Као што ће држава стењати под кукњавом, тегобама и боловима, тако ће се и он наћи у истом положају под сулудом тиранијом својих прохтева и страсти, рече Сократ.

Заиста, сложи се Глаукон.

  Из свих ових разлога, и из многих других, ти си онда дошао до закључка да је држава, којом управља тиранин, најнесрећнија од свих?

Зар нисам у праву, он упита Сократа.

Потпуно, одговори Сократ. Имајући у виду све те разлоге, како би тиранина могао описати као човека?

Он је, очигледно, најнесрећнији, међу људима . . .

Да, то је заправо положај у који запада тиранин. Он је по природи склон страху и страстима сваке врсте, као што смо већ показали; ма колико желео, он је једина особа у држави која не сме да се слободно креће и да види ствари које обични грађани воле да гледају, него мора да тражи уточиште у својој кући, као жена, и да завиди обичним људима на слободи којом располажу, да се крећу и да виде ствари од вредности, рече Сократ.

Врло истинито.

Тирански карактер, према томе, настави Сократ, који си ти оценио као најнесрећнији међу људима због нереда који бесни у њему, пада у још теже стање када престане да бива обичним грађанином, када га судбина постави на место тиранина да управља другима, ма да није у стању да влада ни самим собом. То је као када би неко приморао инвалида или кљакавог да живот проведе служећи војску или у атлетском такмичењу уместо да седи мирно код куће.

Да, Сократе, то је врло умесно поређење.

Према томе, драги Глауконе, да ли би се сложио да је положај тиранина заправо јадан, и да је његов живот тежи од онога који би ти сматрао најтежим?

Потпуно се слажем.

Дакле, без обзира на то, шта људи причају, истина стоји да је прави тиранин роб и паразит, који зависи од вуцибатина. Он никада није у стању да задовољи своје прохтеве, и ако би се сагледали у целини, иза његових многостраних прохтева пронашао би се доказ истинског сиромаштва карактера; његов живот обузет је страхом и – уколико је стање у држави којом влада икакав одраз његовог стања, а знамо да јесте – њега раздиру страсти и патње. Додај томе оно што смо већ раније рекли, да ће га сама власт учинити још завидљивијим, лукавијим, неправеднијим, без пријатеља и безбожником, правим нужником где се сакупљају све гадости и прљавштине, па ће ти постати јасно зашто је он узрок несагледиве несреће и себи и својим ближњима . . .

+ + +

Није згорег да се потсетимо класичног портрета тиранина, који се налази у деветој глави Платонове "Државе." Платон није упразно свом портрету тиранина, тог најнесрећнијег створа међу људима (ако тиране нашега века још увек можемо убрајати међу људе) дао значајан поднаслов: „Његова сличност обрасцу злочинца.“

То древно одређење заиста је издржало испит времена до те мере да нам се данас чини потпуно савременим и умесним, тако да би га применили на убицу Драгише Кашиковића и мале Иванке Милошевић, тиранина Јосипа Броза Тита.

Само један патолошки криминалац могао је да замисли, нареди и спроведе зверско убиство та два племенита и невина људска бића.

Само један "нужник, у коме се скупљају све гадости и прљавштине" могао је у самртном грчу, на измаку својих снага, при распаду свега што је у свом грешном животу створио, да пошаље своје вуцибатине да зверски уморе политичког противника и једно деветогодишње дете, које им се случајно нашло на путу.

Философ Платон, који је живео око три века пре наше ере, био је незнабожац и није знао за хришћанско учење о крајњој судбини грешника и праведника. Утолико је значајније и убедљивије његово сведочанство, утемељено на закључцима природног разума, о личности и судбини тиранина, и то на овом свету, док је још увек на власти. „Најнесрећнији међу људима,“ роб  бестидних страсти и паразит, који за опстанак зависи од вуцибатина! Најнеслободнији човек у држави у којој влада као апсолутни господар! Управља људима, ма да није у стању да обузда сопствене зверске нагоне! Има ли ичег поразнијег и страшнијег, одвратнијег и беднијег? Да ли би ико још хтео да се мења са „свемоћним“ Јосипом Брозом?

