Поводом трећег богомољачког сабора у Ваљеву

-Писмо „Борби за веру“-

Поштована редакцијо,

Ваш текст о збитију у Ваљеву, изазвао је у мени два осећања, које желим да поделим са вама и вашим многобројним посетиоцима.

Са једне стране радост, наду, утеху и понос што припадам народу у којем још има соли. Соли која није обљутавела. Радост и наду што у нашој светој Цркви још има, хвала Богу, пастира добрих попут Преосвећеног владике Милутина, који као кокош што сабира пилиће под крила своја, с љубављу сабира чада своја, премудро ослушкујући глас духовне деце своје, и на тај глас се одазива духовном храном кроз поуке и у сусрету с њима утољује духовну жеђ њихову, водећи их стазом која иде ка Источнику воде живе.

У међувремену сам се видео са неколико људи који су ми са одушевљењем испричали:

- како су тога дана у Ваљеву видели само два саобраћајна полицајца и то на далекој периферији који су вршили редовну контролу саобраћаја;

- како је благочестиви владика Милутин пешице прешао преко трга и ушао Дом културе испуњеног народом;

- како је на Сабору богомољачком показао непокољебљиву чврстину у поштовању богослужбеног поретка и светоотачког предања;

- како је по завршетку Сабора стајао у холу и благосиљао стотине људи, упутивши сваком топлу, родитељску, пастирску реч.

И зато бих са љубављу хтео браћи Ваљевцима да довикнем: Благо вама, браћо и сестре, што вам је Господ подарио таквог владику који бдије љубављу својом над вама и који одговорно стоји на путу Владике Николаја и аве Јустина! Благо вама што се  таква љубав, такав мир, таква благодат излила на вас, на светиње ваше, на градове ваше, на села ваша, на имања ваша...

С друге стране, пак, притиска ме осећање туге и жалости пред чињеницом да има, куку и леле, архипастира који презиру стадо своје, који се гнушају верног народа, од кога се осионо и гордо ограђују телохранитељима и полицијом, који погазише богослужбени поредак и светоотачко предање, којима узор нису Свети Владика Николај и Преподобни ава Јустин, него вероломни Зизјулас који се клања папи - највећем јеретику и богоотпаднику. И док владика Милутин чврсто стоји између два духовна стуба, који су његови узори и светионици на пастирском путу (Владика Николај и ава Јустин), и око њих сабира и напаса стадо своје, дотле пастири не-добри, новотарци, у својој гордости изгубише орјентире и почеше да тумарају за Зизјуласом срљајући у загрљај србомрсца папе,  гурајући брод наше свете Цркве у море екуменизма, у море свејереси.

6.11.2009.

Д.Ж.

П.С.

Истовремено бих искористио прилику да вам честитам што сте, уз помоћ Божију, поново успели да пребродите тешкоће са којима сте се суочили због хакерских напада на ваш сајт. Случајно знам ко се све са ових простора залагао и обећавао да вашег сајта неће бити. Како и бива: „Обећање лудом радовање“. Осим тога, бољу и већу рекламу нико вам није могао приредити од оних који су се радовали вашем погребу.  Јер „Борба за веру“ се заиста бори да род наш и наша света Црква остану на стази којом су нас водили богонадахнути оци наши од Светог Саве до Владике Николаја и аве Јустина. Не знају залудни гробари ваши да „... Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8,31).