада није заборавио „многе руске масоне" с којима се упознао „у току четрдесет година припадности масонерији"⁵² и „који су умрли у крилу Православља... верујући уједно у будућност хришћанства и светске масонерије".⁵³ Ако је њему веровати, „број емиграната који су припадали масонерији је пропорционално висок међу православнима који посећују цркву".⁵⁴

ХИЛАНДАРАЦ: Да ли ти руски масони остају анонимни или Марсодон наводи њихова имена?

М.С.М.: Међу тим „очароватељним" руским масонима, Марсодон именује само двојицу: витеза Тесленка, члана розенкројцерске ложе „Верни Шкотланђанин⁵⁵ и чувеног брата Јермолова, розенкројцера 33. степена, члана ложе „Астреја".⁵⁶ Овај други је уживао велико поштовање Марсодона зато што на Велики Четвртак није отишао у цркву, него је више волео да празнује „ускршњи банкет" у ложи „Астреја". Осим тих масона, није било могуће сазнати ко је имао пресудан утицај на Марсодона. Он се задовољио примедбом: „Два розенкројцера који припадају руској цркви у улици Дари, париска улица: rue Daru - тој цркви која је под јурисдикцијом Цариградског патријарха - помогли су нам да осетимо сву величину Православља".⁵⁷ Даље помиње да је слушао лекције оца Јевграфа Коваљевског.⁵⁸ Павла Јевдокимова сматра „...једним од највећих православних теолога нашег доба".⁵⁹ Не крије ни своје дивљење према Оливије Клеману, теологу француског порекла из Руске цркве цариградске јурисдикције, кога, поред Јевдокимова, највише цитира. Али не говори о масонској припадности последње тројице.

ХИЛАНДАРАЦ: Кад се зна да се раније састајао са самим папом, може ли се замислити да, пришавши Православљу, није имао додира са члановима православне црквене хијерархије?

М.С.М.: Знамо да су личне везе постојале са Епископом Коваљевским. Поред њега, Марсодон уједно поздравља екуменски став неких чланова православног клира, а посебно Цариградског патријарха Атинагоре, Московског патријарха Алексија, Лењинградског митрополита (по свој прилици Никодима, који је, 1978. године умро у наручју папе Јована - Павла I) и, најзад, Епископа Касијана Безобразова, ректора Богословског института Светог Сергија Радоњешког у Паризу. Али нити говори о састанцима, нити било кога од њих приказује као масона.⁶⁰

ХИЛАНДАРАЦ: Овде опет морам да Вас прекинем. Допустите ми једну примедбу. По ономе што сте до сада рекли, произлази да се Марсодон скоро искључиво кретао у руским круговима. Зар није познавао православне масоне других народности?

М.С.М.: После Руса, он највише говори о Румунима. „Пре петнаест година -прича он - упознали смо се са православним Румунима у емиграцији, који су често молили да буду примљени у Ватикану. То су већином били масони но, наравно, они су били примани у својству православних. Један од њих је изразио жељу да се покатоличи пред човеком који ће такође направити каријеру, јер то је био кардинал Монтини." (Будући папа Павле VI).⁶¹

ХИЛАНДАРАЦ: Ни речи о Србима?

М.С.М.: Сетио их се у два маха. Међу савременим српским масонима, ниједнога не наводи поименце и задовољава се једном опаском: „Недавно је била организована нека врста религиозне емиграције југословенског порекла".⁶² Марсодон је то писао шездесетих година овог века, кад је Тито још био на власти. Поводом Другог светског рата, он стидљиво заобилази геноцид који је српски народ претрпео у Павелићевој Хрватској. Понаша се као да је само чуо за српска страдања у Далмацији, области под италијанском окупацијом, где је фашистичка војска убијала таоце, али није вршила геноцид као такав.⁶³

ХИЛАНДАРАЦ: Вероватно није хтео да у својој истрази иде даље, како не би увредио Католичку цркву која је била непосредно компромитована у Павелићевим злочинима.

М.С.М.: И то утолико више боде очи, што се иначе није устручавао да формулише неке критичке замерке на рачун Католичке цркве, чак пре свог разочарења. У прошлости, она је покушала да православне Русе преведе у католицизам преко совјетских власти.⁶⁴ У току Другог светског рата, папа Пије XII није реаговао на хитлеровске масовне злочине.⁶⁵ Ватикански концил се није осврнуо на мучеништво Руске Православне Цркве итд.⁶⁶

ХИЛАНДАРАЦ: Свега се сетио, само је најцрњи злочин заборавио. Вратимо се на његову заблуду поводом Православља. Напоменули сте да су томе постојала два разлога. Видели смо први: мноштво православних који су већ пришли масонерији. Други је, како рекосте, његово површно познавање Православља.