Бледе су некако ове слике проницљивог Платона, поред свег настојања да се приближи своме предмету. Поготово су бледе данас, када је у односу на Платоново доба притисак зла порастао у геометријској сразмери, па су у истом односу посувраћеније и душе које злу служе и језивији инструменти који тим особама стоје на располагању. Па ипак, ако из горњег дијалога можемо извући било какво охрабрење, то је да не смемо да клонемо духом, да чупамо косе, да се обезглавимо, обезнанимо и да пред злом капитулирамо.

„Освета је моја, рече Господ.“ Божји закон, који добро награђује а зло кажњава, усађен је у структуру васионе и у склоп сваког бића појединачно. Од њега бегања нема – нигде. Јер он обухвата и прожима – све.

Нема бегања, дакле, ни тиранину Брозу, ни на овом ни на оном свету, нити има бегања његовим „вуцибатинама,“ несрећницима које је он увукао у вртлог својих безбројних злочина.

„Ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета . . . „ или „идите од мене проклети, у огањ вјечни приправљен ђаволу и анђелима његовијем,“ на крају овог кратког живота рећи ће свакоме по делима његовим Праведни и Непоткупљиви Судија, Господ Исус Христос.

Зар то није дивно и премудро? Нити зло може трајно да прође без казне, нити добро без награде. Данашњи злотвор, „свемоћни“ диктатор, криминалац, тиранин, убица – већ сутрадан налази се као прах грешни пред Сведржитељем да одговара пред целом васионом за своја недела. Данашњи диктатор, сутрашњи прах! Зар још има изговора за очајање и малодушност?

+ + +

Када је разум рекао своје, знам да је ово ипак врло мала утеха за миле и драге трагичних жртава, па и за све нас који смо их знали и волели. Од величине ове неправде нормалном човеку застаје дах. Да је опишемо само у главним цртама.

Једна слатка, паметна, мала девојчица, која греха на души није имала, зверски измрцварена само зато што је случај хтео да се нађе на путу машине смрти коју је пустио у погон један опаки и разуларени тиранин. Једна неутешна мајка, којој је ћерчица све у животу била. Једна породица завијена у црно. Један родољуб, који је могао да постане познати сликар, писац или милионер да је – уместо слободе – изабрао да узме све што му је Америка пружала, изрешетан мецима, искасапљен, у локви крви. Његова несрећна мајка, на далеком другом континенту, грчи се од бола по пријему страшне вести.

То је, дакле, укратко људска димензија ове трагедије и неправде. Погледајмо сада политичку.

Један пркосни млади човек, после неколико безуспешних покушаја, најзад успева да побегне из мрачне комунистичке диктатуре. У слободни свет, да би се борио за слободу и прикључио другим борцима који одатле већ увелико војују против одвратног тиранина. У најлепшем добу младости, он се младости одриче, и одриче се свега осталог, ради једног јединог циља: слободе.

Организује демонстрације, растура летке, шаље апеле, држи говоре, пише чланке и уводнике . . . све против бездушне комунистичке тираније која је, када је био у пуном младићком полету, покушала да га лиши слободе да мисли и да ствара, која је његов пркосни дух хтела да пороби и да њега самог уништи сабијањем у свој вулгарни тоталитарни калуп. И која је хтела да уништи његову Отаџбину, а његов народ да одвуче у пропаст.

Међутим, једно за другим, ређају се разочарања која би била довољна да највећег ентузијасту брзо обрате у најокорелијег циника.

Из сумњивих политичких разлога, Драгишина логична савезница и узданица Америка, уместо да прихвати и да подржи људе као Драгиша, своју подршку у све већој мери пружа тиранину Брозу.

Једном, за време Брозове посете, родољуби су приредили огорчене демонстрације у Вашингтону. То исто вече, на вестима, популарни телевизијски водитељ Валтер Кронкајт није их споменуо ни словом.

