На данашњи дан Православна црква прославља велику руску светитељку Блажену Матрону (Матрона Димитријевна Никонова).

Рођена је 1881. године у селу Себино, Епифанског округа, Тулске губерније. У породици је било четворо деце: два брата – Иван и Михајло, и две сестре – Марија и Матрона. Матрона је била најмлађа. При таквој оскудици у којој су живели Никонови, четврто дете је представљало велики терет. Зато је, услед сиромаштва, још од рођења последњег детета мајка намеравала да га се некако ослободи. О убиству младенца у утроби материној у патријархалној хришћанској породици није могло бити ни речи. Зато је постојало мноштво прихватилишта, где су незаконито рођену и незбринуту децу васпитавали средствима државе или добротворним прилозима.

Матронина мајка је, још пре њеног рођења, одлучила да дете када се роди преда у прихватилиште кнеза Голицина, у суседно село Бучалки, али је тада уснила упечатљив сан. Још нерођена кћи јавила се Наталији у сну у облику беле птице са људским лицем и затвореним очима и села јој је на десну руку. Прихвативши сан као чудесно знамење, богобојажљива жена је одбацила помисао да дете да у прихватилиште. Девојчица се родила слепа, али је мати волела своје „несрећно детенце“.

Из Светог Писма видимо да Свевидећи Бог понекад одабира Себи служитеље још и пре њиховог рођења. Тако Господ говори светом пророку Јеремији: „Пре него ли те створих у утроби, познао сам те, и пре него си изашао из утробе, осветио сам те“ (Јер 1, 5). Господ, изабравши Матрону за нарочито служење, од самог почетка положио је на њу тежак крст, који је она с покорношћу и трпљењем носила целога живота.

На крштењу је девојчица добила име Матрона, у част Преподобне Матроне Константинопољске, грчке подвижнице из 5. века чији спомен празнујемо 9. (22.) новембра.

О богоизабраности девојчице сведочи и то што се при крштењу, када је свештеник спустио дете у воду, над младенцем појавио стуб благоуханог облачастог дима, који су видели сви присутни. О томе је сведочио рођак Блажене, Павле Иванович Прохоров, који је присуствовао крштењу. Свештеник Василије, кога су парохијани поштовали као праведника и блаженог, био је неизрециво задивљен: „Крстио сам много деце, али ово видим први пут, и ово дете ће бити светога живота.“ Још је отац Василије рекао Наталији: „Ако девојчица било шта затражи, ви обавезно дођите право к мени, дођите и реците шта треба.“ Додао је још да ће Матрона чак предсказати његову кончину. Тако се заиста и догодило. Једне ноћи Матронушка је неочекивано рекла мајци да отац Василије умире. Задивљени и уплашени, родитељи су отрчали у дом свештеника. Када су дошли, показало се да се он управо упокојио… (Житије Блажене Матроне Московске – pravoslavie.ru)

О дару духовног расуђивања, прозорљивости, чудотворења и исцељења Матрона је била обдарена Богом од раних дана. Овој руској светитељки били су видљиви не само људски греси, преступи, већ и помисли; осећала је приближавање опасности, предвиђала непогоде и несреће у држави. По њеним молитвама људи су добијали исцељење од болести и утеху у невољама.

Судбоносни сусрет Стаљина и свете Матроне Московске

„Нећеш побиједити ти, већ сви ми, народ. Зато што је Бог са нама. Па, и ти…“, насмјеши се благо. „Москва ће, истина, мало изгорјети, то да. Рат је, шта ћеш… Бомбе. Али не мораш напустити главни град. Како си одлучио, нећеш отићи?“

Када су 1941. године Њемци дошли надомак Москве, догодио се један сусрет који ће из коријена промијенити ситуацију, зауставити напредовање Њемаца и у децембру исте године довести до херојске контраофанзиве Црвене армије. Ријеч је о сусрету Стаљина и Свете Матроне Московске, која се упокојила у Господу 1952. године.

Неки извори наводе да је Стаљин, сагледавши тежину ситуације, прогутао понос и затражио савјет од Матроне, која му је савјетовала да престане са притисцима и угњетавањем православних и Цркве, и да се допусти свештенству и монаштву да организују литију и да се помоле за Русију, ако жели да земља буде спасена од нациста.

Ево и одломка из књиге „Матрона Московская“.

„…Напоље! Излази! Брже! Мајчица је наредила. Идите, или ће вас све похапсити“.

Али, више није било могуће побјећи. Три црна аутомобила паркираше се у двориште. Жене се згучише, окрећући лица према зиду…

Из првог и трећег аутомобила икочи обезбјеђење.Увјежбаним покретима брзо претражише двориште, и наредише присутнима:

„Марш одавде! За минут да сте се изгубили“.

Чак ни тај минут није био потребан – двориште се за тренутак испразни. Из другог аута изађоше Стаљин и Поскребишев. Не гледајући около, упутише се право ка кућици.

Матрона је сједила леђима окренутим према вратима, гледајући кроз малени, затворени прозор. Стаљин уђе, и даде знак Поскребишеву да их остави насамо. Овај се журно удаљи.

Матрона је ћутала.

Да би некако разбио напетост, Стаљин кашљуцну.

„Јеси ли се прехладио, Јосифе Висарионовичу“? – тихо упита Матрона, не окрећући се. „Кашљеш“.

„Здраво“, одговори Стаљин тихо. „Не, здрав сам“.

„То је сјајно. Сада ће нам ваше здравље свима бити од користи. Времена су тешка, и неће скоро проћи ова мука… Међутим, нема потребе да идете у Абелмановску“, рече прекрстивши руке на грудима.

„Како знаш за Абелмановску?!“, Стаљин је био збуњен и љут, истовремено.

„Од Бога“, одговори Матрона мирно. -„Не иди. Неће Њемац узети Москву. Потребно је само учинити једно: нека иконе лебде небом изнад града. Толико о томе“.

„И побиједићу“?

Матрона одмахну главом.

„Не ти, већ ми, народ. Зато што је Бог са нама. Па, и ти…“, насмјеши се благо. „Москва ће, истина, мало изгорјети, то да. Рат је, шта ћеш… Бомбе. Али не мораш напустити главни град. Како си одлучио, нећеш отићи?“.

Стаљин зашкрипа чизмама, пребацујући се са ноге на ногу.

„Треба размислити“.

„Па, иди, размисли. Још људи жели да ме види. Иди, драги мој, са Богом“, рече Матрона, и не окрећући се подиже ручицу и прекрсти ваздух испред себе.

Стаљин шмикну са негодовањем, и помисли: „Кажу да је видовита, а не схвата да крсти прозор, а не особу која стоји иза њених леђа…“.

Истог тренутка, изненада, зрак сунца обасја прозор – и на њему се указа блистав и диван лик Матронин!

Стаљин погледа, окрену се и – оде.

Стаљин је очито послушао Матронин савјет и након тога, тачније у децембру 1941, совјети су кренули у контраофанзиву, спасивши земљу од потпуног колапса. Стаљин ће чак током рата 1943. дозволити поновно изучавање византологије, као гране историјских наука која је била забрањена по доласку бољшевика на власт, као дио антирелигиjске хистерије која је завладала по нестанку царске Русије.

Извор: ћирилица-скц.срб