Русији не треба махање совјетским заставама на парадама. Никако. Подржавам данашњу Русију у свему што нема везе са совјетским комунизмом (и екуменизмом-глобализмом). Лењин и комунисти су завршили порођај јакобинске украјинске нације коју су започели интелектуалци на шелу са Тарасом Шевченком. Тако да, чак и да Русија војно освоји Украјину, она не може да задржи ни Украјину нити било шта што сада има уколико се потпуно не одрекне свега лошег из своје историје - не да заборави или избрише (то је немогуће), већ да морално осуди оно што је био сам њен канцер - совјетизам.

Русија треба да клекне на колена у покајничкој Литији (након што јасно осуди на речима како комунизам, тако и екуменизам и глобализам). И то сви - од лугара и рудара до елите! Али не да клече пред Западом или Зеленским! Не дао Бог!

Већ да клекну пред Христом Богом и Богородицом и пролију реке суза због грехова које су Руси учинили себи сами, Богу, Цркви, свештеницима, монасима, невиним људима од 1917. па надаље. А и због богоодступништва интелигенције пре 1917.

Када то Руси ураде, придобиће не само Украјину и православне народе! Придобиће можда и цео свет, и то без пушчаног метка!

Филмове скоро никад не гледам. Чак и ако се ради о тематици која ме занима (историја, политика, религија, ратови) - јако ретко наставим да гледам након првих 10 минута.

Филм о Светом Луки Кримском - заснован на истинитим догађијама - је изузетак од тог правила. Образован, породичан човек и успешан хирург не може да гледа скрнављење светиња од стране антируске и антиправославне бољшевичке власти, иако је у грађанском рату хипократовски (и пре свега хришћански) лечио и беле и црвене. Због тога страда. Деца га се одричу како не би трпела шиканирања од Совјета. У затвору га мучи бивши свештеник који је обријао браду и постао НКВД мучитељ. Терају га у Сибир. Лабавија контрола у тој забити му омогућује да повремено богослужи оближњем народу, лечи и исцељује болесне. Укључујући ту и неправославна племена, која љубављу и својим делима привлачи Православљу. По избијању рата нуди своје хируршке услуге и наопакој совјетској власти, под условом да га након рата врате на издржавање казне. У рату оперише под иконом, знаком крста и молитвама заједно са својим научним умећем. Постиже невероватне резултате.

На чуђење атеистичких хирурга како је тако способан да малтене мртве васкрсава, Св. Лука каже да он никада не оперише само властитим умећем, већ да свагда призива Божију помоћ. Притом, антиципирајући корона-лудило када сваки дан слушамо о ''случајевима'' мртвих и оболелих, светитељ колегама каже да пацијенте никада не називају ''случајевима'', то су људи од којих је сваки појединац специфичан и да сваком треба приступати холистички, узимајући у обзир цело болесниково тело, а не само механички третирати рану или један орган.

Војници на фронту запомажу, вичу да су крштени и да се кају што су били подлегли индоктринацији и моле Св. Луку да им чита молитве пред смрт, премда их он ипак враћа у живот.

Пред крај Лукиног живота, отварање храмова које је Стаљин дозволио у невољи 1941-1945 - поново се укида. Црква се опет гони. КГБ планира да га отрује зато што је протестовао јавно против затварања храмова (иако је већ стар и болестан у постељи). Монах-кртица који се наводно бринуо о њему ипак одлучује да га не отрује бочицом отрова, и на крају тражи опрост од старца (који је схватао од почетка да је монах убачен по задатку).

Гледајући овај филм, додатно сам схватио зашто је потребно да и ми Срби појединачно и колективно клекнемо са Русима и заплачемо пред Богом након што на речима осудимо комунизам, екуменизам и глобализам. Јер, мање-више ни ми нисмо много бољи од њих. Због безбожја Руса и Срба, ридају и Св. Серафим Саровски и Св. Сава на небесима!

Време је да преумимо што пре!

Марко Пејковић,

https://www.facebook.com/metallessons/posts/5055907794490325