Тешком муком, Драгиши најзад полази за руком да добије телефонску везу са Кронкајтом у његовој канцеларији у Њујорку. Протестовао је, зато што би националне вечерње вести, које гледају милиони Американаца, сигурно приказале тројицу левичара да су демонстрирали против америчког председника или неког антикомунистичког лидера, док су игнорисале неколико стотина српских родољуба који су се сакупили да изразе своје противљење комунистичком тиранину Брозу.

После неколико тренутака ћутања, Кронкајт је најзад одговорио:

 „Тачно је да нисам приказао ваше демонстрације, али то је било зато што нисам сматрао да би то било у најбољем интересу америчке политике.“

Ко је Валтер Кронкајт да одређује најбоље интересе америчке политике? Каква је то политика, и чему она води, ако је утемељена на таквим начелима да не трпи критику комунистичког убице и тиранина? Питања има на претек. Али чињеница – симптоматична и симболична – остаје. Тешко је замислити да човек Драгишине интелигенције и рафинираног духа није могао да анализира и схвати читав ланац поразних импликација Кронкајтовог циничног, бестидног и (са становишта правих интереса Америка) самоубилачког одговора.

Па ипак, тамо где би толики други пронашли разлог да клону духом и да изјаве да је све пропало, Драгиша је наставио даље, да се туче против сила физички неупоредиво снажнијих од себе, обогаћен – али никако поражен – једним болним животним искуством више.

Толико о „савезницима.“ Шта да кажемо о онима за које се борио, жртвовао и пао?

Ми живимо у времену трагичне моралне дегенерације што не штеди ни појединце ни скупине. Како једну такву скупину људи можемо истински да волимо, и да се за њихово добро својски боримо, када су они сами тог добра или једва свесни или су према њему сасвим равнодушни? И ако се не боримо за те наше равнодушне савременике, онда за кога и за шта?

Да би се схватила озбиљност ове дилеме, покушајмо да сагледамо један сродан проблем. Јеванђеље нас учи да волимо ближњег више него самога себе. Добре је, разуме се, лако волети, али шта ћемо са рђавима? Духовно искуство нам помаже следећим решењем: тешко је, истина, волети сваког човека, поготово ако га одликују претежно рђава својства, али ми зато можемо, и треба, да волимо у сваком ближњем „слику и прилику Божију,“ дакле оно што преостаје када са његовог боголиког језгра скинемо све наслаге пале људске природе. Једноставно, зар не? Треба, ваљда, да волимо то идеално језгро, као некакву платонску идеју. Можемо да продужимо са мудровањем у бескрај. Али зар се све то, уствари, не завршава беспоговорним повињавањем заповести Господњој, без обзира на емпиричке чињенице и ако треба против њих, зато што је та заповест део закона који је Творац усадио у своју Твар па је, према томе, део наше моралне и људске обавезе?

Ако ову загонетку пренесмо са личног на колективни план, сусрећемо сличну дилему. Неки пут, читава поколења једног народа толико посрну, склизну са колосека, падну у квалитету, искваре се и укаљају, да је најватренијем патриоти тешко да убеди себе да је жртвовање за такав народ вредно и да има смисла. Наши савременици могу да постану толико несимпатични, тако разочаравајући, толико далеко од идеалне представе о томе какви би (да су се угледали на своје претке) требали да буду, да је неки пут тешко убедити себе да такав народ заслужује било чију љубав, или било какву жртву.

И ту горку дилему Драгиша је осетио и пропатио и одболовао. Ко не би пресвисао од бола посматрајући наше људе како добровољно метанишу тиранској страховлади, како допуштају поганом варалици да их ломи и да их претвара у своје понизне и одвратне слуге? И то у сред Америке, и другде далеко ван домашаја његовог репресивног апарата. Фасцинирани помпом диаболи која тиранина краткотрајно окружује, ошамућени ефемерним чаролијама књаза мира сего, дакле сатанским опсенама и фатаморганама, многи наши људи добровољно су примили јарам духовног ропства далеко од крајњих граница Удбине јурисдикције, тамо где никакве физичке принуде није могло бити. Зар се за њихову слободу борити? За слободу некога ко је толико отупео да више не схвата њен смисао, а камо ли да је способан да примети њено одсуство? Зар то није класични апсурд?

