“Нико од њих да се на Сабору супротстави одрицању од свог тела и душе, од своје блиставе али и трагичне историје, од српских цркава и манастира, од Вардара- српског Јордана, од Марка и Душана, од црног јагњета и сивог сокола.
Нико?”, запитао се у објави на друштвеним мрежама некадашњи министар културе Владан Вукосављевић, реагујући на јучерашње предавање српских националних интереса и давање аутокефалности Македонској православној цркви. Уз сасвим мало илустративног претеривања и незнатног општег познавања околности, може се слободно рећи да српске владике не могу да буду у потпуном сагласју ни о томе када је Велики петак. Како је онда ова наводна једногласност у вези са аутокефалношћу уопште могућа? Нико од њих да се на Сабору супротстави одрицању од свог тела и душе, од своје блиставе али и трагичне историје, од српских цркава и манастира, од Вардара- српског Јордана, од Марка и Душана, од црног јагњета и сивог сокола. Нико? Просто невероватно. То су све паметни људи, великог образовања и богатог животног искуства. Срби, потекли из народа, обично из скромнијих материјалних услова, живе и дишу са својим народом и његовим успонима и падовима, историјским и духовним. Нешто се опасно, претеће, лукаво и мрачно ваља иза прљаве завесе свакодневице. Сазнаћемо убрзо и шта је у питању. У Србији, земљи тајни и завера, мало које дуго остану скривене… ДВА ПУТА/ Миодраг Павловић Један пут је добар и видан њим су ишли многи дивљач дрво стена попут стреје други пут кроз густиш по њему нешто лаје зло мирише чупави лист и трње Овим путем којег се други клоне полазиш да видиш то зло шта је. “Требало би много да се узмемо у памет ако желимо да опстанемо као народ.” Потом се Вукосављевић осврнуо на оне који подржавају јучерашни чин поглавара Српске православне цркве са саучесницима. Данас је већ сасвим јасно. Сви они, бројни, који по интернету горљиво подржавају или исказују разумевање за јучерашње “давање аутокефалности” расколничкој Титовој цркви која је запленила храмове и имовину СПЦ и који речником острашћених аутошовиниста кидишу на све неистомишљенике, сутра ће на сличан начин, демагошки и софистички, правдати и друге евентуалне одлуке којима се угрожавају интереси српског народа на КиМ, у РС, ЦГ, Хрватској или у односу према Русији. Све по истом, препознатљивом обрасцу. Заједно са бројним другосрбијанцима, ова групација која се представља као национална, заправо је онај “идеални” српски народ о коме су маштали Тито, Ђилас, Милош Минић, Коча, Крцун и бројни други комунисти. Отуђен од националних интереса, аутодеструктиван, поводљив, самопоништавајућег погледа на сопствену историју, заражен идејом о “великосрпској опасности”, склон издаји. У вези са укупним схватањем српских интереса код сада делатног нараштаја људи, суочени смо са вишедеценијским разарајућим кумулативним ефектом титоизма удруженог са једнако опасном и штетном идеологијом еврофанатизма. Такви, несигурни, посвађани и пометени, лака смо жртва туђих и антагонистичких историјских стремљења. Колико до јуче, СПЦ је у свим анкетама, деценијама била означавана као институција у коју Срби имају највише поверења. Те анкете читали су и наши марљиви и предузимљиви непријатељи. Да ли су и шта су постигли да то промене и укаљају, показаће изазовима крцати дани и месеци који следе. Требало би много да се узмемо у памет ако желимо да опстанемо као народ. |