Српски комунисти вршили су дрзак и бруталан притисак на патријарха Германа да призна Македонску православну цркву и дâ јој аутокефалност, каже Диогенис Валаванидис, аутор недавно објављене књиге „Истина о патријарху Герману и питање тзв. македонске цркве”

Желео сам да скинем љагу с имена патријарха Германа, коју су му Титови комунисти налепили прозвавши га „црвеним патријархом” како би тиме створили антагонизам унутар српског народа, тако Диогенис Валаванидис, председник Центра за заштиту хришћанског идентитета, образлаже главне разлоге који су га навели да напише књигу „Истина о патријарху Герману и питање тзв. македонске цркве”.

Недавно објављена књига садржи, уз животопис патријарха Германа с посебним тежиштем на догађаје и одлуке које се тичу Македонске православне цркве (МПЦ), и документа Светог архијерејског синода и сабора из тог времена о овом питању.

Валаванидис за „Политику” каже да је патријарха Германа познавао лично и био веома близак с њим више од 30 година, откако га је упознао као дечак долазећи у Патријаршију и касније током професионалне каријере, када је радио у америчкој амбасади и једно од задужења било му је да одржава контакте с кабинетом Његове светости патријарха Германа.

– Био је један од највећих патријараха СПЦ, који се налазио на њеном челу у једном од најтежих периода српске цркве, „брозоморске диктатуре”, како је митрополит црногорско-приморски Амфилохије називао тај период када цркве уопште и није било у друштву. Држава је тада учинила све могуће напоре како би Србију умањила, али и како би заокружили идентитет једне новоформиране нације, македонске, стварајући им независну цркву. Српски комунисти, спроводећи вољу Јосипа Броза Тита, вршили су дрзак и бруталан притисак на патријарха Германа, чега сам и лично био сведок, да призна Македонску православну цркву и дâ јој аутокефалност – каже Валаванидис.

Највећи део књиге посвећен је управо тим догађајима, од неканонског одржавања црквено-народног сабора у Охриду 1958, на којем је затражена самосталност, аутономија МПЦ унутар српске цркве, до раскола 1967. године, односно једностраног проглашења аутокефалности МПЦ.

„Македонско питање” сачекало је патријарха Германа одмах по ступању на светосавски трон у септембру 1958, будући да је већ на почетку октобра исте године одржан црквено-народни сабор у Охриду, с којег је затражена аутономија за МПЦ. Претходно је Синод на челу с патријархом Германом изнео јасан став да је црквено-народни сабор противан Уставу СПЦ и да значи цепање јединства српске цркве, а викарном епископу српског патријарха, владици топличком Доситеју, којег је на сабор у Охриду „делегирала” Савезна верска комисија, изричито је забрањено да на тај скуп иде. Црквено-народни сабор одржан је без обзира на противљење СПЦ, обновљена је Македонско-охридска архиепископија, успостављене три епархије, донет Устав МПЦ, који предвиђа канонско јединство са СПЦ, а на чело МПЦ изабран је владика Доситеј с титулом архиепископ охридски и митрополит скопски.

– О одлукама са Охрида, Сабор СПЦ се изјаснио на заседању у јуну 1959, али су притисци комунистичких власти да се оне признају почели и раније. Заседање је чак и прекинуто, а патријарх Герман и чланови Синода позвани су да хитно дођу у Савезну верску комисију где су им у перо диктирали какве ће одлуке донети највише црквено тело. Патријарх Герман је рекао: ја ћу ово пренети, али нисам сигуран да ће Сабор и прихватити – напомиње Валаванидис.

Како се даље наводи у његовој књизи, највише црквено тело одлучило је на том заседању да призна широку аутономију македонској цркви, затражене су одређене измене Устава МПЦ и условно прихваћено да епископ Доситеј буде изабран за скопског митрополита, с тим што су против тога били епископи шабачко-ваљевски Симеон и рашко-призренски Павле, који су тражили да Сабор позове на одговорност епископа Доситеја. Валаванидис цитира у књизи речи патријарха Германа, на састанку у Савезној верској комисији по завршетку рада Сабора, да је „Свети архијерејски Сабор уложио најбољу вољу да илегално стање цркве у Македонији врати у нормалу и створи канонски поредак, што ни приближно не би учинио да није имао у виду државни интерес; ишао је у попуштању до крајњих граница”.

– Али, они су ишли даље и затражили потпуну самосталност од српске цркве, аутокефалију. Иако су притисци, претње и уцене власти били подједнако снажни, о аутокефалности МПЦ патријарх Герман није уопште хтео да разговара, а исти став имали су и Синод и Сабор СПЦ – напомиње Валаванидис.

Јула 1967. на новом црквено-народном сабору у Охриду МПЦ је сама прогласила аутокефалност. СПЦ је тада прекинула канонско и литургијско општење са МПЦ, а у образложењу те саборске одлуке наведено је да је проглашавање аутокефалности не само у супротности с основним законима и канонима цркве него чак и са Уставом саме МПЦ. „Шта је прави циљ неканонске акције за одвајањем? Јер кад се мали део цркве од три епархије, са непуних 600.000 верника, без иједне богословске школе, са слабим кадром клира, на неканонски начин, самовољно цепа од мајке цркве са позивом на нека тобожња историјска права, онда се тиме уноси расуло и пружа врло рђавим пример другима, како у земљи, тако и у иностранству”, наводи се у образложењу саборске одлуке које у својој књизи у целости преноси Валаванидис. Преговори и покушаји да се и после прекида канонског општења уреде односи СПЦ и МПЦ и да се потоња врати у канонске оквире потрајали су у деценијама које су уследиле, без успеха.

– При самом завршетку прелома ове књиге затекла нас је вест да је СПЦ, као мајка црква, у потпуности сагласна с давањем аутокефалности МПЦ. Када једна помесна аутокефална црква одлучи да један свој административни део откине и сама се одрекне њега, а такав поступак није уобичајен, поставља се питање шта је то. У позадини тога су не црквени, већ највероватније политички разлози. И на патријарха Германа је 5. маја 1967. вршен огроман притисак од стране председника Извршног већа Србије Драгог Стаменковића да се МПЦ дâ аутокефалност, а патријарх Герман му је одговорио да је СПЦ желела да им изађе у сусрет дајући им аутономију, „док се сада од нас тражи да извршимо самоубиство” – цитира Валаванидис.

Јелена Чалија, "Политика"