"Фанар не крије да нам је непријатељ. Појам Цркве, сестринске Цркве, па чак, како Црква Турске воли себе да назива, „мајке Цркве“ подразумијева емпатију, љубав, бригу. Зато једна агресивна Црква, каква је данас Црква Турске, не може бити Црква, јер то стоји у супротности са одређењем љубави међу хришћанима и Црквама као мјерилу црквености. Црква Турске по свом дјеловању данас није Црква"

Да ли су се прекомјерна штива пробила из читалачких доживљаја у снове? Да ли је за сан о Граду криво мајчино апокрифно казивање о томе да су дједови Драгаши дошли на Требевић однекле из околине Куманова тек сасвим недавно (почетком XIX вијека) и да смо старином рођаци-потомци Дејановића-Драгаша, па би нам посљедњи ромејски цар био својта а Цариград – имање? Не знам. Али сањам Пад Цариграда, нарочито од када сам га први пут посјетио 2008. године. Одмах преко пута хотела – црква претворена у џамију. И глас водича који нас увјерава да су Османлије претварале цркве у џамије како би их сачували од свепрождирућег зуба времена.

Словени су још прије крштења били фасцинирани Константинопољем. Та фасцинација је, уосталом, и послужила древној Руси(ји) да у бљештавилу Храма Премудрости Божије изабере своју судбину, свога распетог и васкрслог Христа. Ми Словени смо, на добро и зло, опчињени ликом Агије Софије, панорамом Града на Босфору и Златном рогу. Зато је вијест о коначном крају Царства тако апокалиптично погодила наш ондашњи свијет. У Русији је вијест дочекана са запрепаштењем – ближи се крај дана „мира сего“, други Рим је пао, Трећи Рим устаје да испуни кратки период прије Армагедона, четвртог неће бити. Српски крсјанин (хришћанин) Радослав исписује свој рукопис Откривења Јовановог скицирајући на њеном крају кратко богослужење. Ускоро ће падати градови по српској земљи: Смедерево, Кључ, Соко, Нови…

Прикривена Унија

Траума Пада ће замаглити никада до краја расвјетљену природу црквеног идентитета Цариграда те 1453. Царска политика сигурно није била отворено латинствујућа (против отворене уније се бунио народ), али није ни прекидала званично склопљену унију (надајући се и даље у западну помоћ, од чега су добили само један одред ђеновских и млетачких добровољаца). Стивен Рансиман, у сада већ класичној књизи „1453“, скреће пажњу на то да је посљедња литургија служена у Агији Софији била унијатска: на њој су се заједно причестили и западни добровољци и ромејски витезови. Коначна судбина посљедњег цара – смрт човјека чије тијело никада није нађено – као и османски коњи који газе причешће потиснули су у нашем колективном сјећању сумње у магловиту правовјерност Града и његових бранилаца. Остао је само сан и наш ужас пред османским лађама.

У међувремену је Црква у Истанбулу претрпјела потрес. У лику првог послијепадног патријарха Генадија Схоларија она се оштро одрекла било каквог унијатсва и веза са латинофилијом, мада тада успостављени курс није трајао довијека. Сједиште се по принуди премјестило у фанарску чаршију, а „ромејски род“ је постао османски „рум-милет“.

Осјећање хеленског културног идентитета, присутно већ код Георгија Гемиста Плитона (око 1360–1452) уобличавало се у идеологију ромејске супермације која је с временом постала панхеленистички расизам. Сањајући обнову Царства, грчки трговци и патријарси нису имали намјеру да понове „грешку“ светих Кирила и Методија – у њиховим сновима словенски православни народи имали су само инструменталну улогу. Од Руса се могла прибавити помоћ, од Срба и Бугара – црквени порез. Медитерански трговачки менталитет није постао само начело преживљавања у неповољним околностима већ трајна одлика једног идентитета, неохеленског. Он истовремено уздиже своје везе са антиком, али и свјесно служи туђим интересима, налазећи у њима и своје интересе. Словени су, у црквеној идеологији која се развијала и која је врхунила крајем XVIII в. укидањем Пећке патријаршије и Охридске архиепископије, могли да буду све – народ, свештенство, монаштво – али не и епископат. Фанариотима се није „омакао“ нити један нефанариот на престолу дабробосанских митрополита од краја XVIII до 1882. Срби су били расно неподобни да буду митрополити своје цркве.