То је тежак проблем, као што ће посведочити свако ко га је озбиљно размотрио и стварно одболео. Тај проблем Драгиша је решио наставивши своју борбу. Он је тражио стварност, и нашао је, не у поквареном свету око себе, него у племенитом и честитом свету који је носио у души. „Царство Божије је у вама,“ требало би неуморно понављати свим овоземаљским реалистима.

И ко би могао да докаже да Драгиша није био у праву? Могуће је да у датом историјском тренутку један народ аутентично заступа само онај ко брани његове надвременске вредности и интересе, само онај ко идеално оличава све што је у историјском пресеку карактера тог народа најбоље, па ма колико тај појединац био усамљен, а поколење које му је савремено – бројно и недостојно. . .

Дакле, враћамо се опет на некакву верзију платонске идеје, коју   хришћани доживљавају као апсолутни и свеобавезујући Закон Божји што дејствује унутар нас и који нас покреће да до краја чинимо оно што знамо да је праведно и добро, макар остали сами на овоме свету.

+ + +

     Као што би се сагласили сви, који су га макар површно познавали, Драгиша је био необичан човек. Он је био феноменално надарен и ван политичке арене. Био је човек широке културе и многостраних интереса. Нешто у условима српске дијаспоре врло блиско ренесансном човеку: талентовани уметник који је излагао своје слике, суптилни музичар који је компоновао низ песама само што их је, авај, све држао у глави и ниједну није нотално забележио, одличан прозни писац (нарочито сатиричар) који би у српској писмености сигурно стекао заслужено место да је земља била слободна и да Драгиша није био присиљен да велики део свог књижевног дара запостави у прилог једноличним дужностима везаним за техничко уређивање новина.

Драгиша је носио у малом прсту више него што је 95 одсто нашега света имало од главе до пете. Да је само један разломак својих талената употребио на стицање личних добара, које свакоме ко их зажели Америка великодушно нуди, он би данас вероватно био жив, угледан, богат, самозадовољан и мизеран члан америчког или српског друштва, као огромна већина његових осредњих и апатичних сународника.

Намећу се чудна, фантастична, поређења. Док се овај духовни аристократа возио половним аутомобилима, који су се често на сред пута кварили, и који никада нису коштали више од $250, и док је на распродајама куповао ношене кошуље и одела (ствари га уопште нису занимале, једноставно их није ценио), дотле су се његови равнодушни, цинични и празни сународници утркивали ко ће да купи већи и луксузнији ауто и ко ће на забавама да буде раскошније одевен. Заиста, сваком своје, насмејали би се стари Римљани.

И још једно поређење, али од којег се срце стеже. Каква је квалитативна провалија морала да дели Драгишу од његовог животињског убице! Каквог ли је Untermensch-а судбина изабрала да зверски прекрати један живот који је све око себе морално у толикој мери надвисивао . . . то је нешто што можемо да закључимо по гнусоби почињеног злочина.

Читаоцима ових редова зазвучаће чудно и невероватно, али Драгиша комунисте није мрзео, а најмање је према њима испољавао страхопоштовање. Исувише је за то био човек и витез. Онај ко осећа мржњу или страхопоштовање доживљава свога противника као равног или бољег од себе. Уместо тога, Драгиша их је презирао. Одатле потка бриљантног хумора и убитачног сарказма у многим чланцима и акцијама који су трапаву и приглупу полицијску и дипломатску бирократију одвратног режима доводили до беса.

