Да је у питању експерт који је полускривено спроводио политику Ватикана, открио ми је недавно наш врсни историчар Никола Милованчев, из Љубљане.
Поводом превазилажења раскола између СПЦ и МПЦ, подсећање на нечасне улоге појединаца попут Антонија Јеркова Најновија радосну вест о искорењу раскола између Српске православне цркве и Македонске православне цркве-Охридске архиепископије и повратку на канонски поредак из 1959. године без аутокефалности, нису многи дочекали са радошћу. Јачање православне саборности и јединства многима не одговара из политичких, идеолошких и других побуда. Ако се вратимо уназад и сагледамо ко су све били спонзори стварања аутономне македонске православне цркве (МПЦ), која је потом неуспело покушала кроз расколничко битисање да оствари аутокефалност, све постаје јасније. На остваривању македонске аутокефалности здружено су радиле југословенске комунистичке власти и полујавно Ватикан. Верске комисије по наредби Јосипа Броза, искористиле су као „тупа оруђа” своје комунистичке поданике Добривоја Радосављевића, Милоја Дилпарића, Донета Илијевског…. Ту су у главним улогама били Петар Стамболић, Едвар Кардељ, Вељко Ваховић, Коста Црвеноковси и Анте Антоније Јерков. Када сам деведесетих година прошлог века писао о идеолошко-политичким узроцима формирања МПЦ често сам сретао име Анто или Антоније Јерков. Тада се о њему врло мало знало, осим да је могућа спона између Ватикана, Загреба и Скопља. Да је у питању експерт који је полускривено спроводио политику Ватикана, открио ми је недавно наш врсни историчар Никола Милованчев, из Љубљане. Антоније Јерков је био теолог, верски аналитичар, издавач, уредник и новинар, полудиполмата и човек за специјалне верско-националне задатке. Специјалност му је било, веле поједини истраживачи „сејање раскола и писање устава расколничким непризнатим црквама”. Једно време Јерков је, као ученик боравио у Ваљеву (завршио малу матуру), где му отац био жандарм око 1936: Многи моји Ваљевци ширили су причу да је Јерков, велики интелектуалац, југословенски орјентисан, спреман да у Риму угости српске и македонске интелектуалце, да им исплати високе хонораре, да помогне уметницима …. Једном речју, многи из Ваљева су били уверени, да је то диван човек и издавач, који разуме сваког. Чак је наводно, по тим причама, био заштитник Срба у Хрватској и противник НАТО бомбардовања Србије и Црне горе. Приказивао се и као пријатељ неких челника Јеврејске општине из Београда? Многи тврде да је то, била само врхунска глума и камуфлажа. Човек који је био Павелићев јуришник и омладинац, аутор устава Павелићеве геноцидно инспирисане Хрватске православне цркве, био је финансиран из ватиканских фондова, али и од Социјалистичког савеза радног народа Хрватске и појединих југословенских спољнотрговинских фирми. Па чак и од стране Амбасаде Југославије у Риму. Једно је јавно прокламовао, друго мислио, а треће спроводио у дело. Срби из Трста су мислили да је у питању тајни удбашки агент убачен међу усташе. Када сам крајем прошлог века упитао једног католичког надбискупа да ли познаје Јеркова, добио сам одговор, онако преко рамена „Ми римокатолици тренирамо тајну дипломатију, већ два миленијума!” А онда сам 8. октобра 2003. прочитао следећу вест: „ХРВАТСКИ новинар Антонио Јерков (80), који је од четрдесетих година живио и радио у Риму, умро је у уторак у том граду, објављује у сриједу дневни лист „Репубблица“.Јерков је дошао у Рим на студиј теологије али је, напустивши Цркву, постао аналитичар ватиканске политике, као и балканских збивања. Био је директор и главни уредник агенције „Релазиони религиосе“, те је издавао је и уређивао и часопис „Балцаница“. Једна од његових кћери Барбара Јерков је новинар у листу „Репубблица“, док је друга, Јања Јерков професор бугарског језика и књижевности на римском свеучилишту Сапиенза”. У међувремену, из кругова историчара стизале су потврде да је тај дивни, пријатни интелектуалац, истовремено аутор устава злочиначке Хрватске православне цркве и непризнате МПЦ. Све то потврдио је дневни листи “Политика” у издању од 22. 12. 2009. године (https://www.politika.rs/scc/) Тако испаде да ми је требало пуне три деценије да нешто схватим и склопим било кака мозаик. Анто или Антоније Јерков (користио је кажу и још једно треће име) није бада био пријатељ Јира Глигора, владике Доситеја, Косте Црвенковског и других твораца МПЦ. Јерков је био „продужена рука Ватикана”, како то каже, један мој Ваљевац, који се сећа прича да је Анте велику матуру положио у Ваљеву, где се вратио на само неколико дана 1941. године, јер је 1937. године због националистичких идеја морао да напусти град на Колубари. Сад када се вратимо у актуелно време, уз ову причу схватамо колико је била мудра одлука Српског архијерејског Сабора. Мудро се српски архијереји избегли да и да помену Цариградску патријаршији и не канонски покушај патријарха Вартоломеја у вези МКЦ. С друге стране, и Македонци су добили могућност да сами одлучују о имену своје цркве и судбини својих епархија у дијаспори. Друга је ствар, што су све то могли да ураде и 2002 године и такозваног Нишког споразума са патријархом Павлом. Тад се у канонско јединство са СПЦ једино вратио владика Јован Вранишевски. Православни свет и СПЦ никада не смеју заборавити на жртву овог великог духовника и страдалника, којег с у Македонци пет пута кривично судили на правди Бога и држали утамниченог пети по година. Пише: Предраг Савић, адвоакт и писац, члан Правног савета "ИН4С" Извор: "ИН4С"
Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|