Аутокефалије де-факто без аутокефалије де-јуре: одлуке Сабора УПЦ задају снажан ударац јединству Свете Русије Сабор Украјинске православне цркве, позван да одреди будућност овог још увек канонског дела Цркве Христове, места порекла тројединог руског народа, оправдао је најгора очекивања присталица црквеног јединства. У ствари, он је за УПЦ обезбедио статус „аутокефалности без аутокефалије“.
Предстојатељ Руске Цркве је одлуку Сабора образложио речима да митрополит Онуфрије и украјински епископат „треба да данас поступе што је могуће мудрије како не би отежавали живот свом верујућем народу“. Истовремено, насиље, крађе и други злочини над УПЦ од стране конфесија расколничких неонациста само су се интензивирали. Живот православних у Украјини неће бити бољи све док се њене земље не ослободе власти „политичких Украјинаца“ који служе интересима христомрзих неокона-глобалиста. Али пре потпуног раскида са РПЦ, пре разметљиве „независности“ / спајања са расколничким јеретицима свих кијевских боја, УПЦ је на дохват руке. Резултате Сабора УПЦ 27. маја требало би разматрати од чињенице да се митрополит Онуфрије на том догађају понашао крајње оштро и категорично. Прекинуо је митрополита Илариона (Доњецког) који је подсетио на пророчанство старца Зосиме о потреби да се држи Свете Русије – изјавио је да је то „Зосимино приватно мишљење и његова визија“. Митрополит Запорошки Лука се изјаснио против аутокефалности, на шта је митрополит Онуфрије приметио: кажу, епископ се предуго задржао на једном месту – било би време да служи негде другде. Онуфрије је укорио и митрополита Павла, намесника Светоуспенске Кијево-Печерске лавре, пошто је митрополит Павле био против аутокефалности. Митрополит Агафангел (Одеса) се огласио против неканоничностих догађаја, на шта је митрополит Онуфрије указао на његову веома поодмаклу животну доб и саветовао му да се повуче. Већ је постало потпуно јасно какво је расположење Онуфрија – и потпуна жеља да никоме не дозволи да промени одлуке донете у његовој глави. А ево, у ствари, кључних одлука Сабора УПЦ: „Изражавамо неслагање са ставом Патријарха московског и целе Русије Кирила о рату у Украјини. Предстојатељ Руске Православне Цркве у беседама и делима (поклон иконе Богородице начелнику Националне гарде Виктору Золотову, патријаршијске службе у главном храму Оружаних снага РФ) заправо је подржао праведну битку наше војске са укронацистима, али Онуфрије и његови другови су показали – не без притиска хунте Зеленског – марионете Сједињених Држава, наравно, директно супротан начин гледања на ствари. Отуда логика свих осталих одлука Сабора: „УПЦ је уклонила префикс МП (Московска патријаршија) из свог званичног назива; УПЦ је уклонила из своје Устава све референце да је УПЦ самоуправна аутономна црква у оквиру РПЦ-МП, и сада самостално комуницира са другим Помесним Црквама; УПЦ је имала суд о самосталном мироварењу (јасан знак аутокефалности – прим. – од пресуде до принципијелне одлуке је један корак); УПЦ је најавила самостално отварање парохија у иностранству за збрињавање избеглица, без благослова РПЦ МП; УПЦ је направила први корак ка зближавању са непризнатом ПЦУ, не наводећи њено име под наводницима и заградама. УПЦ изјављује да је спремна да започне дијалог са ПЦУ, али поставља три услова: зауставити заузимање цркава; препознају своју „аутокефалност“ непотпуном; да поново хиротонише своје „епископе“ у канонске епископе…“ После Сабора, митрополит Онуфрије је служио Божанствену Литургију као предстојатељ аутокефалне Цркве, помињући име Патријарха Кирила међу предстојницима осталих Помесних Цркава (на петом месту на листи). Раније га је помињао као „великог господина“. У ствари, након ових одлука, УПЦ је постала „самопроглашена аутокефална црква“, што је природно кршење православних црквених канона. Све је урађено брзо, тачно по узору на Македонску цркву – до њеног стварног признања од Српске Цркве. Како се народ не би уплашио речју аутокефалност, одлучено