М.С.М.: Немамо ни места ни времена да овога пута ту површност анализирамо. Запамтимо само то, да је, пун илузија, Марсодон извео закључак о „релативизму" Православља и надао се да би могао продрети у ту пукотину.

ХИЛАНДАРАЦ: Утом случају, грдно се варао. Он је могао придобити појединце, чак и у редовима клира, али саму Цркву никада.

М.С.М.: Али он је веровао да преко појединаца може освојити и Цркву. Па је свакако стога, више него због литургије на француском језику, закуцао на врата Православне Цркве Француске. Сетио се да је већ раније, у масонским круговима, срео преосвећеног Винаерта, једнога од пионира те цркве и претходника Епископа Јевграфа Коваљевског: „Ставимо у заграду да смо се с њим упознали кратко време пре његовог преобраћања у Православље: у Великој Ложи Француске, где је дошао да одржи предавање у белој затвореној одори".⁶⁷ Било како му драго, Марсодон је примио Православље и радосно је ускликнуо: „Данас смо ступили у крило Православља!".⁶⁸

ХИЛАНДАРАЦ: Боље рећи, мислио је да је нашао Тројанског коња с којим ће се увући у Православље. Да ли знате нешто више о тој цркви?

М.С.М.: Оставимо барону почаст да нам је сам представи. Ево како он излаже њену прошлост: „14. децембра 1925., Митрополит Евлогије је одобрио оснивање Француске комисије Братства Светог Фотија и 29. јануара 1926., Јевграф Коваљевски, млади мирјанин, именован је у својој 21. години за њеног председника. Касније, пошто је постао Архијереј Администратор Православне Цркве Француске, он је, под именом Јована, био хиротонисан у чин Епископа Св. Дионисија (Sen Deni) и првог Епископа Православне Цркве Француске".⁶⁹ Уствари, Коваљевски је дошао на чело те „аутономне Цркве" већ 1937. године, после смрти Архимандрита Винаерта.

ХИЛАНДАРАЦ: А како је даље текла православна авантура или „рокада" барона Марсодона, то нам остаје загонетно. Вама нису познате његове друге књиге, уколико их је било. Неког другог масона 33. степена, који би нам се исповедио као он, нисте нашли. Зауставили смо се на папи Павлу VI, а данас Римску цркву води Јован Павле II, чије интимне намере не можемо да докучимо. Значи, Ваша анкета је завршена, јер смо изгубили сваки масонски траг.

М.С.М.: То ме подсећа на „Стопе", причу генијалног чешког писца Карела Чапека. Господин Рипка се враћао кући једне зимске вечери и приметио је да се стопе у снегу, чији је траг пратио, наједном заустављају насред улице. Као да је незнани човек на лицу места нестао. Позвао је одмах у помоћ полицијског комесара Бартошека, али овај ту није нашао ништа ненормално. У кварту се те ноћи нико није жалио на крађу или напад. А уколико је неко нестао, то ће сутра бити пријављено полицији. Будите уверени да ћемо ми у својој истрази отићи даље од Бартошека. Марсодон је осцилирао од крајњег оптимизма за време Јована XXIII, до песимизма по доласку Павла VI. Рекао бих да није ишао до крајњих последица своје логике. Погледајмо шта се, после Марсодона дешавало на католичкој страни.

ХИЛАНДАРАЦ: Зар сматрате да је и код католика дошло до значајних промена?

М.С.М.: Да, Марсодонова тактика је донела плодове и у католичком лагеру. Папа Јован Павле II, у свом екуменском ентузијазму, није оклевао да мароканском султану Хасану II, „командору верујућих", да „пољубац мира", 19. августа 1985. у Казабланки.⁷⁰ А 13. априла 1986. године, у римској синагоги, пољубио се са великим рабином Ели Тоафом. Тај историјски догађај, по писању француске штампе, збио се први пут „после две хиљаде година".⁷¹ Осим тога, 27. октобра исте године, у италијанском граду Асизи, папа је организовао молитвени сабор разних хришћанских и незнабожачких делегација.⁷² Том приликом је на сабору учествовао и православни митрополит Методиос. Екуменски сусрет у Асизију се поновио 10. јануара 1993, али овога пута без учешћа православних, наводно због папиног антисрпског става. Без обзира на то, један француски новинар је ту врсту сусрета окарактерисао као '"ОУН религија".⁷³ Очигледно, католици такође активно учествују у грађењу нове Вавилонске куле.