Препредени Фанар

Ако Фанар није крио своје промјењено лице, како смо онда дошли до овог аутодеструктивног стања у коме је и данас нама потребно да чувамо образ Фанару и када га он не чува нама?

Тајна лежи у другом, паралелном дјеловању неохеленске идеологије. Кроз читав ХХ вијек, а нарочито у његовој другој половини, Солун и Атина, Света Гора, Фанар и Шамбези, Париз и Њујорк су формирали савремену православну теологију и обликовали њене доживљаје црквене историје и садашњости. Иако су духовни профили ових средишта били различити, па у понечему и супротстављени, резултанта њихових дејстава је заједничка и идентична: Ватопед и Шамбези служе истом циљу, једној идеологији. Мит о „етнофилетизму“ као јереси, који је Фанар 1872. произвео како би ућуткао сваки национални идентитет осим хеленског, ширен је као саморазумљива норма савремене теологије. Такво стање слави сада 140 година постојања. Навикавани деценијама да у токсичном византинизму видимо оно „исправно“, „предањско“, „православно“, „аутентично“, српски, руски, бугарски, румунски теолози, епископи, свештеници поистовјећивали су се са идеологијом оних који су им гасили аутокефалије, уништавали и спаљивали црквене књиге (као Србима на Светој Гори око 1650, приликом суђења Дамаскину Хиландарцу), сматрали их другоразредним православцима и никада сасвим крштеним, тј. никада до краја хеленизованим хришћанима.

Поготово се концепт „хришћанског хеленизма“, тј. „повратка Оцима“ показао као вјешта реторичка тактика омамљивања жртве. Кренувши ка „отачким предањима“ (за шта је без сумње увијек вријеме и потреба), покољења православних богослова су усвајала једну идеологију фанарског примата у Цркви, хеленског примата у култури, западног примата у геополитици, постмодернистичког привијања свакој савремености као мјерилу теологије и црквеног живота.

Данас, када Фанар отворено наступа као антипод кирило-методијевског Предања, словенски свијет болује од аутоколонијалног осјећања несигурности православља без Фанара. Када је прије неколико дана митрополит Андреј Нанакис, без сумње човјек и од црквеног ауторитета и од познавања савремене „теологије“, тј. идеологије Цариграда, „објаснио“ у свом ауторском тексту „Ромфеи“ да је канонска јурисдикција „Цркве Србије“ у свим новоформираним земљама (тј. бившим југословенским републикама) престала са крајем политичке власти Србије у њима, свако нормалних когнитивних способности би појмио најјаснију могућу истину: идеолошка „теологија“ Фанара прешла је из фазе припремања фронта за своје дјеловање у фазу оперативног отвореног непријатељског дјеловања. Фанар не крије да нам је непријатељ. Појам Цркве, сестринске Цркве, па чак, како Црква Турске воли себе да назива, „мајке Цркве“ подразумијева емпатију, љубав, бригу. Зато једна агресивна Црква, каква је данас Црква Турске, не може бити Црква, јер то стоји у супротности са одређењем љубави међу хришћанима и црквама као мјерилу црквености. Црква Турске по свом дјеловању данас није Црква. Нисмо ми престали да волимо хеленски народ и Цариград већ су се хеленски клир и Фанар показали као антипод Цркви. И што се раније навикнемо на то, мање ћемо лутати у магли аутодеструктивних обзира према безобзирнима.

Пад Цариграда се десио 1453. Можда је град коначно и пао оне 1439, унијом у Ферари и Фиренци, само је зидовима требало више од црквене и царске администрације. Пад Фанара се дешавао 1766/1767, па 2018, затим 2022. Ми бисмо се морали одмаћи од посрнуле истанбулске цркволике чаршије, њене идеологије у нашим школама, њеног фолклора у нашим црквама, њене „велике идеје“ и нашег ропског статуса у њој, њене вазалне метафизике у облику лоше теологије. Ако икада дође вријеме прије Христовог доласка да се вратимо у Цариград, нећемо му се вратити као добровољне слуге панхеленистичког сна, као бића вична свакој промјењивости, слуге сваког овоземаљског Царства, експоненти туђе моћи и љубитељи својих џелата управо због тога што јесу наши џелати. Ако нас чекају и Град и Косово, чекају покољења слободних богочежњивих и родољубивих људи.

Извор: ИН4С