је да се реч „самоуправа“ користи свуда, што на грчком звучи баш као „аутокефалија“. Било је и малих победа Истине на Сабору. Дакле, митрополит Иларион (Доњецки) је изборио аутономни статус своје митрополије за време рата – то јест, може слободно да помиње патријарха Кирила и да не прекида везе са Руском Православном Црквом. Кијевско-печерска лавра је такође наставила да помиње патријарха Кирила након одлука сабора УПЦ, који отвара братији високи пут мученика и страдалника. Наравно, тада су сви почели да гледају ка Русији – каква је реакција Руске Православне Цркве на неканонске одлуке Онуфрија и његових сарадника? Наравно, екуменистички филокатолички митрополит Иларион (Алфејев) је пожурио да изјави да се ништа страшно није догодило за црквено јединство Русије и Украјине – УПЦ је једноставно потврдила свој „самоуправни“ статус, који је увек имала. Одмах га је подржао црквени функционер Владимир Легојда, према коме је став присталица заједничког богослужења са инославним Иларионом „званичан став Руске Православне Цркве“. На ово се може приметити да један званичник једноставно нема право на таква уопштавања и личне одлуке – односно „став целе РПЦ“ о таквим питањима. Коначно, 29. маја огласио се патријарх Кирил, коментаришући одлуке Собора УПЦ на следећи начин: „Саосећамо са чињеницом да Његово Блаженство Митрополит Онуфрије и епископија данас треба да поступе што је могуће мудрије како не би закомпликовали живот свом верујућем народу.“ Потом је ово мишљење званично сумирао Синод Руске Православне Цркве, који се састао у ванредном режиму 29. маја. Главне тезе Синода: „Статус УПЦ одређен је Грамтом Патријарха Алексија из 1990. године. Промене Устава које је донео Сабор УПЦ потребно је проучити на прописан начин ради усаглашености са наведеном Граматом и Уставом РПЦ. Изражено је жаљење што се у једном броју епархија УПЦ укида помињање Патријарха.“ „Проучавање у установљеном поретку“ указује да одлуке Сабора УПЦ у Московској патријаршији нису признате, а мало је вероватно да ће та чињеница много забрињавати митрополита Онуфрија и његове присталице. Устав УПЦ, чак ни у старој верзији, није подразумевала одобрење његових промена у РПЦ. Ово посебно доказује став 2 одељка 15 „О изменама Устава о управи Украјинске православне цркве“: „Архијерејски сабор УПЦ има право да врши допуне и измене овог Устава, уз накнадно усвајање на Сабору УПЦ. Експерти „Украјинског савеза православних новинара“, на пример, сматрају (https://spzh.news/ru/zashhita-very/88740-reshenija-sobora-upc-raskol-ili-net) да су одлуке Сабора компромисне у условима познатог политичког сукоба, а не носе цепање/прекидање односа између УПЦ и РПЦ. Међутим, врло је тешко сложити се са њима око чињеница. У суштини, Онуфрије је испунио све жеље хунте Зеленски-Бајден, са изузетком једне, њихове главне жеље, која је уоквирена у два закона која се налазе на разматрању у Врховној ради. Односно, са изузетком забране и уништења Украјинске православне цркве. Константинопољски патријарх-масон Вартоломеј је већ издао један томос за аутокефалност – самовољном зборишту русофоба-филокатолика под називом ПЦУ. Два Томоса за украјинске православне конфесије би било превише. Так что участь митрополита Онуфрия и всех, поддержавших его решение, незавидна. Гонения и атаки на храмы УПЦ продолжаются с более зверской агрессией, и очень скоро перед каждым клириком или мирянином поставят куда более жесткую дилемму – слиться в экстазе с ПЦУ либо перестать существовать. Судя по всему, спаси украинскую церковь может только русская армия Тако да је судбина митрополита Онуфрија и свих оних који су подржавали његову одлуку незавидна. Прогони и насртаји на храмове УПЦ настављају се бруталнијом агресијом, а врло брзо ће сваки клирик или мирјанин бити суочен са много тежом дилемом – стопити се у заносу са УПЦ или престати да постоји. По свему судећи, само руска војска може да спасе украјинску цркву. Превод са руског: "Борба за веру" |