ХИЛАНДАРАЦ: И то, но Вашем мишљењу, није пореметило пријатељске односе између масонерије и Ватикана?

Разним путевима ка истом циљу

М.С.М.: Масонско-католички савез функционише боље но икада. Зашто би било друкчије? Заједнички идеал се није променио. У догледном времену, принцип „сваки за себе" годи и једнима и другима, уколико екуменизам остаје језеро у коме „лове рибу у мутној води".

ХИЛАНДАРАЦ: Другим речима, једни и даље саветују православнима да прво признају папски примат, док се други труде да их уведу одмах у масонерију. Кад би то тумачење било исправно, значило би да та игра штети само интересима Православља: било да призна папу или масонско господарство, Православна Црква би, у сваком случају, себе лишила живота као религија Истине.

М.С.М.: А кад би остала само једна шака људи који деле Ваше мишљење, кад би остало само „мало стадо", то би већ била озбиљна препрека остварењу екуменског идеала. На њега се не може вековима чекати. Историју треба убрзати. Шта да се ради?

ХИЛАНДАРАЦ: Без Марсодона, ми на то питање не можемо одговорити.

М.С.М.: Морамо се уживети у улогу масона 33. степена и наставити да мислимо место Марсодона, као да је међу нама.

ХИЛАНДАРАЦ: Ми нисмо на позорници.

М.С.М.: Али смо разумни људи и способни да размишљамо по законима логике. Марсодон се жалио да је његов план „тоталне уније" угрожен католичким учењем о папском примату и непогрешивости. А шта, ако је Православље највећа сметња екуменизму? Кад не би било Православне непоколебљивости, не би било ни непремостивих препрека „тоталној унији". Јер питање папског примата би се могло одложити до последњег чина. Баш зато што су за папу власт и првенство важнији од вере. Има унијата који у цркви читају православни символ вере без „Филиокве“, под изговором да још нису достигли пуноћу вере. Главно је да признају папу. Значи да се, осим примата, путем преговора може све друго добити. У суштини, савез масонерије и католицизма је далеко природнији од зближења масонерије и Православља. Да је Марсодон дуже живео, он би и сам то схватио. Али он није имао времена да свој план спроведе до краја.

ХИЛАНДАРАЦ: Признајте да је Ваша тврдња само једна радна хипотеза. Не видим како бисте могли доказати да се масонерија удружила са католицизмом против Православља - једине праве хришћанске вере.

М.С.М.: Оче мој, ми бисмо имали довољно доказа и за један судски процес. Да ли сте читали „Три разговора" од Владимира Соловјева? Ево шта нам он вели о будућности света у поглављу „Кратка повест о антихристу": „Историјска драма је завршена и остао је само епилог који, као код Ибзена, може да се продужи у пет чинова. Али њихов садржај је унапред познат".⁷⁴ Видели смо да се за сада масони и католици држе принципа „сваки за себе", али да човечанство неминовно улази у тај „епилог", када ће завладати принцип „сви за једнога".

ХИЛАНДАРАЦ: Кад би до те апокалиптичке ситуације заиста дошло, ко би по Вашем мишљењу, био тај „Један", тај „Нови Владика Земље" и „Светски монарх"? Да ли папа или неки „Суверени Генерал Велики Инспектор", како то масони кажу?

М.С.М.: Препуштам одговор Соловјеву. На крају поменуте „Кратке повести о антихристу", он замишља пејзаж апокалиптичних времена, где је последњи „прави" папа Петар II убијен, док „Император Свечовек" поставља за папу њему оданог Аполонија.

ХИЛАНДАРАЦ: Говорило се да је папа Јован Павле I био заиста убијен. Као да је по среди била репетиција сцене која треба да се одигра по Соловјеву. Ваљда постоје и књиге о томе.

