Зар не рекосмо ми да је ово са Македонцима екуменистичка ујдурма? (овде:) И не само ујдурма, него и закулисна работа, и лаж и превара!  Зар не рекосмо да ће екуменистичко-новотарски врх Београдске патријаршије дати аутокефалију Македонцима? Па није лажни архиепископ Стефан дошао у Београд да види Порфирија и Буловића... Тај човек је дошао пун гордости, да узме оно што му је обећано – аутокефалију.

А зашто лаж и превара? Па у званичном саопштењу Сабора нема ни словца о овоме што је Порфирије изјавио данас у Скопљу:

„Свети Архијерејски Сабор је једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве - Архиепископије Охридске где Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност. Браћо и сестре, у исто време Свети Сабор наше Цркве ставио је у дужност Синоду Српске Православне Цркве и Патријарху да заједно и у сарадњи са Архиепископом Стефаном и његовим Синодом разради све техничко-организационе детаље и потом ће, наравно, уследити свечано проглашење званичним одговарајућим актом.“

У саопштењу Сабора пише где су јели и пили, да су избрали туце викарних епископа – што је, иначе, чиста измишљотина, јер у канонима нема ни помена о фамозним „викарним“ епископима, - пише о богословским школама, о Храму Светог Саве, раду добротворних фондација и још понекој безвезгарији, али о давању аутокефалије Македонцима ни словца!

Али, Порфирије поново прича о чуду: „Зато се данас неописиво радујемо! Радујемо се у Господу јер се пред нашим очима збива чудо, а ми недостојни смо део тог чуда, учесници тог чуда. Господ нас је удостојио да оно што је било раздвојено од 1967. године буде исцељено... Радујмо се, јер нас је Господ погледао. Радујмо се, јер се са нама данас радује читава Црква! Радују се и небо и земља! Радују се и небо и земља онда када се браћа воле, када се грле у Христу Господу, када славе име Божје. Радујмо се и ми што смо ево, после педесет и пет година заједно служили свету Литургију најпре у Београду, а ево данас и у Скопљу, само у неколико дана други пут“ (овде:).

А шта је истина? Нит се радује земља, а камоли небо! Небеска Србија плаче, а нарочито блаженопочивши патријарх Герман, а са њим и Павле и Иринеј. Патријарх Герман је прошао по жилету изнад кумунистичког амбиса који умало што га није живог прогутао због одбијања да призна аутокефалност Македонцима. А да је то учинио, комунисти би му направили споменик поред споменика Незнаном јунаку на Авали. Али, он није био „маг“ као Порфирије, нити је имао љубав за раскол. Он је волео своју Цркву Светосавску, и то више од сопственог живота. Знао је да озакоњивање македонског раскола води незаустављивом дробљењу Српске Православне Цркве.

А ко се, заиста, радује? Радују се екуменисти из Београда, Скопља, расколнички Фанар, екуменисти из Москве и капо ди тути капи свих екумениста – папа Фрања.

Епископ бачки Иринеј Буловић, кога сада видесмо у Скопљу као учесника екуменистичке свекосмичке радости, питао је покојног епископа Лаврентија, кад је предложио да се Македонцима да аутокефалија:

„Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима?“

И питао је тада (2012. године) владику Лаврентија: “Куда идеш, брате Лаврентије? Iterum: quo vadis, frater Laurentie?” (овде:)

А ми, ове 2022. године, питамо њега, Иринеја: „Где си стигао, брате Иринеје?!“

Применио си “лаврентијевску логику”, па си „један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти,  просто-напросто признао: безакоње си прогласио законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром” (то су његове речи).

Али, кад се погледа са друге стране, праве стране, оне Божије, све је ово, донекле, и добро – то је чин којим ће се сви издајници Српске Цркве крупним словима уписати у историју.

И још нешто.

Претходних пар дана смо могли да читамо коментаре по разним медијима неколико оних са „Др“, онај доктор историјских наука, онај црквеног или световног права и ко зна шта све не... Питали смо се: људи, како вас није срамота да причате такве небулозе? Како вас није срамота тих ваших титула, да излазите у јавност као да – тобоже – нешто знате о овом црквеном замешатељству, а то што трућкате ни пас с маслом не би полизао!  Не желимо да верујемо да то радите по директиви? У сваком случају, ми вам предлажемо да се покријете ушима и ћутите, како у историји не би остали упамћени као сарадници екуменистичко-новотарских рушитеља Цркве Светосавске!

Надамо се, да ћете се препознати сами.