Поред уобичајеног raison d’état, психолошки мотив био је несумњиво пресудан у одлуци режима да баш Драгишу изабере за прву жртву свога терора на америчком континенту. У начину како су Драгиша и Иванка били искасапљени, јасно се оцртавају две крајности: крајност зверства и крајност немоћи. На духовном и интелектуалном пољу, где их је Драгиша суверено тукао, комунисти су били неспособни да му одговоре равном мером. Немоћан бес, који се годинама сакупљао, тражио је излаз. И нашао га је, у трагичној провали људождерства, којој смо у Чикагу 19. јуна 1977. били сведоци.

Злотвор Броз није могао да мимоиђе човека који је физички био несравњено слабији, али чији је сваки поступак био надахнут моралном супериорношћу и аристократским презиром према сенилном, од власти побеснелом тиранину. Као рани хришћани, који су за чистоту својих убеђења радо подносили сваку жртву, и Драгиша је одбио да своју савест оскрнави поклоњењем лажном идолу нашег времена. Увређени идол то му није могао опростити.

Идол... коме су минути били избројани. Јер, док су Драгиша и Иванка испуштали душе, пресуда тиранину Брозу већ је иза преграда овога света била написана и запечаћена, тамо где је злотвор ускоро затим отишао да искуси праведни гнев Божји за све своје чудовишне злочине.

 „Мене, мене, текел, уфарсин,“ говорио је пророк Данило једном другом „моћнику,“ пре две и по хиљаде година: „Измјерен си на мјерила, и нашао си се лак . . . раздијељено је царство твоје.“

 „Исту ноћ би убијен Валтазар, цар Халдејски...” [Дан. 5:25-30]

+ + +

Покушајмо сада да изведемо некакав биланс, да сведемо рачуне. Постављају се два основна питања.

Прво, ко је овде победник, а ко поражени, ко је своје постигао, а ко промашио – Драгиша Кашиковић или његов убица, Јосип Броз?

Ниједан закон живота није очигледнији и непобитнији од овога: онај, ко жртвује себе у моралној бици, увек обавезно побеђује, без обзира на видљив и опипљив исход.

Да ли је то, као што ће рећи мудраци нашега времена, лудост? Не, то је историјско, надвременско становиште васцелог српског народа, ма колико било недокучиво његовом савременом поколењу.

Ко има уши, нека чује! Ко чује, а одбија да разуме, нека буде анатема.

Друго, шта је био тај човек, Драгиша? Пустолов, сањалица, идеалиста?

Идеалиста? Сачувај Боже!

Као већина апстрактних појмова који су данас у широкој употреби, и овај је углавном неодређен, релативан и лако злоупотребљив. Највећим делом, он изазива баш онакве асоцијације које одговарају кукавичком духу нашега времена, док заправо садржи минимум значења. Међутим, те асоцијације у овом случају веома су погодне баш за оне који траже изговор за бегство од људских обавеза.

Реч „идеалиста“ наводи нас да помислимо на нешто симпатично, али нереално, у главном позитивно, али непрактично и неоствариво, на нешто чега се „паметни“ људи клоне. Идеалиста – то је категорија у коју слабићи, бескичмењаци и кукавице трпају све оне који их својим узвишеним примером пожртвовања и несебичности немо прекоревају. Зато данас бити назван идеалистом не представља никакво признање: то је лицемерни компромис који су ништавила пронашла да би боље од себе индиректно омаловажили, а да то ипак не испадне исувише безобразно и отворено, јер су у души свесни своје безвредности.

Зато, изјавимо отворено да Драгиша није био никакав идеалиста, Дон Кихот, или оличење неког немогућег мерила пожртвованости које је, можда, било применљиво на њега али није на масу осталих људи. Не, он је само вршио своју основну дужност као човек. Дужност да се јавно определи за добро и да јавно, без обзира на све могуће последице, жигоше и одбаци зло. На тој најосновнијој равни (а у овом животу не постоји ништа императивније и реалније од заузимања става по питању добра и зла), на тој равни, оно што је учинио Драгиша може да учини свако, у складу са својим способностима, на било којем месту и на безброј разних начина.

И то свако, у коме постоји искра савести и траг од поштења мора да чини; свако, ко своје људско одређење није неповратно изгубио.