М.С.М.: О томе сам прочитао једну врло озбиљну и документовану књигу - „У име Божје“ - из пера енглеског римокатолика Давида Јелопа.⁷⁵ Подвлачим да је римокатолик, како се његов допринос не би протумачио као производ антикатоличке пропаганде. Он је саслушао огроман број сведока, од којих су му 77 дозволили да наведе њихова имена. Међу њима налазимо 26 црквених личности. У својим истраживањима је такође добио податке од двадесетак црквених и цивилних установа. Његов закључак: папу Јована-Павла I су убили зато што је припремао „чистку". На његовој листи налазила су се имена свих оних који су заслуживали да буду уклоњени, било због своје масонске припадности, било због финансијских скандала. По доласку Јована-Павла II, све те личности су остале на својим положајима. И Јелоп са горчином примећује: „Једино што је тим папама било заједничко, то је име Јован-Павле".⁷⁶

ХИЛАНДАРАЦ: У штампи је било говора о финансијском скандалу са ватиканском банком „Финабанк" и о убиствима многих учесника у тим пословима, али нисам знао да је масонерија продрла у Ватикан.

М.С.М.: И то до самих ватиканских врхова. Јелоп се не устручава да их јавно жигоше: „Кардинал државни секретар Вијо, масонско име Жани (или Ђани?) Ложа бр. 041/3, улази у једну циришку ложу 6. августа 1966. Кардинал министар спољних послова Агостино Казароли, Викарни римски кардинал Уго Полети. Кардинал Бађо. Епископ Павле Марчинкус и Монсињор Донато де Бонис из ватиканске банке".⁷⁷

ХИЛАНДАРАЦ: Из кога извора су до папе Јована-Павла I дошла та обавештења?

М.С.М.: Колико сам могао да закључим, један од главних извора је био „Осерваторе политико". Тако се звала новинарска агенција на чијем челу се налазио бивши масон Нино Пекорели. Он је донео листу 121 масона, чланова ложе коју је сам назвао „Велика Ложа Ватикана".⁷⁸

ХИЛАНДАРАЦ: Зашто бисмо му веровали? „Један сведок као ниједан" – говорили су Римљани.

М.С.М.: Заборавио сам да Вам поверим једну појединост: Пекорели је затим био убијен. Ако се не варам, то је било 21. марта 1979. године. У 21 час и 15 минута, напустио је своју римску канцеларију у Виа Орацио и пошао на састанак са шефом своје негдашње ложе. А кад је сео у кола, испалили су му два метка у уста.⁷⁹ Тиме је запечаћена његова судбина, али потврђена и тачност исказа из „Осерваторе политико". После папе, који је хтео да масоне избаци из Ватикана, пао је и онај који их је издао. Ви можда верујете у случајне подударности. Али ове две подударности, једна за другом...

ХИЛАНДАРАЦ: Страшно. Па добро, и ако прихватимо да су горњи подаци били тачни, то још не потврђује тотални савез између масонерије и Ватикана. У питању су појединци. Ако је данашњи папа зажмурио пред присуством масона у Ватикану, из политичких или финансијских разлога, будући папа може да их уклони, као што је то Јован-Павле I намеравао да учини.

М.С.М.: Стварност Вам противречи. Римска црква је у међувремену масонерији учинила уступке које чак ни Марсодон није успео да добије од Јована XXIII. Под владом Јована Павла II, на дан 27. новембра 1987., ново Канонско право је одбацило правило по коме су масони аутоматски екскомуницирани.⁸⁰ А било је и догматских промена, вазда у екуменском смислу.

ХИЛАНДАРАЦ: Можете ли да ми наведете конкретне примере?

М.С.М.: С Вашим благословом, допустите ми пре свега да позовем у помоћ Богородицу из Фатиме. Чули сте, сигурно, за тај догађај. Било је то 1917. године у португалском селу Кова да Ириа. Богородица се јавила шест пута, од маја до октобра, сваки пут 13. у месецу. Она је оставила три поруке, од којих су два прве биле јавне, док је трећу, тајну, требало открити тек почев од 1960. године. Калуђерица Луција, једна од троје преживеле деце која су имала ту визију, је о томе недвосмислено посведочила. Тајна порука се одавно налази у Ватикану. Папа Пије XII није хтео да је прочита, зато што означено време није било испуњено. Њу су отпечатили и прочитали Јован XXIII, Павле VI и Јован-Павле II, али ниједан од њих није хтео да тајну објави. Из којих разлога? Или је у Фатими била по среди само халуцинација⁸¹ и онда није требало организовати безбројна ходочашћа због једне заблуде, или је аутентичност тог виђења потврђена Римском црквом - као што је био случај - и онда је грех скривати поруку Богородице.

ХИЛАНДАРАЦ: Зашто ми то причате?

Православље на крст распето

М.С.М.: Због католичких реакција на то ћутање. У католичким редовима, јавио се француски новинар Марк Дем, који у својој књизи „Трећа тајна Фатиме" изражава тим поводом тешке сумње.⁸² По његовом мишљењу, ниједан папа није смео да открије „трећу тајну" зато што Богородица ту неминовно осуђује данашњу политику Римске цркве, а првенствено екуменизам II Ватиканског концила (1962- 1965). Између осталог, жали се што у заједничким наступима са Јеврејима и муслиманима - на темељу монотеизма - Католичка црква запоставља божанство Христа.⁸³ Успостављају се срдачне везе са браманцима и будистима, па се чак и славна катедрала у Шартру позајмљује друидима.⁸⁴ У елаборацији нове католичке мисе, за време Павла VI, учествовали су шесторица протестантских теолога, међу којима и „монах" Макс Туријан, оснивач братства у Тезеу (Француска).⁸⁵ Из молитве „Конфитеор" („Исповедам") избачен је израз „Приснодјева" - вечна Девица Марија.⁸⁶ После тих и сличних екуменских манифестација, Армандо Корона, Велики мајстор и члан Великог Оријента Италије могао је мирне душе изјавити да је анатема бачена 1738. године на масоне морала бити грешка, с обзиром да папа данас руководи састанком у Асизију у масонском духу.⁸⁷ У догледном времену, папа за сада има највеће шансе да сачува свој примат и постане „светски монарх" јер, по речима једног француског новинара, „у овом свету који живи под сталним и страшним претњама, само један духовни ауторитет се показао способним да делује: папа."⁸⁸ Али на другој страни, као што смо видели, папа знатно попушта у догматском погледу.

ХИЛАНДАРАЦ: Апостол Павле није узалуд рекао: „Да вас нико не превари ни на који начин, јер ће прво доћи отпад и показаће се човек безакоња, син погибли" (2 Сол. 2, 3). А сад нам објасните да ли и како Православљу прети тај масонско- католички савез.

М.С.М.: Мислим да су данашњи догађаји у Југославији најречитији пример. Католичка црква и међународне организације сложно дејствују против Срба. Међутим, то није ништа ново. Кад су тоталитарне тираније деценијама истребљивале православно свештенство и паству, то није узбуђивало никога. Али кад се тоталитаризам срушио, те „европске сједињене државе", „савез европских држава" и „светска монархија" - чију улогу је већ предвиђао Соловјев у своме пророштву - су се наједном пробудиле и ујединиле на штету Православља. Ако нас више не могу уништавати посредством комунизма, потрудиће се да нас непосредно сами униште. Само, машта Соловјева је била слаба у поређењу са историјском стварношћу. Он није могао замислити да ће прогони и геноцид узети милионске размере. Бацимо поглед на епоху првих хришћанских мученика. У својој „Историји римске империје", Едуард Гибон тврди да је било нешто мање од две хиљаде мученика који су положили своје животе за Христа.⁸⁹ Под предпоставком да се преварио и да их је било сто пута више, то се ипак не може поредити са милионским жртвама хришћана под влашћу Стаљина.

ХИЛАНДАРАЦ: Па чак ни са геноцидом у Павелићевој НДХ.

М.С.М.: Заиста, Соловјев није био у стању ни то да замисли: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате".⁹⁰ Ко је могао веровати да ће та Будакова формула, ограничена у току Другог светског рата на Павелићеву Хрватску, бити прећутно легализована на светском плану и претворена у принцип интернационалне политике против Срба, а ускоро, ако се тако настави, и против православних народа уопште? Јер како се друкчије може протумачити савремени став међународних организација према Србији? Кад би Срби коначно били осуђени да остану робови у Туђмановој Хрватској и Изетбеговићевој Босни, какав други излаз би могли очекивати осим оних које им је обећавао Миле Будак 1941. године у Госпићу?

ХИЛАНДАРАЦ: Ви уствари понављате питање које сте малочас сами поставили „Шта да се ради?"

М.С.М.: Први хришћани су се налазили у ситуацији која је била врло слична нашој. Одупирући се јуначки римској империји, указали су нам пут. Они су могли избећи гоњење да су се сагласили са култом жртвоприношења божанском императору и пристали да Христов кип поставе напоредо са другим незнабожачким боговима у Пантеону - храму римског екуменизма и верске толеранције. Али хришћански Бог је био једини прави Бог, а не само бог међу боговима. У славу јединога Бога, хришћани су се определили за мучеништво. После неколико векова, Бог их је, упркос свему, наградио победом, пославши им у помоћ цара Константина.

ХИЛАНДАРАЦ: Као што је и нама обећао пад Вавилона и победу на крају историје: „ И ђаво који их вараше, би бачену језеро огњено и сумпорно, где је и звер, лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ до века " (Отк. XX, 10).

М.С.М.: Ваља помислити на судбину првих хришћана пре но што се одговори на питање: Да ли ми моја православна вера допушта да будем масон?

___________

29 Yves Marsaudon, ministre d'Etat du Supreme Conseil de France (Rite Ecossais Ancien et Accepte), L'Oecumenisme vu par un franc-macon de tradition", Paris, Editions Jean Vitiano:

L'Horizon international, 1964. - Oвa књига ћe бити навођена под римским бројем I.

30 Yves Marsaudon, „De I'initiation maconnique ä l'orthodoxie chretienne", Paris, Dervy-Livres, 1965. - Ова књига ће бити навођена под римским бројем II 31 I, 30

32 I,115-116

33 Григориј Бостунич, „Масонство всвојеј сушчности и пројављенијах", т. I, Београд, Свјатослав, 1928, стр. 256-258. - По Бостуничу, приликом посвећења у 30. степен витеза Кадоша, масони сазнају да је историја Адонирама обична легенда, а да се иза те личности крије Жак де Моле, последњи вођ и велики мајстор витешког реда Тамплијера, који је био осуђен и спаљен за време владавине француског краља Филипа Лепог (стр. 231)

34 II, 66.

35 Г. Бостунич, пом. дело, стр. 61-62

36 Исто, стр. 230

37 Исто,стр.231

38 I,126 и II, 45.

39 I,82

40 II, 220. - За Тејара де Шардена Марсодон вели: „Он је свакако аутор кога највише читају уједно у масонским ложама и у богословијама" (I,60).

41 Тејар де Шарден, „Појава човека" (Teilhard de Chardin, “Le phenomene humain, Paris, Seuil, стр. 275).

42 Ксавије Рин, „Револуција Јована ХХШ" (Xavier Rynn, “La Revolution de Jean XXIII”,

Paris, Grasset).

43 II, 136

44 II, 136

45 I ,49

46 I, 18

47 I,24

48 II, 234

49 II, 125

50 II, 134

51 II, 246

52 II, 185

53 II, 185.

54 II, 184

55 II, 54

56 II,60-61

57 II, 68

58 II, 11, 155

59 I,72

60 I,62, 123, 124, 127 и II, 126, 130

61 II, 183

62 II,161

63 I,108

64 I,108

65 I,38

66 II, 231

67 II, 179

68 II, 103,229

69 II, 179.

70 „Le Figaro magazine", Paris, 19.IV 1986, стр. 84

71 Исто.стр. 82-84

72 „Le Figaro magazine", Paris,. 31. X 1986. стр. 134

73 Исто

74 Владимир Соловјев, „Три разговора" и „Кратка повест об антихристе", Собраније сочињенија, т. X, Брисел, 1966, стр. 193-226

75 Давид Јелоп „У име Божје“ (David Yallop, “Au nom de Dieu”, Paris, Christian Bourgois,

1984, стр. 30

76 Исто, стр. 349

77 Исто, стр. 236

78 Исто, стр. 235

79 Исто, стр. 360.

80 Исто, стр. 430

81 Што се заправо и догодило. Читалац може о томе подробно да се упозна на www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/lazna_javljanja.htm примедба уредништва Православног одговора

82 Марк Дем „Tpeћa тајна Фатиме" (Marc Dem, „Le troisieme secret de Fatima", Paris,

Editions du Rocher, 1993).

83 Исто, стр. 167-170

84 Исто, стр. 168

85 Исто, стр. 179

86 Исто, стр. 180-181

87 Исто, стр. 175-176

88 “Le Figaro Magazine”, Paris, 31.X.1986, стр.134

89 Едуард Гибон, „Историја пропасти и пада Римског царства" (Edward Gibbon, „Hisloirе du declin et de la chute de l’ Empire romain", t.l, Paris, Laffon 1983, стр. 428).

90 Viktor Novak, „Magnum crimen - Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj", Zagreb 1944, стр. 605

          Извор: Др Марко С. Марковић, Православље и Нови светски поредак, Библиотека „Политика и образ“, 1994, стр.47-73.